Александар Проханов: Ти си син победе

Сви су они били свети. Свети народ – победник! И та победа нам је данас велика, вечна, божанствена чудотворна икона

Фото: Евгениј Халдеј/Спутњик

Мој отац је погинуо код Стаљинграда 1943. године. И моја мама, већ удовица, са очима безбојним од суза, одвела је мене, шестогодишњег дечака, на трофејну изложбу, отворену у Парку културе и одмора. Сећам се немачких бомбардера са кукастим крстовима, сећам се тешке хаубице, пегаве као жаба, сећам се оклопних транспортера са истрзаним гусеницама.

Сећам се огромног, као кућа, страшног немачког тенка, са избочинама и удубљењима, са топовима. Тај црни тенк за мене је био чудовиште које је убило мог оца и донело тугу мени и мојој мами. А онда сам на том тенку, на његовом боку, видео огромну рупу, сјајнобелу по ивицама од растопљеног челика – од удара нашег топа. И тај невидљиви топ био је тада за мене сила која је осветила мог убијеног оца, која је од мене, од моје куће и од моје маме отерала ту мрачну силу, тај монструозни тенк. И од тада, читавог мог дугог живота у себи носим ту слику – као слику наше победе.

Стаљинградска битка (Фото: Викимедија)

Сада, у XXI веку, када су се у националну свест вратила верска осећања и религијске идеје, на нашу победу гледамо другачије него тада, у ватреном XX веку. Наравно, победа је и сада за нас – велики војни успех. Велики геополитички тријумф. Велика идеолошка победа.

Али данас, та победа је за нас још и огромна верска свечаност, осењена верским представама о васељени, о њеној судбини, њеним вредностима. У првим данима рата појавила се страшна, прелепа и немилосрдна песма „Свети рат“ („Священная война“). Свети рат, света победа, народ који је победио у том рату, свети народ, обасјан, окружен светим тајнама и светим делима. Тај свети осећај, тај одраз светости лебди на свима који су учествовали у овом рату: на обичном пешадинцу, на генералисимусу, на командиру вода или армије. На дечаку, који је стајао под отвореним небом на леденом пољу и чистио чауре за будуће гранате, и да би дохватио до машине – под ноге су му подметнули табуре.

Сви су они били свети. Свети народ – победник! И та победа нам је данас велика, вечна, божанствена чудотворна икона.

Ту икону су у данима перестројке покушали да сломе секиром, да је оскрнаве и муче, да је спале, као и друге вредности, пре распада велике црвене државе. Колико је било клевета на нашу војску! Да се она није борила од почетка рата, да није ослобађала Пољску, да није како треба ушла у Немачку. Колико су оклеветани наши команданти, официри, народ и сами смисао те победе! Хтели су да је униште, да нестане без трага.

Али као што током тешких борби преко линије фронта из окружења износе заставу пука, обмотавши је око рањених груди, подижу је и под њом поново сабирају ратујући пук, тако је и ову победу народ пренео кроз црни понор 1990-их.

И та икона је поново засијала. Умили смо је молитвом, и она нам је данас – неуништива светиња. И сада покушавају да је увреде, повреде, покушавају да је отму из руку народа. Зато што је победа – чаша из које пије наша млада руска држава. У њој је данас сва идеологија, сви симболи и значења наше државе. И држава приступа том извору, пије ту свету живу воду.

Совјетски војници у Берлину (Фото: Редит)

Обраћам се онима који живе са мном – и старцу, и дечачићу. И кажем: ти ниси просто носилац историјског сећања. Ти ниси просто онај који наслеђује победнике и води свој род у бесконачност. Ти си и сам победник! Осети то! Ти, ти си 1941. године заједно са скијашима у белим маскирним плаштовима хитао према фашистичким мецима. То си ти у Т-34 јурио према немачким тенковима, ти си нападао Сапун гору и Саур-могилу. Ти си по степеништу Рајхстага, међу расутим чаурама и зидовима који се диме, отишао на кров и подигао црвену заставу. И теби се отуда, испод тог црвеног платна, отворио цео свет, сви континенти, сви океани. Открило ти се цело човечанство, које си заједно са својим очевима, дедовима и прадедовима избавио из таме.

Постојале су две велике свете параде. Парада, 1941, трагична и моћна. И тријумфална парада победе 1945. године. На тим парадама војска је марширала по Црвеном тргу – великом храму, где су угравиране руске представе о својој историји, својој светости, будућој судбини. Садашња парада понавља ове две свете параде. Оружје које протиче Црвеним тргом, моћни тенкови, ракете, противавионски топови, они носе успомену на свето оружје руске победе. И данас, када наши пукови пролазе Црвеним тргом, изнад наших глава на небу су сви они који су се борили у том рату – огромни сабор победника!

Са руског посрбио: Желидраг Никчевић

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Желидрага Никчевића)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Nemam nista protiv da pisac glorifikuje to sto on zove pobedom usprkos gubitku od 25 miliona ljudi. Neki to zovu pirovom pobedom. Ipak nije mi jasno zasto mi Srbi radimo to isto iako je potpuno jasno da je pobeda Ruskih komunista nad Nemcima imala katastrofalne posledice za Srbe, a i za sve druge istocnoevropske narode osim Krvata i Slovenaca. Bivsi i sadasnji i buduci Ruski komunisti tj. Rustaše, saveznici i pomagaci ustaških bandita (od 1990 do danas), neprijatelji i razbijaci srpskog naroda i drzave ovako vide Drugi svetski rat na podrucju jugoslavije:
    https://sputniknews.com/military/202005141079302490-yugoslav-partisans-vs-30000-ss-and-collaborators-remembering-the-final-battle-of-wwii-in-europe/

    9
    7
  2. Rusi su samo privremeno bili pobednici. 9.novembra 1989 g. kad je pao Berlinski zid Rusi su od pobednika postali gubitnici a Nemci (i Zapad) pobednici. Sve sto su pobedeom dobili to su posle toga izgubili ili bolje reci spiskali. I mnogo, mogo vise od toga. Sve drugo je cista propaganda. Da je bog dao da se „pobednici“ nisu nikada dotakli Jugoslavije dok su „oslobadjali“ Evropu. Srbija je pak izgubila rat 1945 godine na Sremskom frontu. U ruskoj komunistickoj istoriji Hrvati su bili borci protiv nacizma, cetnici su bili fasisti i izdajnici, a srpski narod je bio hegemonisticki. Kao da im je Tito pisao knjige. Zato su pomagali ustase a ne nas. Ruski komunisti koji su jos na vlast isti su kao i ustase u Hrvatskoj koji su takodje jos na vlasti. Eto zasto su Rusi naoruzavali i delili odlikovanja ustasama kao sto su Tudjman i Mesic. Nama su uvodili sankcije, sa partnerima osnivali sud u Hagu, pretili obustavom gasa itd. Eto zato su prokleti pa sve da su i pet puta pobedili.

    10
    6

Оставите коментар