Светосавска беседа др Мише Ђурковића, изговорена у Љигу, 28. јануара 2023.

Миша Ђурковић (Фото: Танјуг)

Уважени прото, драга браћо и сестре,

Хвала вам на позиву и части да вам се ове године обратим у време када заједно прослављамо један од најзначајнијих српских празника.

О Светом Сави је писано и говорено много, али он и данас ништа мањом снагом и привлачношћу надахњује и подстиче нове генерације бар једног дела Срба и хришћана. С правом.

У темељу сваког озбиљног народа стоје неки конститутивни стубови који се пружају кроз вечност и повезују парче земље и један духовни простор са небесима. Српски народ има срећу и радост да је светосавски  мит његов основни темељ. Зашто ово говорим. Код већине народа такви митови се граде око владара, ратника и војсковођа. Људи који су одгајани да воде мачем, снагом оружја и голе силе. О, ти су људи несумњиво неопходни јер граде и бране царства, државе и земље на којима народи живе. Но за опстанак и трајање још већу снагу имају они који граде и бране духовни простор, дакле вредности, морал и смисао. То је оно што одликује и издваја народе и што им обезбеђује да трају чак и кад државе немају као што је ми нисмо имали бар неколико векова.

Свети Сава, фреска у Милешеви, 1230.

Мит о Светом Сави је такав мит. Мит о дечаку из најмоћније, владарске породице, принцу који по праву треба да добије неки део очеве земље на привремено или можда трајно управљање, а који призван неким вишим смислом и провиђењем оставља материјална и владарска богатства да би се окренуо потрази за Господом и созерцањем. Растко одлази на Хиландар, међу монахе, жељан духовне снаге, лепоте и жељан учења. Од младог принца, кроз године сазревања, поста, и духовних вежби настаје Сава као синтеза духовне и световне мудрости, ауторитет који је и тада али и данас могао својом духовном снагом да помера куле и градове, да мири завађену браћу, да гради српску цркву као прву помесну и народну православну цркву у Европи, да одбрани српски народ од опасности да се препусти схизми и да на крају и читаву своју владарску породицу приведе Господу.

Одбијајући политичку власт, Сава је одабрао  пут мудрости и духовности  у коме се крије далеко већа и дуготрајнија снага. Он је својим ауторитетом и дипломатским умећем у исто време и градитељ српске просвете кога српска деца обележавају сваког 27 јануара у школама, па је тако последњих деценија, са обновом значаја светосавских прослава, васкрснуо један од најважнијих механизама повезивања српских простора и обележавањa граница простора на којим Срби данас живе. Свети Сава се овог викенда једнако  прославља у Скопљу, Љубљани, Славонској Пожеги као и у Бања Луци, Никшићу или Љигу. Но тамо где имамо државу слави се у школама, тамо где је немамо слави се у црквеним храмовима.

Сава је присетимо се и важан писац, аутор житија светог Симеона мироточивог, али и писац хиландарског типика једног важног нормативног списа који чини темеље црквеног устројства. Наравно и састављач Крмчије, или Законоправила, веома озбиљног законског списа који показује снажну правничку виртуозност и свет о значају закона и норми којима се регулишу црквени и друштвени живот. Студеничким типиком, поменимо и то дефинисана су правила за оснивање прве српске болнице.

Миша Ђурковић: Да будемо достојни Светитеља Саве

Но осим просветне и законодавне делатности, Сава је основао и традицију озбиљне српске дипломатије. У тешким и замршеним пословима преговарања са великим силама, често је имао више успеха и знања него његова браћа владари. За мале народе који живе на средокраћи путева, између различитих светова, изложени сталним притисцима, дипломатско умеће и способност коришћења балансирања често су још значајнији него војна сила. И генерације школованих дипломата које су браниле и представљале Србију након њеног васкрса у деветнаестом веку, инспирисале су се светосавским наслеђем. Сетимо се само огромног посла који је током Првог светског рата у западним земљама завршио дипломатски геније Светог владике Николаја Велимировића.

Због свега тога, и огромног богатства инспирација коју нуди његов мит опстаје и поново чини темеље српства у Србији, српским земљама и расејању. Данас нам је браћо драга потребнији више него икад и о томе бих на крају проговорио неколико речи.

Немањићка држава чији је утемељитељ Свети Сава,  окупала је Косово и Метохију бисерима средњовековног градитељства који су кроз све ове векове били центри духовности. Летос сам поново обишао Грачаницу, Високе Дечане, Љевишку и бројне друге бисере који сјаје и данас као и кроз све ове векове. Косово и Метохија чине нашу вертикалу, без које ни у практичном ни у идентитетском смислу нама нема опстанка ако се њих одрекнемо. Док год се за њих боримо, и док их наши монаси светосавском традицијом чувају и бране, ми знамо ко смо. И кад нам их отимају или привремено окупирају као сада, док год их носимо у себи и учимо децу да се поздрављају са Догодине у Призрену, Косово није отето. Њега браћо драга можемо једино сами да изгубимо.

Патријарх Павле је стално понављао: Косово ће поново бити наше када га будемо достојни. Не постоји боља светосавска порука са којом бих могао ову кратку беседу да завршим. Србија и наше земље су данас земље старих људи, у којима се све ређе чује плач из дечјих колевки. Годишње се обави на стотине хиљада чедоморстава, наше телевизије су потонуле у разне облике сатанизма – наша омладина гледа музичку телевизију на којој се промовишу искључиво порнографија, криминал и наркоманија. Седамдесет посто друштвеног производа сабијено је у 100 километара између Новог Сада и Београда, док се остали део запушта, оставља сам себи и празни. О потреби децентрализације Србије нико  више и не говори.

Последњи попис је показао да нас има бар пола милиона мање него пре десет година. Просечна старост је око 44 године. Ситуација нимало није добра и онај ко говори о некаквом златном добу не зна шта прича. За кога се граде путеви ако на њима нема ко да се вози? Корупција влада на сваком кораку, закони се не поштују, образовање се не цени јер је партијска књижица важнија од рада и знања.  Куда то води? Овакви какви смо данас нисмо баш достојни ни Косова ни Светог Саве.

Но управо због тога они и чине наше темеље. Да кад падамо знамо на коју страну да се окренемо и за шта  да се ухватимо. Управо нас Свети Сава учи да поштујемо знање, законе, борбу, рад, поштење, да будемо спремни на жртву и одрицање зарад других и зарад општег добра. Он је она луча ка којој и данас,  овакви измучени и од других и од самих себе можемо и морамо да се усмеримо и на њеној топлини огрејемо и напојимо.

Да уз Божју помоћ поново постанемо истински светосавски народ, да поново волимо и ценимо више децу неко кучиће и да поново постанемо достојни предака, Косова и његовог завета.

Амин, Боже дај!

Categories: Аз и буки

Tags: Миша Ђурковић, Свети Сава, Светосавска беседа, карусел