Власт са својим декоративним национализмом и несумњивим инфраструктурним достигнућима има адуте за своје сљедбенике, иако није извјесно да о литијуму постоји сагласност у СНС круговима

Емир Кустурица (Фото: Искра)

Невиност без заштите

Копање литијума у Србији донедавно је било политичко питање. Сада се ствар обрнула, па истовремено власт и народ, свако за свој рачун, настали проблем премјешта у егзистенцијалну сферу. Власт третира Србију као растућу економију у свијету распада свјетског економског поретка, која мора да обезбиједи континуирани прогрес, народ је уплашен да му тло измиче под ногама и да ће му због сумпорне киселине и других хемикалија које се користе за одвајање литијум бора од отпада упропастити све што су створиле генерације очева, ђедова.

Рио Тинто je компанија која је, још прије проналажења литијума, пустошила земље Латинске Америке, сејала револуције у Чилеу, данас држи Боливију на ивици грађанског рата, у пустињама Аустралије експлоатише литијум, сада долази у Србију и први пут копа на насељеној, пољопривредној територији; народни страх се увећава. Да ли је тај народ уплашен за судбину српске државе након што је Предсједник Републике, чекајући оберштурмфирера Шолца и питао „добро хоће ли неко мени да објасни о чему се ради (шта ми чекамо)“ или је напалм страха посејао сам Шолц када је народну сумњу да ће бити потрован поткријепио реченицом: „Да, биће и оних којима ће нашкодити копање литијума.“

Мим са друштвених мрежа

Ми не знамо да ли је Шолц Вучићу донијео катил ферман; „Потпиши све што си обећао, а онда ћемо очекиване нереде на којима ће народ да искаже незадовољство искористити, рушићемо те и довести на власт човјека новорођеног у догађајима који слиједе! Тај нови ће не само да копа литијум, него ће и да потпише санкције Русима! Или ћеш ти потписати санкције Русији?“

А шта ћемо са народом, питам се ја? Ко ће њега покупити са улице и смирити, вратити у нормалан живот, дати му да дише, оре, ствара, ради, рађа се, умире и одлучује о својој судбини? Народ је довољно уплашен и неће одустати од идеје Рио Тинто Марш са Дрине. То није слоган смишљен у леглу обојених револуција, него људи који живе на Дрини.

Са протеста у Београду, 10. августа 2024. (Фото: РТ Балкан)

Од 1941. није било тако страшне појаве у Србији као понижење које нам је приредио оберштурмфирер. Једино што је тадашња Њемачка била срце свјетског инжењеринга, укључујући и идеологију супериорности, која је пресељена преко океана и претворена у идеју нове љевице, те woke идеологије коју воде богата елита и холивудска антихришћанска коалиција. Не знам ко је пустио вијест да није само Јадар на удару Рио Тинта, него да се Западна Србија претвара у рудник на још тридесет локација, па да има још тридесет, укупно шездесет? Тај потез је увећао страх у народу, који се попут инфекције раширио Србијом. Подстакнут таквом идејом, човјек послије, надамо се, једнократног губитка Косова, Резолуције о Сребреници, тешко подноси да године које слиједе носе и његов потпуни нестанак.

Народ у Србији стоји на брвну преко дубоко ископаног јарка, политичког јаза између власти и опозиције који је, узгред, само привид пошто је најдубља српска држава њен амерички амбасадор Кристофер Хил, који је, треба примијетити, сједио у згради на Андрићевом венцу кад је потписиван Меморандум о рударским активностима. Не може бити да поменути господин није компатибилан са Рио Тинтом! Као што није искључено да посредно може бити укључен и у рушење Вучићеве власти. Његова огромна улога у српској социјалној арени успјешно је покривена маглама које производе низови „креативних“ телевизија и таблоида, који одавно релативизују ову истину. Кључна, пак, истина коју не вјерујем да доживљава са задовољством, јесте истина да власт није увела санкције Русији, а дио опозиције би то учинио одмах (Ђилас и партија Слободе и правде)

Зоран Б. Ђорђевић: Рударски и други закони за уништење земље и народа

Власт са својим декоративним национализмом и несумњивим инфраструктурним достигнућима има адуте за своје политичке сљедбенике, иако није извјесно да се, кад је литијум у питању, ради о стопостотној сагласности у круговима СНС-a. С друге стране, успјешно разбијена опозиција (међу њима неки већ дјелују као југоисточно крило НАТО-а) и овај пут ускаче на воз народних невоља, као свој број на политичком рулету Србије. Овај пут нема посредника у производњи догађаја који слиједе. Није опозиција потписала уговор са Рио Тинтом, па је на ономе које тај папир потписао да га повуче (не знам да ли треба тражити од Руса да нам дају те двије милијарде да се ратосиљамо Рио Тинта, кад већ од њих добијамо обавјештајне податке да се спрема Мајдан). Па да се избјегне катастрофа и да се народ доживи као савезник који је у међувремену изгубио заштиту. Јер он је кренуо у одбрану својих интереса који нису мали – ваздух, вода, храна, приватно власништво, и тај народ не може бити идентификован као непријатељ своје државе! Дакле, народ осјећа да губи све. А човјек који тако осјећа увећава своју деструктивну моћ, па се стопи у мистичну масу. Шта та маса ради знамо из своје несрећне и величанствене прошлости.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Искра, 10. 8. 2024)

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Вучић, Емир Кустурица, Олаф Шолц, Рио Тинто, литијум