Линије се подвлаче када се томе најмање надамо. Људи ће увек направити нешто ново. Неке ствари остају. Укључујући и страх. Страх многих који су овај магазин кришом читали да ће бити ухваћени
На сајту „Стања ствари“ објавио сам десетак текстова. Били су веома добро примљени. Са уредником „Стања ствари“, кога никада нисам видео, Александром Лазићем, имао сам сјајну сарадњу. У уређивачкој политици „Стања ствари“ приметио сам два квалитета који недостају српском друштвеном, политичком и медијском простору: бригу о општем добру свих и интегритет.
Важно обавештење: Сајт у овом облику ради до недеље 11. фебруара, архива ће бити очувана
Александар Лазић је помогао промоцију наше књиге у Смедереву приметивши први (после је то учинио још једино Милош Зубац) да појединци преузимају одговорности државе када она то престаје да на плану културе чини за своје грађане. Хвала му на томе. O Лазићу сам чуо много ружних ствари. Ни једна се није показала истинитом. Чак и на тај начин је у јавном простору успевао да увек задржи пристојност, постојаност и да не улази у јалове расправе са онима којима је прљавштина посао. Хвала му и на томе. Хвала и нашем пријатељу и сталном сараднику на нашим књигама-самиздатима, Милошу Милојевићу, који је годинама радио за „Стање ствари“. Од таквих људи уче моја деца. Мислим да бољу препоруку не могу да дам.
Линије се подвлаче када се томе најмање надамо. Мржња увек направи пун круг, и не треба бринути да је ово крај. Људи ће увек направити нешто ново.
Неке ствари међутим остају. Укључујући и страх. Страх многих који су овај магазин кришом читали да ће бити ухваћени.
Графит у Смедереву (Фото: Стање ствари)
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Бориса Трбића)
ТЕКСТОВИ БОРИСА ТРБИЋА НА СТАЊУ СТВАРИ
Categories: Преносимо
Трун свјетлости
Трун свјетлости
Искра у тами
Пупољак вјечности
Мир у галами
Момчило
Потписујем све што је г-дин Трбић написао о Стању Ствари и г-ну Лазићу, а желим и да са своје стране додам ово, и то од свег срца: Александра Лазића сам прво, виртуелно, као уредника НСПМ упознао ваљда тамо негде 2009/10 г., јер сам веома активно сарађивао са тим сајтом (маса превода из страних публикација, сопствени чланци, итд.,под разним псеудонимима)… временом, постајало ми је све теже да пласирам без цензуре своја гледишта, па и коментаре, и нисам се осећао сасвим пријатно у том раду… не сећам се како, али ступио сам у контакт са г-ном Лазићем, и временом добио утисак да се ни он у том окружењу више не осећа добро… директно смо се срели, и повремено сретали – и одмах, на неки начин осетио сам да у тог човека имам поверење, да оно што каже – у то верује, и тога се придржава, а то је изузетно ретко у окружењу у коме живи. Одмах сам се, при почетку формирања сајта Стање Ствари придружио, и нисам се покајао.
Нисам сувише активан у праћењу српских сајтова, али се усуђујем да тврдим да не постоји ниједан који се доследно држи принципа наведених у Мисији Стања Ствари: „Мисија Стања ствари јесте да пружи платформу за уравнотежено сучељавање различитих гледишта о националним политичким, друштвеним, економским, верским и културним српским питањима, без екстремизма, шовинизма и дисквалификација, са циљем очувања српске традиције али и без затварања врата природном развоју друштва“.
Убеђен сам да баш због тог Лазићевог доследног придржавања принципа ове Мисије, сајт у садашњем друштвеном и политичком окружењу више не може да опстане. То је изузетно лош предзнак за будућност у којој прети опасност за праведнике.
Жао ми је али верујем да ће мисија опстати. Сајт је ипак био само оквир. Рецимо да се ради о промени амбијента. Понекад треба пустити свеж ваздух… „Не може се град сакрити кад на гори стоји.“
Иоанн Дубињин је најверодостојније написао о значају сајта Стање ствари и о улози Александра Лазића.
На велику несрећу, због стања у које смо доспели, текст Иоанна Дубињанина није образложење за награду или орден Александру Лазићу, него о крају сајта као
“ лош предзнак за будућност у којој прети опасност за праведнике“.