Једино право изненађење на изборима је одличан резултат Бранимира Несторовића. Он је, чини се, једини који није био део договора с америчким амбасадором и бриселском бирократијом

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

У Србији су 17. децембра 2023. одржани парламентарни и локални избори. Мој став поводом тог питања је кратак и недвосмислен: избори су бесмислени. Зашто? Србија је од октобра 2000. године окупирана земља. Од тога времена, дакле, преко две деценије, стварну власт у Србији имају Вашингтон и Брисел. Амерички амбасадор, уз помоћ бриселских бирократа, одлучује о битним питањима наше државе. Они су уз помоћ компрадорске класе инсталирали густу мрежу „невладиних организација“, у свету познату као „ngo“. Њихов главни задатак је да помогну окупатору да владају „непослушним народима“. Ово је случај и са Србијом. У нашој земљи слободно, без контроле, делује неколико стотина „невладиних организација“. Све су под контролом Сједињених Држава, у мањој мери и Европске уније. Невладине организације имају одлучујући утицај у свим делатностима српскога друштва: од приреде, дипломатије, војске, полиције до образовања, медија и организовања „демократских и слободних избора“. У тим условима на изборима у Србији увек побеђује кандидат Вашингтона, Лондона и Брисела.

Премда нисам гласао, то никако не значи да сам био равнодушан према резултатима децембарских избора. Навијао сам за „Ми – глас из народа“, или тачније да кажем, био сам за Несторовића. Зашто? Зато што ми је деловало да једино он доиста представља „глас народа“. Да ли сам се преварио? Показаће време. Истина, није ми се допало што је за најближе сараднике изабрао неке људе који по мом мишљењу никако не заслужују да наступају под именом „глас из народа“.

Окупаторска власт не може се победити „слободним изборима“, већ само упорним, дуготрајним, вансистемским радом. Да се, на пример, оснује „покрет слободне Србије“, или с неким сличним именом? У току предизборне кампање „РТС“ је бестидно навијао за Вучића, премда би по закону тај медиј требало да представља „јавни сервис свих грађана“. За „Србију против насиља“ навијали су телевизија N1, иначе информативни партнер америчког CNN-а, чији је власник United Group. Исто се може рећи за телевизије Нова С,  Прва или Б92. Све се служе искључиво латиницом, и под контролом су Запада, пре свега Сједињених Држава. У битним питањима политика председника Србије нимало се не разликује од поменутих медија, јер и једни и други воде антисрпску кампању и просто мрзе српски народ.

Зато је једино право изненађење одличан резултат Бранимира Несторовића, лекара по струци, познатог пулмолога. Он је, чини се, једини који није био део пакета, део договора с америчким амбасадором и бриселском бирократијом. Несторовићевих близу пет одсто равно је чуду! До јуче није имао ни странку, нити канцеларију за политичку партију, дакле, нити минималне услове за политички рад. Током предизборне кампање Несторовић није имао приступ нити Првом програму телевизије „РТС“, нити приватној Вучићевој Пинк, или Курир ТВ, а ни на поменутим америчким телевизијским станицама, које су у Србији добиле националну фреквенцију.

Бранимир Несторовић (Фото: Печат)

Од децембра на Несторовића се сручила лавина мржње. Оптужују га за сва зла овога света. Нападају га и државни медији, али и они под контролом Запада. Најчешће читам да је Несторовић пројекат „Удбе“. Листа оптужби је непрегледна, а праве доказе против њега још нисам могао чути. Наравно да сам и сам уочио неке слабости код „нашег народног лекара“. Много сам од њега научио кад говори о медицини. Но, кад почне да прича о историји, уметности или електротехници, тада делује неубедљиво, па помало и дилетантски. Али, највећи изазов за њега у следећим данима по мом мишљењу не представљају људи, њих четири или пет, који су међу оснивачима „Ми – глас из народа“. Њих ће ускоро да прекрије прашина заборава. На политичкој сцени остаће Несторовић и његова жеља да Србија поново постане слободна, где ће да царује правда и благостање. Због те поруке Несторовића, народ је у тако великом броју и гласао за њега. Питање је да ли он треба да уђе у политичке структуре власти. Или да остане ванпарламентарни покрет, који би могао да окупи већину Срба који, ето, са Несторовићем деле те племените  циљеве.

Питање свих питање јесте, наравно, Косово. Ваља поништити све антидржавне договоре Вучића које је потписао на штету наше земље, дајући Косову практично независност од Србије. Што се спољне политике тиче, Александар Вучић увео је санкције, рецимо, Белорусији! А Лукашенко је једини председник једне стране земље који је стигао у Србију за време америчког и НАТО бомбардовања Београда, године 1999! Несторовић би и овде требало да иступи са ставом о укидању санкција Белорусији, које ионако немају реалног, економског значења ни за Минск, ни за Београд.

Од пре неколико дана штампа подробно јавља да се покрет „Ми – глас из народа“ распао. Дошло је до неспоразума? Све је то било очекивано. Ово ме подсећа на догађаје у Немачкој почетком деведесетих година протеклог века. Живео сам у Берлину и био сведок метеорског успона странке „Зелених“. Водиле су их две личности: Петра Кели и Герт Бастиан. „Зелени“ су веома брзо схватили да ако желе да играју улогу у политичком животу земље, морају се одрећи колективног одлучивања и увести „Führerprinzip“. Историја је показала да успех могу постићи само они покрети који су изградили унутрашњу дисциплину, где се тачно зна, „ко коси, а ко воду носи“. За то им не треба савет Додика, већ нас просто учи прошлост. Марићевића јаруга је место где су Срби 1804. године изабрали Карађорђа за вођу устанка и зато су успели.

Представљен покрет „Витезови реда змаја“, Несторовић не искључује могућност уласка у политику

У чему је проблем? Корен лежи у људској слабости, у сујети. Сваком је јасно да је „Ми – глас из народа“ постигао одличан резултат пре свега због Несторовића. Сви остали оснивачи покрета, да су изашли појединачно, нико не би могао да добије више од један одсто гласова. Свима је јасно да је Бранимир Несторовић најзаслужнији за добар резултат овога покрета.

Његов углед у народу потиче из „пандемије“ ковида. Он је једини у кризном штабу, који је покушао да обузда хистерију око „опасног вируса“. Уједно се залагао да будемо опрезни око узимања вакцине. Сва испитивања у вези с ковидом и вакцином показала су да је у битним проценама Несторовић био у праву. Он је многима био једини глас утехе и наде. Залагао се да се спроведе јавна дискусија на тему ковида и вакцине. Држава не само да није прихватила његове предлоге, већ је убрзо био забрањен на свим медијима: од РТС и Пинка, до Нове С, Н1 и Прве. Могли смо „нашег народног лекара“ да чујемо и гледамо само преко неких малих приватних станица и Јутјуб канала.

Ту су корени политичког успеха Несторовића и „Ми – глас из народа“. Народ је просто видео да је једини који није ни Вучићев ни Хилов. У народу је просто прорадило „велико чувство благодарности“.  Он је, вероватно из свога богатог лекарскога искуства, разумео да на свету нема ништа важније него осмех на лицу хирурга и добро расположење. А он је то радио и за кратко време док је био члан „кризног штаба“ у Србији. Док су други, укључујући председника Вучића, сејали панику и говорили да ће „гробља бити премала да приме све мртве“.

Бранимир Несторовић: Вакцинисани такође преносе вирус – крај приче!

Није потребно да кажем да нисам члан покрета „Ми – глас из народа“. Никада нисам срео Бранимира Несторовића, а једини кога познајем из његове странке је Александар Павић. Истина, дуго га нисам видео, али ценим његове особине као човека и његово познавање пре свега Америке. Понашање осталих оснивача тог покрета личи ми на „вашар сујете“. Пре него што почнете да грдите Несторовића, поставио бих вам питање: А какав бисте резултат на изборима постигли да на листи није стајало име „Несторовић“?

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Павић, Бранимир Несторовић, Ми - глас из народа, Никола Н. Живковић