Божидар Зечевић: Видовдан генерала Талића

Велики биоскопски успех филма Балканска међа (2019) потврђује да и наша публика радо гледа овакве филмове, али да их наш филмски естаблишмент упорно избегава

Српски тенкисти у филму ‘Коридор 92’ (Фото: РТС)

Коридор 92, аутор Слађана Зарић, РТС 1, РТРС и „Застава филм“, 2021 – Подвиг генерала Момира Талића добио је коначно своју телевизијску интерпретацију у филму Слађане Зарић, ауторке чије су нам ванредне филмске реконструкције битака на Кошарама и Паштрику 1999. jош у сећању

Херојски подвиг пробоја коридора између Србије и западног дела Републике Српске, који је извршио генерал Момир Талић са 40.000 српских бораца у пролеће, лето и јесен 1992. године добио је коначно своју телевизијску интерпретацију у филму Слађане Зарић, ауторке чије су нам ванредне филмске реконструкције битака на Кошарама и Паштрику 1999. jош у сећању. У ствари, успех ова два филма охрабрио је и Зарићеву и људе из Републике Српске да обележе још једну монументалну жртву српског народа и не дозволе да она падне у заборав, што је могло да се догоди упорним настојањем „међународне заједнице“ и домаће колонијалне управе доведене на власт петог октобра 2000. године, која је систематски гушила сваки спомен на херојски отпор Срба у ратовима за наслеђе бивше Југославије. Та работа им ипак није пошла за руком. Са закашњењем од скоро двадесет година чињенице о овом крвавом рату недвосмислено излазе на видело. Сада смо се уверили да је филм остао једно од главних оружја у борби за истину и правду, а да је само ствар државе и продуцента (што у нашем случају излази на исто, јер је једини продуцент у нас држава) коме ће поверити ово моћно оружје.

Момир Талић пред стројем (Фото: Истинито)

Заклетва на Видовдан

По своме бићу покретна слика и није друго до величанствена машина за евокацију епа. Стога се један од првих аутентичних филмских жанрова у историји филма и назива epic drama од Грифитовог Рађања једне нације (1915) до скорашњих великих продукција попут Стаљинграда (2013) и Денкерка (2017), који и данас налазе своју публику и на истоку и на западу.

Велики биоскопски успех филма Балканска међа (2019) потврђује да и наша публика радо гледа овакве филмове, али да их наш филмски естаблишмент упорно избегава јер се кинематографија данас налази у рукама оних којима, из политичких разлога, није стало до слике масовног отпора српског народа страном (увек истом) агресору већ добрих тридесет година. Ова континуирана агресија присутна је у колективној свести Срба зато што се периодично понавља у истим или сличним појавним облицима, а несмањеном жестином прети и данас, док све српско и даље држи „на линији ватре“. Та колективна свест живи у архетиповима Косова, Првог и Другог српског устанка, балканских ратова и Великог рата 1914–1918, као и тзв. „партизанског“ филма од 1945. до распада Титове Југославије, који је био идеологизована и псеудоисторијска патворина свенародног отпора завојевачу 1941–1945.

У правилу се у ове колективне слике уплиће мит, верни пратилац и саставни део епског казивања, нарочито у српској херојској поетици, која најмање хиљаду година изражава духовни континуитет и етичку вертикалу целог народа. Стожерна митска појава овог патоса је Видовдан, древни архетип старосрпског бога рата, који нас не напушта већ више од два миленијума и враћа се у тренуцима великих опасности, од којих су две оставиле нарочитог трага у нашем колективном искуству, на Косову 1389. и у Сарајеву 1914. Прастари архетип српског идентитета јавио се и у рату 1992. да поново подигне дух унезвереног и животно угроженог српског човека. За врло кратко време, митолошки par excellence, дигао се он из пепела и ставио на чело свог народа, водећи га у праведну победу. Та је победа уродила једином великом тековином српског национа у нашем тужном и кошмарном времену: родила се у њој Република Српска, нова српска држава на мапи света, којој су многи нараштаји тежили и у њу уградили себе, свој живот, ближње и све имање, све што су имали. Као у древном миту, ова колосална народна жртва принесена је у сливу река Босне и Саве око Видовдана, године 1992.

У филму Слађане Зарић о томе из прве руке сведочи генерал Бошко Келечевић, десна рука генерала Момира Талића, команданта Крајишког корпуса и начелника Врховног штаба тек формиране војске Републике Српске: „Хоћу да ми до Видовдана обезбедиш пролаз макар то била козја стаза! Нећу да више умиру дјеца“, наредио је Талић пуковнику Новици Симићу. Ово наређење је извршено по цену огромних жртава српске младости. На узвишењу Цер (уз неизбежно подсећање на велику српску победу на Дрини 1914!) сломљен је непријатељски фронт код Дервенте и српска војска незадрживо се сјурила у долину, гонећи пред собом разбијене усташке банде, све до Саве и преко Саве у Хрватску, одакле су се довукле и биле подржаване артиљеријом, људством и НАТО логистиком. Али какав је то пролаз пробијала српска војска и зашто је Талићу он био од животног значаја, макар и као обична „козја стаза“?

Још у марту 1992. новостворена хрватска држава, уз помоћ и на наговор Запада, извршила је копнену инвазију Босне и Херцеговине. Био је то класични освајачки, агресорски рат свим средствима на једну међународно признату државу, против Повеље тих истих Уједињених нација и свих важећих докумената међународног права, које је тада не само игнорисано него и бачено у блато. Ни Уједињене нације ни Европска унија нису реаговале на ово кршење већ су крајње пристрасно, каткада и острашћено заводиле низ санкција против СР Југославије (Србије и Црне Горе) и ембарго на све летове над Босном, што је директно погађало само једну, српску страну. У једном другом филму (Сњежана Брезо: Дах живота, награђен првом наградом у Даблину 2014) могли смо да видимо убиство дванаест бањалучких беба, којима из Србије није могао бити достављен кисеоник за неопходан болнички третман. После 40 дана блокаде Бањалуке, остављене без струје и свих средства за живот, ово је била кап одвише за цео српски народ. Нећу да дјеца умиру генерала Талића односило се на овај случај. Дигао се опет цео српски сој и побацао натраг у Саву хрватске и муслиманске усташе, успоставивши пролаз („коридор“) за Србију који и данас спаја два плућна крила српске републике с матицом. На Видовдан 1992. на размеђи Шамца и Модриче спојили су се Крајишки корпус из Бањалуке и Источнобосански корпус српске војске и ту су положили заједничку заклетву. „Тада сам се осећао дупло већим него што сам“, сећа се један борац.

Као на филму

„Регуларна војска“ Републике Хрватске (101. бригада ЗНГ и још шест оваквих јединица, плус муслиманска ордија тзв. Армије БиХ из правца Тузле и Зенице) упала је преко моста у Броду са циљем да одсече крајишке Србе од главнине војске и народа на истоку негдашње Босне. Бивша ЈНА, мегаломанска творевина Титове Југославије, на глиненим ногама повукла се подвијеног репа из Босне остављајући народ на милост и немилост усташким кољашима и муслиманским џихадистима, који су тада узвикивали „Ово је Четврти рајх. Хајл Хитлер!“. Још у марту 1992. формирани су концентрациони логори за Србе у Оџаку и другде и започео усташки терор над цивилним становништвом; силовање преко двеста жена и убиство 106 деце јасно је показивало да преостаје само једно: борба на живот и смрт.

Пуковник Новица Симић у време завршетка операције Коридор (Фото: РТРС)

Рат за опстанак Срба на овим просторима повела је група српских официра бивше ЈНА, углавном Крајишника, с генералом Талићем на челу (Бошко Келечевић, Новица Симић, Станко Лисица и читава плејада сјајних војника). Један од њих Вељко Миланковић, челник легендарног батаљона „Вукови са Вучијака“, командовао је: „Нож на пушку! За мном!“, што се није чуло још од Цера, Колубаре и Солунског фронта. Операцију „Коридор“ сјајном стратешком интуицијом повео је генерал Талић не дуж обале реке Босне, куда је било најлогичније, него преко неприступачног терена Требаве, где га је непријатељ најмање очекивао: прво шок и неверица, а онда колебање и на крају панично бекство хрватско-муслиманске братије донели су прву српску победу. „Од момента кад смо кренули нисмо стајали двадесет наредних дана“, сећа се један од „вукова“. „Све је био филм. Као на филму, летели смо преко ливада. Уопште није био проблем дати живот само да се спојимо са мајком Србијом.“ „Преко Требаве, најкраћим путем за Србију“ – гласила је команда и она је извршена чак и пре Видовдана, између 14. и 27. јуна 1992. За овај подвиг награђен је Талић Карађорђевом звездом и доцније највишим, Орденом Немањића нове државе: тих славних дана рађала се у крви и беспримерним жртвама Република Српска. „Кисеоник је потекао за плућа српског народа са ове стране Дрине“, сликовито се изразила мајка једне од умрлих бањалучких беба Жељка Тубић.

Слике масовног отпора

Све ово се добро види и чује у филму Коридор 92, коме је допринос дао и Војнофилмски центар „Застава филм“ Министарства одбране Србије. Филм излаже чињенице изненадног, општенародног рата и даје широку слику ратних збивања прожетих дирљивим епизодама заснованим на ратним дневницима и сведочењима учесника. Најважније је да је то слика масовног отпора српског народа коме је успело да поврати јединство и слогу (на страни војске Српске републике БиХ, како се тада још звала Република Српска, борили су се батаљон Републике Српске Крајине из Книна и много добровољаца из Србије) што је дало изванредне резултате. После пробијања коридора, хрватски мостобран на Сави енергично је опкољаван, смањиван и коначно уништен почетком октобра исте године, а Брод ослобођен и поново припојен својој матици. Односи с хрватском заједницом у БиХ и Републиком Хрватском пребачени су на терен политичког дијалога, иако ни до дана данашњег нису престале претње, ни реваншизам. Једно је сигурно: српска држава с леве стране Дрине одбранила је право на живот и то јасно показује овај филм.

Слађана Зарић (Фото: Игор Салингер/РТС)

Замерке које долазе од неких учесника и критичара у погледу историјске подлоге ове реконструкције тачне су можда једино у случају изостанка ширег увида у ваздухопловну подршку пробоја. Али не може се очекивати од једног филма уобичајене телевизијске дужине да покрије баш све значајне историјске тренутке и сва заслужна имена. Од Слађане Зарић, која је с Кошарама и Паштриком високо подигла стандарде документарно-игране телевизијске продукције, очекивало се да ове квалитете потврди, што јој је на крају и успело, без обзира на извесне недостатке, пре свега у драматуршко-режијском погледу. Основна слабост Коридора 92, по мишљењу овог критичара, на другој је страни, а то је увођење класичног наратора, тј. спикерско-новинарског коментара, каквог раније није било. Кошаре су стварале емоције из успеле реконструкције збиље, а једини коментар били су искази самих учесника. Другим речима, афективно језгро филма био је стварносни карактер призора. У Коридору је топли, али потпуно раван и емотивно неутралан глас глумца често потирао емоције, тј. смањивао њихову снагу и сводио их на уобичајени репортерски наратив. „Ред стварности – ред коментара“ није била најбоља формула и често је вукла у стереотип, по свему супротан карактеру догађаја. Ни анимација ни графика нису биле на нивоу врхунске ТВ праксе какву, иначе, заступа ауторка овог изузетног предузећа.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 22. 1. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. ИЗВЕСНЕ ОДЛУКЕ ДРЕЗДЕНСКОГ КОНГРЕСА КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД 1928. ГОДИНЕ

    „Политика Јосипа Броза Тита, закамуфлирана паролама које су држале српски народ у заблуди, о братству и јединству и равноправности, када се сведе целокупни учинак његове владавине, била је доследно остваривање одлука Дрезденског конгреса КПЈ од 1928. године. И то у сваком погледу. И у погледу растурања Југославије и стварања самосталних држава појединих народа, и у погледу систематске подршке косовским Албанцима у сепаратистичким активностима и напорима да створе ‘велику Албанију’, и у обесправљивању српског народа. Све изузев обећања војвођанским Мађарима је остварено.“ – Борисав Јовић

    Знао је великохрватски фирер-манијак, Павелићев агент од утицаја, буржоаски најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ да опстанак прекодринских Срба онемогућава успостављање Независне Државе Хрватске, зато их је обесправио,осакатио, прогонио, уништавао, мрзео и тлачио, као и његов газда Анте Павелић, који је намеравао да Србе истреби под окриљем немачких и италијанских окупатора.

    Полазећи од чињенице да су и пре IV конгреса КПЈ који је одржан у Дрездену 1928. године тзв. „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти гушили и умртвљавали националну свест српског народа и да су после Првог светског рата, који је за нас Србе био рат за национално ослобођење и уједињење, нападали нову државу да је „тамница народа“ и да је настала као резултат великих ратова у Европи, коју треба разбити.

    Taкође, имајући у виду, да су тзв. „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти организовани одмах после 1918. године у Комунистичку партију Југославије, имали изразито непријатељски однос према новој држави, која је никла из крви и жртава најбољих синова нашег српског народа. Њихово главно комунистичко уточиште био је београдски Универзитет, где су се међу студентима врбовали, усавршавали и припремали „велики кадрови“ Комунистичке партије Југославије (Види: Редакциони Одбор, Три деценије револуционарних збивања у Београду 1920-1950, Београд, 1979; Миломир Марић, Деца комунизма, Београд, 1989; Милица Дамјановић, Напредни покрет студената Београдског универзитета од 1919-1929, књ. I-II, Београд, 1966/1974; Редакциони Одбор, Црвени Универзитет 1919 – 1941 – Зборник радова, Београд, 1966, Даница Баста, Револуционарни покрет у Београду 1918-1921 године, Београд, 1969; Уређивачки Одбор, Комунизам на Београдском универзитету 1929-1940, Београд, 1940).

    Њихов вођа проф. Сима Марковић, назвао је нову државу једном од оних држава „које су су постале као узгредни продукти у процесу распадања империјализма централних сила после светског рата“. За њега је „национализам класна идеологија буржоазије“. У једној дебати у уставотворној Скупштини 18. априла 1921. године Марковић је рекао: „Ова наша држава није резултат једног логичног процеса у развитку националне свести… Наша држава исто тако као и Чехословачка и Пољска, у ствари је само једна од продуката светског рата. Ми имамо за свој постанак у првом реду да захвалимо пропасти имеријализма централних сила. А један од најтежих и најзначајнијих удараца томе империјализму задала је руска револуција. И зато ми дугујемо свој велики дуг за национално уједињење поред американских, енглеских и француских топова, још и руској револуцији, бар у истој мери“.

    Марковић је свесно говорио неистуну, јер је хтео да своје мишљење о фабијанско-бундистичко-бољшевичкој „буржоаско-демократској“ револуцији у Русији наметне српској јавности, истичући њене заслуге, којих није било за наше национално ослобођење и уједињење.

    Нападајући само биће нове државе, Марковић је подредио националне интересе интересима фабијанско-будистичко бољшевичке револуције у Русији. „Интерес револуцији, каже Марковић, увек је изван интереса сваке поједине нације. И када моментални интерес једне нације дође у сукоб са интересом револуције, онда се онај први мора увек жртвовати“.

    Чињеница је да су тзв. „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти деловали као туђинска авангарда великих сила и Коминтерне и да су се удружили са осталим државним непријатељима, да су заоштравали несугласице између појединих покрајина у новој држави, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрпских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала несрећна и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв. „међународне заједнице“ и завојевачког НАТО пакта несрпски народи и албанска национална мањина на штету нашег обесправљеног потлаченог, осакаћеног, пониженог и окупираног несрећног српског народа.

    У вези националног питања и става Коминтерне и резолуције IV Конгреса КПЈ који је одржан 6 новембра 1928 у Дрездену у Немачкој, цитирали бисмо Мошу Пијаду, Брозовог саветника и првог утавотворца, који је објавио дело под насловом „Историски архив Комунистичке партије Југославије“, где између осталог стоји:

    “IV КОНГРЕС КПЈ (ДРЕЗДЕН – ОКТОБАР 1928)

    в) Борба за водећу улогу у покретима угњетених нација

    Партија треба да концентрише борбу радничке класе, сељаштва и угњетених нација пре свега против главног непријатеља, хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије.
    У борби против њеног режима националног угњетавања у првом реду треба да стоји наша Партија у самој Србији, где је база хегемонистичког режима, признајући отворено право на отцепљење и право на оружани устанак против националног угњетавања, и проповедајући и сама указујући систематску помоћ покретима угњетених нација…
    Будући да масе народа теже ка отцепљењу, добила је парола самоопредељења до отцепљења у последње време нарочито актуелни значај, и конкретизовање ове наше пароле значи најпуније помагање свију акција маса које воде ка образовању независне Хрватске…

    За независност Хрватске бори се наша Партија без икаквог услова или резерве. Зато Партија не сме ограничити право на самоопредељење само на претставнике радничких и сељачких маса, нити смемо нашу општу агитациону паролу радничко-сељачке власти и Балканске федерације радничко-сељачких република постављати као услов за наше учешће у борби маса за независност Хрватске, него ћемо ми у току борбе за независност Хрватске масама објашњавати да се коначно ослобођење, како хрватског, тако и осталих угњетених народа на Балкану, може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.

    Партија ће најпуније помагати све акције маса које воде к образовању независне Црне Горе, притом безобзирно демаскирајући директне експоненте хегемонистичког режима и колебљивост буржоаског воћства Црногорске федералистичке странке и објашњавајући масама да се коначно ослобођење црногорског народа може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.
    Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с македонских национално-револуционарним покретом, препорођеним у лицу ВМРО (об) Унутрашње македонске револуционарне организације (уједињене) и позива радничку класу да свестрано помажу борбу за независну и уједињену Македонију.
    Парија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с албанским национално-револуционалним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.
    Признајући мађарској националној мањини у Северној Војводини право на отцепљење и борећи се против свију врста националног угњетавања над војвођанским Мађарима и Немцима, Партија истиче да мађарски радници и сељаци немају очекивати своје ослобођење од енглеских империјалиста и Хортијевог режима, већ само од заједничке борбе с радницима и сељацима осталих угњетених нација Југославије, ау првом реду са српским радницима и сељацима против владајућег режима националног и класног угњетавања, као и против савезника тога режима, мађарске и немачке буржоазије у Војводини.
    Тежња за независношћу Словеније дубоко је усађена у масама и истичући, насупрот издајничкој и лакејској политици словеначких клерикалаца, као и насупрот неопредељеном и колебљивом ставу СДК у Словенији, паролу независне Словеније, Паритија ће правилно одговорити тежњама широких маса словеначког народа…“ (Види: Моша Пијаде, Историјсхи архив Комунистичке Партије Југославије – Том II, Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919-1937, Београд, 1949, стр. 162-163; Гордана Влајчић, Југословенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987; Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд, 1985; Перо Морача, Катарина Рашић-Михајловић и Милован Босић, „Пролетер“, Орган Централног комитета КПЈ 1929-1942, Београд, 1968; Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Извори за историју СКЈ, „Класна Борба“, маркистички часопис, Орган КПЈ – Секција Комунистичке интернационале, Књ. 1, 1926-1929, Београд, 1984, стр. 541; Уређивачки одбор, Нацонално ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, јануар 1941; Др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972).

  2. Na tvom grobu sad se svijeće pale
    Oj, Taliću, slavni generale
    Tvoji borci rado te se sjete
    Republika Srpska spominje te

    REF.
    Kad je bilo do koljena krvi
    Srpski narod ti odbrani prvi
    nisi dao dušmanu da vlada
    Potkozarje ponovo da strada

Оставите коментар