Милош Ковић: Заборављена дијаспора

Када за то дође време, положај Србије могао би врло брзо да се промени на боље. Наша дијаспора у томе ће, ако у матици буде памети и трезвености, одиграти важну, можда и пресудну улогу

Милош Ковић (Извор: ИН4С)

Срба у матици има све мање, али у расејању њихов број непрекидно расте. У Србији, Републици Српској и Црној Гори готово свака породица има сроднике у Канади, САД, или некој од земаља ЕУ. На Западу су они, неретко, успешни инжењери, пословни људи, научници. Тај део света, од кога толико тога зависи, они познају одлично, за разлику од убедљиве већине становника матице, чија се знања о Западу заснивају на гледању телевизије и туристичким пакет-аранжманима. Њихови духовни и материјални ресурси још су видљивији када се упореде са посусталошћу и сиромаштвом матице.

Срби из САД светској култури дали су двојицу великана, Николу Теслу и Михаила Пупина, а хришћанској цркви и српском православљу тројицу светаца – Светог Севастијана Џексонског, Светог Мардарија Љешанско-Либертивилског и Светог Варнаву Хвостанског. У Првом светском рату, одатле су долазили добровољци који су, заједно са браћом из Србије и Французима, пробили Солунски фронт, ослободили и ујединили српске земље. Упркос свему, стандардне историје српског народа готово да не помињу српску дијаспору. Једини изузетак је, у одређеној мери, славна прошлост Срба у Русији. И данас, у нашем јавном животу, српско расејање је невидљиво. Министарство за дијаспору, основано 2004, у међувремену је укинуто.

Ове чињенице враћају нас на тему места и улоге дијаспоре у нашој прошлости, садашњости и будућности. У првој половини 19. века, у добу кнеза Милоша и Уставобранитеља, после векова турског ропства, дијаспора је, наиме, обновила и изградила српску културу. Може ли ова прича о успеху да се понови?

Бранимир Нешић, Милош Ковић и Мило Ломпар на трибини у Њујорку, 29. август 2019. године (Извор: Твитер)

Срби су народ расејања. По томе, они су слични Грцима, Јерменима, Јеврејима – народима дугих сећања, који су упамтили времена неслућених успона и драматичних падова, праћених страдањима и расељавањима. Српске сеобе почеле су у 14. и 15. веку, са доласком Турака у Европу и сломом српских средњовековних држава. Турски начин ратовања подразумевао је уништавање и протеривање граничног, неверничког становништва. Истим средствима прибегавале су и аустријске и млетачке војске. Угарски краљеви Србе су на силу пресељавали у своје земље. Хабзбурговци су их позивали да напусте Османлије и населе се у аустријским крајинама. Велика сеоба из 1690. имала је стравичне размере и последице. Ту, на крвавим границама сукобљених царстава, Срби су стицали статус слободних војника у служби османских султана, хабзбуршких царева и млетачких дуждева.

Када је коначно дошло време ослобођења, почетком 19. века, Србија је била неписмена. Прелазак Доситеја Обрадовића у Београд, у коме никада раније није био, да би ступио у Карађорђеву службу, означио је симболички почетак повратка у матицу. Почевши од тог доба, образовани аустријски Срби стизаће у Србију, па и у Црну Гору, у потрази за службом и патриотским испуњењем. Они су били први законодавци, правници, професори, учитељи, писци у обновљеним српским државама. Почеће да губе примат у српској култури тек онда када буду стасале генерације „отечествених синова“ и „благодејанаца“ из Србије, које је држава стипендирала и школовала на најпрестижнијим западним универзитетима. Највиши слојеви српског грађанства ће ипак, све до краја 19. века, потицати из „пречанских“ породица и фамилија старешина и херојског, устаничког доба.

Србија данас, наравно, није неписмена. Она, међутим, не познаје своје духовне и материјалне ресурсе. Српске политичке, медијске и пословне елите као да не разумеју свет у коме живимо. Економија и спољна политика Србије заснивају се на кредитима и наређењима земаља које покушавају да, пошто су растуриле Југославију, распарчају и Србију, да би на њеној територији изградиле Велику Албанију. Колико се у томе далеко отишло понајбоље показује чињеница да се саме српске власти залажу за самоубилачку идеју „разграничења“ Србије са „Косовом“, са собом и сопственом историјом. Кључни положаји у државним, академским и привредним институцијама упорно се попуњавају на основу негативне селекције, која не негује памет и родољубље, него послушност и неспособност.

У таквим условима, у догледној будућности, док се матица не освести и државна политика не промени, српска дијаспора, посебно она која се налази близу кључних центара глобалне моћи, требало би да се посвети превазилажењу подела, удруживању, лобирању за српске интересе и хуманитарном раду. Јасно је да она мора да нађе начин да утиче и на државне власти Србије, које су, како се види, изгубиле сваки компас. Вођство у томе требало би да припадне најновијем имигрантском таласу, који је у расејање отишао у последње три деценије. Кључна је борба за Косово и Метохију, против распарчавања Србије, укидања Републике Српске и претварања Црне Горе у оруђе наших непријатеља.

Када за то дође време, положај Србије могао би врло брзо да се промени на боље. Наша дијаспора у томе ће, ако у матици буде памети и трезвености, одиграти важну, можда и пресудну улогу.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 9. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Od velikog je značaja za budućnost svih nas vešto, principijelno i jasno odustajanje od mazohizma, inferiornosti i rajetinskog služenja profašističkom zločinačkom okupatoru psihe i (bez)volje naših sunarodnika, našeg duhovno-istorijsko-zavetnog Kosmeta, kulture, obrazovanja, ekonomije, politike, prava, medija i vojske.
    Od odlučujeg je značaja slobodno-voljno-svrhovito odustajanje od lešinarskih MMF lihvara, od ulaska naše Otadžbine u neokolonijalni, eksploatatorski i porobljivački eu-nato rajh, kao i samosvesno, strasno i odgovorno praktičko oslanjanje na sopstvene antiterorističke, antifašističke, nepotkupljive i stvaralačke snage! Hipotetički je moguće, ali veoma je teško da će neko bolje od nas samih, koji živimo u Srbiji, znati da stvori povesnu praksu nezavisne, suverene, socijalno pravedne, antioligarhijske i međunarodno-pravno priznate države u kojoj baš mi živimo i živećemo, čiji će stanovnici početi da dobro razlikuju istorijske protivnike i neprijatelje od saveznika i prijatelja. Ukoliko to jedan deo naših porobljenih ljudi sada to nije u stanju, treba im stvoriti valjane uslove da se priberu, privedu ka Sebi i saberu se htenju stvaranja vlastite Zajednice smisla.
    Daleko više od ‘naše’ zapadne dijaspore (gde uglavnom obitava), UZORNIJA, PRAVDOLJUBIVIJA I INSPIRATIVNIJA JE SILA nepokolebljivog, herojskog i ostajućeg dela venecuelanskog naroda i intencija nepokornog, antiimperijalističkog i prosocijalističkog predsednika Madura, na čavističkom putokazu, U ZAJEDNIČKOJ (IZ)GRADNJI Bolivarske Republike Venecuele.
    Herojska Venecuela posvećeno, raspevano i razigrano razbija kapitalističku sebičnost, gramzivost i neodgovornost za Prirodu, natalitet i čovečnost. Država suverenog naroda koji se pita i hoće da se pita za vlastitu budućnost i vitalnu perspektivu Patrie, država revolucionara Bolivara i Čaveza (iz)gradila je milione kuća i stanova za svoje – kroz istoriju od zapadnog genocidno-ekocidno-rasističkog kolonijalizma osiromašene – stanovnike i porodice sa decom.
    Zajednica smisla, nezavisnosti, antikolonijalizma, suvereniteta, gradnje, rađanja, porodice, kreativnosti, pesme i igre neapatično, snažno i zanosno razbija pesimizam (auto)kolonijalnog kapitalizma, razgraničenja, uplašenosti, kukavičluka, nesolidarnosti i samoponižavajućeg, samoubilačkog i (auto)destruktivnog vazalstva prema uranijumskIm belosvetskim zlikovcima.
    Venecuelanci se sada nemalodušno, kulturno, obrazovno i zdravstvujući dižu i udruženo, imperijalizam pljujući i antiimperijalizam ljubeći, kliču: YANKEE GO HOME!
    ŽIVELA SOCIJALISTIČKO-KOMUNISTIČKO-HRIŠĆANSKA ZAJEDNICA!
    ŽIVELA HUMANISTIČKA REVOLUCIJA!
    ŽIVELA KOMUNA SMISLA!
    ИДЕМО, БРАЋО И СЕСТРЕ, ДРУГОВИ И ДРУГАРИЦЕ, ГРАЂАНИ И ГРАЂАНКЕ, ЖИВОТНИ ПОКРЕТ!

    Свиђа ми се

  2. Срби расејања су једина могућа опција како изласка из моралног и духовног мрака, тако и економског развоја, благостања, преко потребних и спасоносних друштвених реформи, поштовању слива закона, одредби Устава, одбрани србства, Срба, Косова и Метохије, издане, опљачкане, културно, економски, политички и делом територијални окупиране Србије? Срби расејања имају: ЗНАЊЕ -НОВАЦ -Вољу, израђене планове реформи, само се чека повољан тренутак почетка успешне реализације друштвених реформи!
    У ИМЕ ИСТИНЕ ПРАВДЕ ЗДРАВОГ СРБСКОГ РАЗУМА! Амин!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s