Протојереј Андреј Ткачов: Физички рад

Мислим да се она дивна Врата која Петар отвара кључевима које је добио од Господа, лакше отварају пред трудбеницима француског кључа, него пред онима који вечито траже златни

Пројереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)

Да је Адам имао документ налик на личну карту у рубрици „брачно стање“ било би написано „ожењен“, у рубрици „боравиште“ стајало би „Рај“, а у рубрици „занимање“ могли бисмо да прочитамо реч „баштован“. То је прва професија првог човека. Бог није створио лењивца осуђеног само на задовољства, већ је створио трудбеника који је после пада у грех „у зноју лица“, а пре пада у грех можда без икаквог зноја од самог почетка требало да ради. И то је истакнута особина човекове суштине – потреба да ради.

Не да ради само зато да би се прехранио и огрејао. Управо пре пада у грех промене у ваздуху ни на који начин нису представљале опасност по Адама, а природа је без икаквих његових напора давала биљну храну. Требало је да ради да би био човек, односно корисно и одговорно биће. Адаму је предстојало да ступи у дијалог с природом обрађујући је.

Од тада се с тачке гледишта суштинских захтева према човеку ништа није променило. Човек је дужан да ради. Само сад више не у облику чистог уживања у делатности, већ и ради покајања. Отуда већ поменути зној и, премда нису поменути, неизбежни жуљеви.

Прву професију смо навели. То је баштован. Управо баштован, а не земљорадник. Односно, не онај ко сеје семе у поорану њиву, већ онај ко живи у цвећу и у воћњаку. Која је друга? Историјски, то је антагонистички пар сточарства и земљорадње. Није антагонистички само зато што је орач (Каин) убио пастира (Авеља), већ и зато што су у каснијој историји човечанства орачи стварали цивилизацију стално настањених људи, а сточари – покретну, номадску. И често су се жестоко сукобљавали. Наш сукоб Хорде и Русије је домаћи пример сукоба између пастира и земљорадника. И као освета за Авељеву крв номадски народи су увек били страшни за цивилизованије земљораднике стално настањене на једном месту.

Ипак је светост на страни ових првих.

Пре него што је изабран за цара Давид је био пастир. Господ Исус Христос назива Себе Пастирем. Пастирима (а не књиговођи или војсковођи) су анђели у ноћи Христовог Рођења јавили да је рођен Месија. Пастири су у огњеном стубу видели Мајку Божију на Почајевској гори. Пастири су у шуми нашли Жировицку икону Богородице. И може се навести велико мноштво ових, сад већ хришћанских примера. Истаћи ћемо да је ова врста делатности на чудан начин повезана с пророчанским служењем и откривањем тајни Божијих. Као наводног родитеља на земљи, у очима људи – оца и васпитача, Исус Христос је имао Јосифа, који је по занимању био дрводеља. Овај занат је наследио и Сам. Очеви су увек и свуда били дужни да науче дете неком занату. И најлакше и најзгодније је било да им пренесу умеће сопственог занимања. Дакле, Христос је био столар. Његове руке су држале тестеру, длето, секиру и блању. Његова рамена и леђа су знала шта значи бол у њима после тешког јучерашњег рада. До Крста су Га леђа болела од рада, а на рукама су Му били жуљеви пре него што су прободене ексерима.

Пастири, фреска из манастира Сопоћани (Фото: Викимедија)

„Христос, син Давидов“ – тако људи говоре о Исусу имајући у виду да се у Њему испуњавају месијанска пророчанства. „Дрводеља, син пастира“ – тако звучи име Господа у преводу на језик земаљских занимања. То је довољно да се сви столари благо исправе, а сви пастири осете свој историјски значај.

Да, вољени. Научени смо да размишљамо да државни менаџери високог ранга, банкари, лепотице с подијума, глумице и олимпијски шампиони завређују свеопшту пажњу, да су они творци историје и њени главни актери. Али наводимо имена баштована, пастира и дрводеље и – ето чуда! – ове професије уписане у контекст божанских догађаја појављују се у овом светлу и стичу неочекивану лепоту. Додајмо овом списку Павла. Он је правио шаторе (апсолутно неопходна ствар за сваку номадску породицу). Овај апостол се бавио занатом, што је било данак традицији рабина по којој је познавалац Писма морао да зарађује рукама, а не речима Торе. „Не чини, – говорили су – од речи Торе ни златни венац (повод за гордост), ни лопату (средство за зараду).“ Односно, да ли желиш да имаш духовну мудрост и знање? Стеци неко занимање.

Да ли можемо заборавити да је Петар, којег се сетимо чим се помене Павле, такође био физички радник? Његове руке су вукле мреже и веслале. Празник апостола Петра и Павла је с тачке гледишта њихових свакодневних послова празник „Рибара и Кројача“. Зар то није повод да другачијим очима погледамо људе који седе за шиваћом машином или гледају пловак? Сви они, ови свети пастири и рибари, баштовани и тесари, уопште нису били несрећни због тога што нису живели од банкарске камате, што нису узимали кредите и нису потписивали важне папире. У томе што су се буквално знојили од посла, односно, што су јели хлеб у зноју свог лица, није била казна, већ благослов. Казна се управо крије у свакој врсти занимања које човеку обезбеђује гарантовани хлеб и путер без икаквог знојења. „Кључ среће није златни, већ француски,“ – говорио је Хенри Форд. Мислим да се она дивна Врата која Петар отвара кључевима које је добио од Господа, лакше отварају пред трудбеницима француског кључа, него пред онима који вечито траже златни.

У раду постоји радост за коју лењивац не зна и коју не разуме капиталиста са својим транспортерима и вишком вредности. Човек се развија захваљујући раду уколико то није ропски рад. И обичан сељак који уме да упрегне коња, да помузе краву, да заоре њиву и да направи дрвену кућу је генијално биће. То је скоро потпуно нестали тип свестраног домаћина и домишљатог мудраца којег је тако јаросно и доследно уништавао демон бољшевизма. Исто као и добра домаћица, која не зна за одмор од кућних послова – то је у једној особи и кројачица, и дизајнер ентеријера, и праља, и куварица, и породични психолог, и дечји фризер. Узгред речено, ово ни из далека није потпун списак.

Треба човек да ради. Чак и ако је богат и нема потребе за тим. И онда, као фабрикант Абрикосов пре револуције, треба бар једном недељно да стане с радницима у погон и да цео дан од јутра до вечери ради поред њих.

Зато што сви треба да раде.

Зато што у раду постоји благослов и радост.

Зато што Бог не воли лењивце и благодат се не даје лењивцу.

Зато што нам данас ово просто знање веома недостаје.

„Знам лак начин да вадим воду из бунара, – говорио је један кинески мудрац. – Али је мој тежак начин такође добар. Зато што лакоћу прати лењост. А лењост прате сви пороци“ (В. Бибихин В. Мир).

Са руског посрбила: Марина Тодић

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 7. 8. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. У време бомбардовања 99., сетићемо се, одговор у вицу, на питање „чим су Срби осветљавали пре свеће?“, био је
    „сијалицом“.

    “И не саображавајте се овом вијеку,
    него се преображавајте обнављањем ума свога
    да искуством познате шта је добро и угодно
    и савршена воља Божија.”
    Св. Павле, Посланица Римљанима 12, 2

    У сарајевском окружном затвору 1942. године међу ухапшеним комунисткињама,
    илегалкама, родила је једна од њих здраво женско дете. Кад је девојчици требало дати име, „крстили“
    су је Лејла, јер је једна од њих тврдила да то на арапском језику значи: светлост, а то је било оно
    што им је толико недостајало у њиховој мрачној ћелији. То име и то дете представљали су дуго
    времена мало стварне светлости у затвору. Тек много доцније, кад је рат свршен и оне изишле на
    слободу, сазнале су да су биле у заблуди, јер реч „лејла“ не значи на арапском светлост него,
    напротив, мрак или мрачна ноћ.
    (из Знакова поред пута, Андрића)

    „Јешћете али се нећете наситити.“

    „1. Библија говори само о моралном закону. То је закон који је Бог дао човеку и који је човек
    примио од Бога. О неком другом закону Библија не говори ништа.
    2. Овај морални закон Божји односи се на владање човеково у овоме свету. Овоме закону
    циљ је био да држи човека изнад природе, а испод Бога; да га оспособи покоравати природу и
    бити покоран Богу; да му не да ни да падне испод природе ни да се дигне (маштом) изнад Бога.
    3. Први морални закон, који је Бог дао човеку, и најкраћи је. Он се састоји из две заповести.
    Једна се тиче власти човекове над природом, а друга се тиче власти Божје над човеком. Прва
    гласи: Рађајте се и множише се, и напуните земљу, и владајте њоме; и будите господари од
    риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи. А друга заповест
    гласи: С дрвета од познања добра и зла, с њега не једи, јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.
    4. Ове заповести не издаје тело телу, нити тело духу, нити дух телу, него дух духу, или
    духовно биће духовном бићу. А то значи, да обе ове заповести имају духовно морални значај.
    Заповест о рађању и множењу односи се на духовно рађање и множење, које се на плану
    физичком символише и изражава телесним рађањем и множењем. Заповест ова дакле означава
    не физички закон него морални.
    5. Као да Створитељ каже: Ја сам ставио у вас свој дух животни као семе. Потрудите се, да
    то семе донесе род духовни и многи. Нека узрасте у вама дух истине и нека испуни сву земљу
    тела вашега, тако да цело тело ваше постане духовно, и да урасли дух у вама покрије сву земљу
    и завлада њоме. Када се у вама изврши потпуно духовно рођење и када се моји духовни таленти
    у вама умноже и увеличају до савршенства, онда ћете ви бити богови над земљом као што сам Ја
    Бог над вама.
    6. Тако рођени и увеличани ви ћете бити господари над рибама и птицама и свим зверињем
    на земљи. Јер ће вам се дати познање, да познајете духовни смисао свега тога, и да можете
    читати истину у тим символима истине, и вечну стварност у временим сликама и приликама
    њеним. То јест, знаћете стварни смисао свих твари око себе, и кроз то знање и познање
    владаћете над свим. Јер се правом знању даје господарство и власт.
    7. Ово је прва заповест првог моралног закона Божјег. Она представља свете дарове Божје
    које је Бог даровао првом, безгрешном човеку, да их он обделава. Па као што ова прва заповест
    указује на духовну стварност и представља морални закон, морални, а не физички, тако и друга.
    Другом заповешћу Бог забрањује човеку да једе с дрвета познања добра и зла. Овом заповешћу
    Бог је хтео да сачува човека од познања не добра него зла, од мешања добра са злом, од служења
    два господара, како је доцније рекао Господ Христос; од дводушности.
    8. Сва дрвета у Рају била су символ добара Божјих; дрво познања добра и зла било је символ
    мешавине добра са злом; а змија је била символ зла. Бог је хтео, да првостворени човек уопште
    не позна зло, ни мислима ни жељама ни делима, него да буде и остане добар и у добру.
    9. Ова заповест је имала одбрамбени циљ. Бог је хтео, да том заповешћу одбрани душу
    човекову од зла, чак и од једне отровне капи зла, која, помешана са добром, може да поквари све
    добро. Бог није дао ову заповест човеку тирански, без образложења и без предочења последица
    од неизвршења исте заповести. Јер у који дан окусиш од њега, умријећеш. Образложење је дакле
    јасно.
    10. Дрво је споредно; главно је заповест Божја, која је произашла од бриге Божје за човека,
    као најузвишенијег створења свога на земљи, као живе иконе своје. Бог је могао, и мимо онога
    дрвета, издати Адаму просту заповест:
    Не тражи зло, не познај зло, не мешај добро са злом. Али Он је изабрао овај сликован начин
    поуке, да би човек гледајући у оно дрво боље се сећао тада заповести Створитеља свога, а
    доцније опет свога греха. Као што учитељ најбоље учи децу по сликама или символима, тако је
    исто и Творац учио и упућивао Адама и Еву.
    11. Обе ове заповести изражене су кратко тамо где се говори како Бог уведе створеног човека
    у врт Едемски да га обделава и да га чува (Постања 2, 14). Прва заповест односи се на
    обделавање, а друга на чување или одбрану. Обделавање њиве душе своје и одбрану исте — то
    двоје ставио је Бог у дужност Адаму. Шта је требало више? Обрада и одбрана — шта треба
    више?
    Овај први закон дат је човеку безгрешноме, докле још није био окусио и познао грех, и докле се
    смрт још није била уселила у његов живот. Тај и такав закон представља савршенство. Али се
    човек, погазивши другу заповест Божју, измакао својевољно испод власти Божје, због чега се
    измакла сва природа испод власти његове, и уздигла своју власт над њим. Тако је и прва
    заповест постала неизводљива.“

    Кад је Мали Милутин, у ЦИПУ, преузимао место Великог М, доводио је свештеника да окади. Ради сценског ефекта.

    Да чујемо Бастовоја, о ефектима. И о благодати.

    …“Сада, замислите овог данашњег младог човека у Питагорином Врту, где су новајлије ћутале прве три године. Јасно је да би нашег човека отерали Питагорејци као дивљака, у његовом првом иступању.“

    http://borbazaveru.info/index2.php?option=com_content&task=view&id=4513&pop=1&page=0&Itemid=31

    Tennessee Ernie Ford – 16 Tons (Go-Go Version)

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s