Анатолиј Несмијан: Кина остала колонија – само је сада амбициознија

Кина је стекла почасно звање „светске радионице“, заузврат све дубље тонући у зависност – технолошку и финансијску. Фактички, читав кинески развој ишао је на кредит

Фото: Shutterstock

(El Murid, 15. 5. 2020)

Као што је познато, Кина је у поседу државних обвезница САД, отприлике у износу од око хиљаду милијарди (трилион) долара. Недавно се појавила информација да кинеска влада прети Америци, која је озбиљно намерила да Кину примора да плати за пандемију, да ће се ослободити ових облигација.

У овом, међутим, постоји занимљив детаљ – и САД поседују кинеске државне обвезнице, при чему се део њих односи на царску Кину, а део на краткотрајну републиканску државну творевину, до образовања НР Кине. Но, и комунистичка Кина се задуживала – и то на суме које некадашњим царевима ни у сну нису падале на памет. Сума коју Кина дугује САД оцењује се на око 1.600 милијарди долара. При том, приликом успостављања односа са САД, 1979. године, Кина је на себе преузела обавезу одговорности за све дугове земље, укључујући и оне из ранијих периода.

Исто се догодило и у случају Велике Британије, премда су суме биле знатно мање. Тако је 1987. године Маргарет Тачер испословала намиривање свих дугова из доба царске Кине, што је створило известан преседан.

И иначе, поменута кинеска претња лишена је смисла. Наиме, кинески економски модел, уз поправке извршене током кризе 2008. године, по себи генерише дуг катастрофалних размера. У Русији радо наводе дуг САД који је прешао двадесет хиљада милијарди долара, но Кина по том показатељу заузима прво место у свету са дугом од 40 хиљада милијарди долара (то јест, толико је било 2019. године, до епидемије; сад је дуг још већи).

У свему томе, међутим, нема ничег загонетног, будући да кинеско економско чудо почива на задуживању, задуживању и опет на задуживању. Јер, почетак тог „чуда“ везан је управо за Маргарет Тачер, која је речене 1987. године, у склопу споразума о намиривању британских потраживања из времена царске  и републиканске Кине, договорила и велике инвестиције у кинеску привреду, уз предају технологије. Гвоздена леди била је међу првима који су ухватили кретање времена, својом гвозденом руком повевши Велику Британију у нову, постиндустријску епоху, суштина које је, с тачке гледишта „златне милијарде“, изгледала сасвим прихватљиво – деиндустријализација и измештање производње у земље Трећег света. У метрополи – постиндустријска будућност, уз навлачење нових колонија на технолошку и финансијску иглу нових колонизатора.

Наравно, могућности САД и у овом погледу биле су неупоредиво веће од британских, те су их оне брзо престигле у насталом надметању.

Додуше, Кина је стекла почасно звање „светске радионице“, заузврат све дубље тонући у зависност – технолошку и финансијску. Фактички, читав кинески развој ишао је на кредит, а ишчупати се из тога могло се само на један начин – да темпо извоза премаша раст дуга. Отуд оних заветних 7-8% привредног раста (за Кину кључног параметра), испод ког се нипошто није смело пасти.

Но, будући да чудеса нема, првобитни темпо раста у десетинама процената постепено је опадао, а криза из 2008. године дотукла је овакав модел развоја.

Кина је покушала да проблем очувања индустријског потенцијала реши широким развојем унутрашњег тржишта, што се могло само даљим нарастањем дугова – сад унутрашњих.

Имајући све то у виду, цифра од 40 хиљада милијарди долара кинеског дуга изгледа потпуно примерено. Нагли развој увек је својеврсни мехур унутар кога се гомилају дисбаланси, који пре или касније нађу слабо место – и пробију га.

Речју, Кина је била и остала колонија. Само сад амбициозна колонија.

Емисију (на руском) можете погледати овде:

С руског посрбио: Дејан Стевановић

Прочитајте још:



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , , ,

3 replies

  1. Значи, некадашња колонијална управа Кине је била пронуђена да „купи циглу“ од Америке и Енглеске. Сада те две земље траже да се тако настали дугови плате. Дивно. Има ту само један превид. Онај ко прекрши правила, тај проглашава нова! Једина спорна ствар је да ли је управо наступио тренутак у коме Кина може да каже да од сад важе њена правила. Ако је наступио, онда „цигла“ прелази у власништво оних који су је претходно продали. Наравно, под условима које сада одређује Кина. Продавци и купци су само формална ствар која зависи искључиво од односа снага и немају везе са некаквим раније преузетим обавезама. Једноставно, раније преузете обавезе не важе од тренутка важења новопреузетих обавеза. Понекад се догоди потпуна замена страна. То се зове промена историјских епоха.

  2. Осим пуке тврдње, аутор не нуди ниједну чињеницу. То би било равно томе да напишем како САД мени дугује хиљаду милијарди долара, а Брисел још десет пута толико.

  3. Кина је велико сатанистичко зло и робовласничка испостава белосветских лихвара.

Оставите коментар