Матија Бећковић: После овога, сада ми се и не умире

Стварно је било питање: да ли ће бити Ђукановић или Свети Василије. И да је победио Светог Василија, то би био крај Црне Горе

Матија Бећковић (Фото: Дејан Симић/Спутњик)

У Црну Гору сам ишао кад неко умре, а мислио сам да ћу тамо живети кад ја умрем. Али, после овога што се тамо десило, чак ми се и не умире, каже академик Матија Бећковић, одговарајући на питање да ли сања Црну Гору и може ли сад да иде тамо.

Његова нова књига „Људмилине песме“ представљена у Српској књижевној задрузи, била је добар повод за разговор, али не мање важним чинио се и песников поглед на нову црногорску реалност.

Црна Гора се зауставила на ивици амбиса

„Црна Гора се зауставила на ивици амбиса. И то је велики и крупан догађај управо зато што се све десило због Цркве и што се зауставила баш на том питању, што је оно било најважније. Јер, сав онај свет који је пристајао на толико понижење, на толике дилетантске приче толиког нерегуларног света – који се одједном бавио лингвистиком, историјом, теологијом – тај свет је све то трпео. А онда, кад су кренули да му узму и веру и Цркву и то негде тамо где је црква била потпуно уништена – у оним брдима где су цркве служиле да се смести цеменат и трнокоп и мотике – oтуда су се појавили, деца, млади људи у којима је та рана зарасла.

Молитвено окупљање у Никшићу, 2. 2. 2020. (Фото: Епархија будимљанско-никшићка)

А било их је као цвећа, и кренули су, претворени у цветове, чак и они који су се снебивали да јавно кажу једну реч. Недељама, месецима, цео свет је гледао нешто чега нема на целој планети. Стварно је било питање: да ли ће бити Ђукановић или Свети Василије. И да је победио Светог Василија, то би био крај Црне Горе“.

Рекосте не намеравате да одете и ‘одмахнете свету’ док се не нагледате нове црногорске стварности. Kaд ћете се вратити у Црну Гору? Верујете ли да ће стварно бити нова и боља?

Мора бити, ово је само почетак. Али, пре мене треба да се врате сви они које су пре мене и истерали. А истерали су највеће српске песнике. Тамо је био Сима Милутиновић, учитељ Његошев коме је владика посветио „Лучу“. Отерали су Љубу Ненадовића који је срео Његоша у Италији (и рекао ‘више нећу писати о Италији, писаћу само о владици црногорском’) и који је испевао књигу „Писма из Италије“ која је први пут Његоша дала таквог каквог га и сад знамо. Па су истерали Бранка Радичевића, који је заједно са Његошем објавио у Бечу, на ћирилици, своје песме, заједно са ‘Горским вијенцем’; а било је сигурно јефтиније да штампају латиницом.

Петар Други Петровић Његош (Извор: ИН4С)

Е сад, дође тамо Лаза Костић, на Цетиње, који је уређивао ‘Глас Црногорца’ написао трагедију ‘Максим Црнојевић’, песму ‘Пролог за Горски вијенац’… Тад је тамо био и Сима Матавуљ, Јова Змај… Па је Ђура Јакшић написао ‘Јелисавета, кнегиња црногорска’… Нема скоро ниједнога до Иве Андрића, Милоша Црњанског, Десанке Максимовић, који нису писали о Црној Гори. Њу је створила поезија. И песници. И највећи песник српскога језика, Његош. Чак је и краљ Никола имао претензије да и он буде песник и да се та земља зове држава песника.“

Сумрак Ловћена

У тој колони су, кажете, били и они песници који су опевали рушење капеле на Ловћену.

У часопису „Уметност“ из `72. године нема ни једног песника – од Стевана Раичковића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Скендера Куленовића, Меше Селимовића – да није написао песму о тој капели. Тада је онај „Његош у сликарству“ Петар Лубарда осликао чувену слику „Сумрак Ловћена“ и ставио тачку на ту целу причу. А нема ни од сликара ниједног ко није сликао то варварство, од Миће Поповића и Младена Србиновића до Радомира Рељића. И сад ‘видим’ Куленовићев сонет чији први стих гласи ‘Самар орла не товати на ме’.

Петар Лубарда, Сумрак Ловћена

Митрополит крив због тога што се брани

И сад је одједном митрополит црногорски једини крив што ће цркву да гради. Замислите шта је њему пало на памет, да цркве гради и обнавља! И да му они прете да преко њих живих то радити неће. Они који хоће да оснују партијску цркву кажу да је то православна џамахирија. Митрополит је крив због тога што се брани, а њихов насртај, какав није виђен, нешто је најрегуларније и најпожељније.

Да ли верујете ће се обистинити ваше речи о црногорском језику – да је рођен после вас а да ће умрети пре вас?

Тих језика попут оног који тамо проглашавају, у српском језику има безброј. И никоме није проблем да их разуме. Замислите када би Бору Станковића разумели само у Врању, Сремца у Нишу, Кочића само у Змијању, Ћопића у Грмечу, а не где год има тог народа који је песнички, песмотворан. Народа ком је језик његова кућа.

Дејана Вуковић

Опрема: Стање ствари

(Спутњик, 1. 10. 2020)

Погледајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар