Непријатно је гледати политичко срозавање једног од водећих националних умова, идеолога новог српског интегрализма, који завршава као патриотски декор отуђеног кружока Проглас

Мило Ломпар; најава трибине Прогласа (Извор: ФБ А. Дивовића)

Синоћна трибина „Проглас“-а у Крагујевцу отказана јер је професор Мило Ломпар на крају одбио да говори заједно са Драганом Бјелогрлићем, који је у емисији „Недељом у 2“ на ХРТ-у изјавио да су му припадност српској нацији и вери наметнути и да се идентитетски осећа једино као Београђанин. Професор Ломпар је у свом тексту „Злокобни тријумф осредњости“ о Београду записао: „Не волим Београд: ни његову површност, ни уображеност, ни дух који је емитовао у мојој младости, лажан у својој суштини, себичан и егоистичан, ни садашњи приградски дух који га је испунио“.

Различити погледи на националну припадност и непомирљиви сентименти према главном граду Србије били су непремостива тачка раздора после које је заједнички наступ професора Ломпара и Драгана Бјелогрлића на трибини „Проглас“-а у хотелу „Женева“ у Крагујевцу био немогућ.

Шалим се, трибина није одржана јер се Бодирога разболео, Ломпар чека нову прилику да са „прогласовцима“ настави своју опроштајну турнеју од „српског становишта“.

Otkazana tribina ProGlasa u Kragujevcu zbog zdravstvenog stanja Bodiroge https://t.co/a1PdSzlCoM

— Danas (@OnlineDanas) February 25, 2025

Идеолошка и идентитетска лутања нису непозната појава међу врхунским интелектуалцима. Нарочито ако имамо у виду да интелектуалац у јавном животу своју друштвену улогу врло често не бира сам, већ да га на одређену страну, по сили инерције, одведу његови јавно изнети ставови.

Ако се усудите да јавно делујете и критички мислите, готово је извесно да ћете од некога зарадити етикету „корисног идиота“, јер у том случају, хтели ви то или не, не диктира сврставање на одређену страну ваше мишљење, него вас ваше мишљење сврстава у унапред задати оквир друштвених антагонизама. Тако ваша намера или стварна мотивација за неки став постаје неважна у односу на туђе разумевање ваше улоге, а свака мисао се мери према интересима оних који је тумаче.

Међутим, посве је необично да један зрели и вишеструко доказани интелектуалац, професионалним ауторитетом утемељен као култни универзитетски професор, при крају своје богате академске каријере, свој интелектуални кредибилитет у јавном животу и политичком деловању девалвира на начин као што то ради Мило Ломпар.

Застрањивања, па и корените промене у ставовима могу бити интегрални део идеолошке и политичке еволуције мислећег човека. Али ако је епилог сваког вашег друштвено-политичког ангажмана спаљивање свих мостова за собом и повлачење оправдано моралном несолидношћу свих бивших сарадника, онда је евидентно да ви нисте вођени никаквим унутрашњим интелектуалним ломовима, већ егом већим и од самог Ловћена.

Кад вас као идеолога „српског становишта“ и најпозванијег националног тумача „духа самопорицања“ серија неизнуђених разлаза са окружењем (са колегама и блиским партијама, са СПЦ и САНУ, са медијима и издавачима…) најзад доведу до статуса патриотске икебане у „Проглас“-у, то значи да сте, вођени потребом да увек и свуда будете еталон морално-политичке коректности, спремни да идете до линије властитог порицања.

После ватреног крштења у Лучанима 24. децембра прошле године и неодржане трибине у Крагујевцу, нова прилика за професора Ломпара да се истакне као привезак суца Мајића за сада је одложена. Занимљива је Ломпарова „одбрана Сократова“ од критика дојучерашњих сабораца због свог учешћа у овом путујућем елитистичком каравану.

Мило Ломпар на трибини ПроГласа у Лучанима: Нема те српске историје коју ова власт није покварила својим спомињањем

Ломпар одбацује критику да су његови говори, како сам каже, „премда сами по себи беспрекорни“, на било који начин спорни само зато што су изречени на трибинама „Проглас“-а. Такав контекст им, наводно, не мења смисао, нити је контекст уопште „опредељујући критеријум“ за значење одређених речи.

Овде се Ломпар очигледно прави невешт. Порицати важност контекста значи занемарити баналну чињеницу да речи никада не постоје у вакууму, јер њихов смисао обликују околности, присутни саговорници и шири идеолошки оквир у којем се изговарају. У противном, редакција Пешчаника и Антићев „Напредни клуб“ могли би да издају заједничке билтене само зато што су и једни и други критични према државној власти.

„Ко год да води друштвени покрет, ништа не спречава људе националне оријентације да се у њега укључе и боре се за оно до чега им је стало“, сматра професор Ломпар у свом полемичком тексту „Српска режимска интелигенција“.

Кад је већ тако, најављени „Покрет за народ и државу“ председника Вучића делује као много природнија средина за професора Ломпара од ненародног „Проглас“-а, пошто је „Покрет за одбрану Косова и Метохије“ професор напустио са објашњењем да руководство покрета није имало слуха за његове идеје. „Проглас“-ове ведете, судац Мајић, академик Костић са ставом „Косово није наше, то што пре треба схватити“ или „идентитетски Београђанин“ Драган Бјелогрлић вероватно имају више разумевања за Ломпарово „српско становиште“.

Тешко је докучити корен Ломпарових бизарних лутања, да не кажемо јавних посртања. Франсоа Фире у „Прошлости једне илузије“ пише да је један од разлога зашто је дошло до разлаза између Андреа Жида са француском просовјетском интелигенцијом, после његове посете СССР-у, то што је Жид на француску јавну сцену ступио „више на естетички него на филозофски и више на сентименталан него на политички начин“.

То се подудара са Ћирјаковићевом оценом да је „Ломпар више нарцисоидни естетичар него моралиста који је у елитним круговима створио и армирао један первертирани, антинародни национализам“, који због своје салонске искључивости више представља тачку раздора са патриотском интелигенцијом него уједињавања. Можда је у питању и генетика тзв. виолентних динарских типова, како их је називао Цвијић, који сматрају да су Богом изабрани за сваки позив.

Шта год да је у питању, непријатно је гледати политичко срозавање једног од водећих националних умова, идеолога новог српског интегрализма, који сталним дистанцирањем од једних и приближавањем другима на крају завршава као патриотски декор отуђеног, елитистичког кружока „Проглас“ и лично утеловљује наслов своје књиге – „Опроштај са интелектуалцем“.

Аутор је правник и публициста из Пожеге

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Александра Дивовића)

Прочитајте још

• Мило Ломпар: Режимска интелигенција (Блог Мила Ломпара, 17. 2. 2025)
• Часлав Д. Копривица: О двоструким стандардима самоПроГлашеног еталона морално-националне коректности (НСПМ, 22. 2. 2025)

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Дивовић, Драган Бјелогрлић, Мило Ломпар, Проглас