Криштоф Мергели: Херојски српски народ

Ниједан народ се није борио против османске власти дуже од Срба, који су Турцима били први на путу приликом њиховог продора, а последњи приликом њиховог прогона из Европе

Кристоф Мергели (Извор: Србија Данас)

Швајцарски политичар Криштоф Мергели написао је ауторски текст под насловом „Херојски српски народ“ (Heldenvolk der Serben) за недељник Die Weltwoche о историји Срба и свим подвизима и проблемима који су их годинама сустизали. У свом тексту наводи и подухвате и умећа српског народа због којих цео свет има користи, а посебно европске земље.

Текст објављен у швајцарском недељнику објављујемо интегрално:

Ретко је који други европски народ био критикован тако брутално у Западној Европи у последње три деценије као што је српски. Већина међународних изјава након распада Југославије била је негативна и често праћена страшним незнањем. За скоро све коментаторе главни кривац за последње балканске ратове и злочине у вези са њима био је утврђен од самог почетка. Када је аустријски писац и нобеловац Петер Хандке позвао на Правду за Србију 1996. године, захватио га је прави цунами огорчења, посебно из Немачке и Француске.

Многи Срби се с правом осећају несхваћенима и напуштенима. Они пате због ужаса који су други ширили о њима. Чак и пре избијања Првог светског рата, чак и озбиљне новине у Дунавској монархији и Немачкој империји вређале су Србе да су варварски, одвратни народ, гомила разбојника и краљеубица. Сваком ко би им као заробљеник пао у руке копали би очи, а поврх тога и нос, уши и гениталије. „Некʼ цркне Србија“, стајало је на дописницама сила Осовине.

Солидарност Швајцараца

Криштоф Мергели (Извор: Википедија)

Швајцарци су Србију видели сасвим другачије. Болничарка Црвеног крста Луиза Пробст, која је три месеца бринула о рањеним војницима у Београду 1913. године, писала је о Србима: „Схватали смо њихову борбу за слободу и радовали се њиховим победоносним биткама“. Други балкански рат против Бугарске био је заиста успешан и долично је прослављен у болници. Сестра Пробст је све време доживљавала људе у „потпуно страној земљи” као „уљудне и љубазне” и била је потпуно уверена у швајцарску мисију да „помаже Србима у невољи”.

Родолф Арчибалд Рајс, професор криминалистичких студија у Лозани, на почетку Првог светског рата са неутралне тачке гледишта извештавао је о неописивим ратним злочинима које су аустроугарске трупе починиле над Србима: „Моћна Аустроугарска давно је одлучила да уништи демократски и слободарски српски народ.“ Швајцарски стручњак је документовао да су коришћени забрањени експлозивни пројектили који су изазивали страховите повреде, да су убијани затвореници и цивили – деца, жене и стари људи, било је силовања, намерних сакаћења, али и отмица, пљачки и намерних подметања пожара. Сва ова плански смишљана окрутна дела над Србима била су у супротности са правилима међународног ратовања, а долазило је и до сравњавања неутврђених градова. Кривица за такав „масовни садизам“, закључак је швајцарског криминалисте Рајса, јесте на вођама који су наређивали такво уништавање.

Војници Дунавске монархије нарочито брутално су побеснели пошто су им Срби нанели разоран пораз код Јадра и Цера између 16. и 24. августа 1914. Била је то срамота за војску Хабзбуршког царства, која је била надмоћнија по броју и опреми од српске, и о том поразу се на немачком говорном подручју углавном ћутало. После 1916. године храбри српски војници, углавном прости земљорадници и пастири, борили су се за циљеве победничке Антанте.

Узорна администрација

Српски народ је вековима живео у ратној напетости у расцепу између истока и запада. Словени досељени у римски Илирик у раном средњем веку постепено су преведени у хришћанство под утицајем Византије. Од 1171. владала је династија Немањића, а два века дуга владавина врхунац је доживела крунисањем српско-грчког цара Стефана Душана 1346 године. Српска православна црква била је верни слуга државне идеје, али је истовремено уживала задивљујућу аутономију. Цар Душан је установио закон којим су се ограничавала права и привилегије владајућих класа у односу на народне масе, обезбедио узорну управу и утврдио независност самих судова од царске власти.

У одлучујућој бици 15. јуна 1389. на Косову пољу, о чијем се исходу може расправљати, пали су и турски султан Мурат и касније посвећени српски владар Лазар. Од тада, у јуначким песмама, Срби су наспрам подлачке издаје певали о јунаку Милошу Обилићу, витезу без страха и мане који је убио султана и тако спречио зулум. Поред љубавних песама српске народне лирике, Јохан Волфганг Гете нарочито се дивио еповима о Марку Краљевићу (1335–1394 / 95): „Он је највећи и најнеукротивији од свих српских јунака, безграничне снаге, безусловних жеља и циљева.“

Било би погрешно мислити да је српско царство пропало на Косову Пољу, пошто је после те битке опстало још седам деценија у економском и културном процвату. Ипак, историчар Хајнрих Гелцер из Базела говорио је о светско-историјској беди тог несрећног дана 1389. године који је отео власт од Срба, које описује као „сјајни народ, најплеменитији од свих словенских племена”. Србија је све до 1459. пружала упорни отпор Турцима који су напредовали, али је на крају подлегла њиховом налету.

Турска владавина

Ниједан народ се против османске власти није борио дуже од Срба, који су Турцима били први на путу приликом њиховог продора, а последњи приликом њиховог прогона из Европе. Чак и кад је српска држава нестала са карте читавих 350 година, захваљујући непрекидном деловању православне цркве, израженом смислу за предање и живом сећању на ранија херојска доба, Срби се никада нису могли измирити са својим окупаторима. Подржавали су Аустријанце, Русе и Млечане у борби против Турака.

Али независност су освојили само сопственим напорима, од 1804. до 1814. године. Ђорђе Петровић, „Црни Ђорђе“ (Карађорђе), више пута је наносио поразе Турцима. После пропасти Првог устанка, Милош Обреновић организовао је Други српски устанак 1815. године и изборио се за самосталну кнежевину. Угледни немачки историчар Леополд фон Ранке је 1829. године својим делом Српска револуција ретематизовао прошлост Србије у европској историографији и оповргао предрасуде о непостојању историје словенских народа с Балкана, као и њиховој недржавотворности.

Деветнаести век протекао је у сменама на престолу између породица Обреновић и Карађорђевић, али и донео постепену политичку, економску и културну модернизацију.

Русија је пропагирала политичко и културно уједињење свих Словена (панславизам), и данас је својеврсна сила заштитница. 1882. Србија је проглашена краљевином. Нису изостали трагични догађаји, попут убиства краљевског пара 1903. и 1934. године. Под краљем Петром Првим Карађорђевићем, Србија је у Другом балканском рату 1913. скоро удвостручила своју територију, која је сад укључивала и Санџак, Косово и Северну Македонију. После Првог светског рата основана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), од 1929. године преименована у Краљевину Југославију, која је прогласила неутралност.

Нацистичка Немачка напала је 1941. године Југославију без објаве рата, али уз масовно бомбардовање Београда. Земља је морала капитулирати, при чему су Хрвати често помагали Немцима, што објашњава касније тензије. Ипак, Срби су остварили две мале победе: у јесен 1941. „Ужичка република” била је прво ослобођење једног нацистички окупираног подручја у Европи, а 12. фебруара 1942. године 105 затвореника успело је да побегне из нишког концентрационог логора. Са 1,7 милиона мртвих, односно више од десет одсто становништва, Југославија је платила један од највећих данака у крви од свих земаља током Другог светског рата.

Спорно НАТО бомбардовање

У новембру 1945. харизматични борац отпора Јосип Броз Тито прогласио је комунистичку републику Југославију, коју су чиниле Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија. Тито се убрзо окренуо од совјетског модела социјализма и пришао Западу. Почетком 90-их година прошлог века дошло је до распада југословенске државе и избијања крвавих ратова у Југославији. Слободан Милошевић, пореклом из Црне Горе, покушао је, као националистички комуниста, да војно спречи отцепљење појединих држава.

У озлоглашеним Балканским ратовима крајем 20. века сви умешани чинили су зверства и ратне злочине. Узрок и последицу, жртву и починиоца тешко је клинички разликовати с обзиром на године етничког насиља, свађе и протеривања. За Запад је, међутим, српска страна од почетка утврђена као ратни хушкач и агресор. Вишенедељно тешко бомбардовање српских градова од стране НАТО-а (са немачким учешћем под црвено-зеленом владом) 1999. године и даље је веома спорно, поготово што је спроведено без сагласности УН. У сваком случају, Срби нису заборавили речи садашњег америчког председника Џоа Бајдена: „Предложио сам да пошаљемо америчке пилоте и дигнемо у ваздух све мостове на Дрини… Предложио сам и да бомбардујемо Београд.“

У међувремену, Република Србија одавно је парламентарна демократија којој више није потребно спољно подучавање. Председник је Александар Вучић из Српске напредне странке, док је премијерка Ана Брнабић, која отворено живи у хомосексуалној заједници. Срби су и у свету и у својој земљи познати као професионалци, посебно у области трговине и услуга, али и науке. Они нису ништа мање модерни и отвореног ума од било ког другог народа. А митови о њиховој херојској прошлости важни су им за живот, као што су легенде о Вилијаму Телу и Заклетва на ливади Ритли за нас Швајцарце. Срби су одавно од хероја историје постали хероји свакодневице.

* * *

Доносимо и текст истог аутора о Николи Тесли.

Криштоф Мергели: Како нам је Никола Тесла, српски геније, променио живот

Визионар и самоуверени инжењер електротехнике Никола Тесла не би био превише изненађен што већина електричних аутомобила данас носи његово име. Познавао је писца Марка Твена као и банкара Џона Пирпонта Моргана и велике предузетнике Џорџа Вестингхауса и Џона Џејкоба Астера четвртог. Теслини популарни електрични експерименти фасцинирали су његове савременике, тако да је брзо постао чудо од детета у круговима високог друштва с Менхетна. То се, међутим, није свиђало Михајлу Пупину, такође српском професору физике на Универзитету Колумбија.

Висок, мршав и елегантни Никола Тесла густе црне косе и импресивних плавих очију убрзо је постао позната личност у САД. Говорио је амерички енглески и неколико других језика без акцента. Тесла је патио од опсесивно-компулсивног поремећаја и плашио се бактерија. Био је нежења и током живота је избегавао склапање блиских женских познанстава како га не би ометала у ревносним истраживањима.

Муње, светлуцаве лабораторије

Проналазач је рођен као четврто од петоро деце у Хрватској, у то време још увек у саставу Аустрогарске. Био је син православног свештеника и припадао тамошњој српској мањини, која је придавала велики значај својим јуначким песмама, игри, музици и славама. Тесла је читавог живота био уверен да је свој проналазачки дар и фотографско памћење наследио од мајке. После дугих борби, интелигентни дечак успео је да добије очеву дозволу да постане инжењер.

После рада у Грацу, Прагу и Будимпешти, Тесла се запослио у компанији Континентал Едисон у Паризу, где је 1883. као трговачки представник направио први мотор на наизменичну струју. Годину дана касније, Србин се без новца преселио у Њујорк и нашао посао код Томаса Алве Едисона. Међутим, посао се односио на једносмерну струју, тако да је убрзо дошло до пословног мимоилажења. Коначно, уз помоћ Џорџа Вестингхауса, Тесла је победио у „струјном рату“ против Едисона, јер је његова двофазна наизменична струја могла да се преноси много даље са далеко мањим губицима.

Извор: Сајт ДЈБ

Од 1891. године Тесла је постао амерички држављанин и својим сународницима и њиховим потомцима подарио на стотине патената и пионирских изума. Ово укључује радио пренос, као и електричне и механичке осцилаторе. Својим високофреквентним наизменичним струјама Тесла је желео да омогући бежични пренос енергије. Направио је уређај за коришћење сунчеве енергије и развио даљински управљач за возила.

Како су његове блиставе, светлуцаве лабораторије на Бродвеју биле превише опасне, 1899. године преселио се у Колорадо Спрингс, где је са својим предајником за појачавање могао да генерише напон до 12 милиона волти. Тесла је 1902. године саградио торањ Ворденклиф на Лонг Ајленду са циљем да изгради светску радио станицу, али је тај пројекат морао да прекине 1906. због недостатка новца. Тесла је 1917. описао основне карактеристике радара, а 1921. пријавио свој први патент за мини летелицу са принципом вертикалног полетања.

Тридесетих година прошлог века објавио је планове за геотермалну електрану и радио на оружју снопа честица за електронску националну одбрану. Пет година пре смрти у 86. години, осиромашени истраживач је од југословенске државе добио доживотну пензију од 7200 долара. Никола Тесла се можда и пре тениске звезде Новака Ђоковића сматра највећим сином модерне Србије. Аеродром Београд носи његово име од 2006. године.

Опрема: Стање ствари

(Данас/Искра, 11. 1. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

4 replies

  1. српска борба протви Турака је велика. али далеко највећа је јелинска. у односу на Јелине, сви турски конфликти су последични и симболични. Њихова са Агарјанима је најдужа конфликтна трансверзала, једна од две или три које уопште дефинишу општу историју европске културе. Са Турцима два племена траје 1000 година; нема потребе овде да додајемо ону пре турске, арапску: али, да Срби како у својој историји имају такву прећутали не би. Са Арапима, то је још 400 година, дакле 1400 – то је само што се тиче Исмаилћана, искључујемо Персијанце – јер бисмо морали да додамо још 1000 година. Више од тога – свако ко је у Турској и Грчкој био, морао је да осети да је антагонизам између те две нације – канонски. Никаква Југославија између Грка и Турака ни теоретски није могућа ни за један од два народа: што је велика част за њих. Еталон за неповерење према мимикријским изродима својег племена Срби тако треба да потраже како међу Грцима, тако и Турцима…

    9
    14
  2. @никка

    “ Кад кажем Јелини, мислим на Србе…“

    16
  3. Зоране, разумем 🙂 може!!!!

  4. Титоистички фалсификатори су искривили и овај превод. На „Србија данас“ је исечен почетак реченице „Хрватски диктатор („Der kroatische Diktator“) Тито се убрзо. У Швајцарској може да прође – у (још) данас титоистичком Београду пара уши титовској камарили – то је Србија и данас.

    11

Оставите коментар