Александар Дугин: Тајминг за рат није у нашој надлежности

Ако Кијев и Запад верују да је сада време за руско-украјински рат, они имају све полуге да тај план учине делатним. Москва им је 2014. године предала иницијативу у руке. Сада, ми не бирамо време рата и услове за његов почетак

Извор: geopolitica.ru

Рат или његов симулакрум?

Потребно је анализирати ескалацију руско-украјинских односа, после сукоба у Азовском мору.

Формална страна је очигледна: Порошенко није у стању да победи на изборима, организује  провокацију како би наметнуо ванредно стање и нарушио изборни процес. Тако се све ово, уз осмех, коментарише у Русији. То јесте тако, али да ли је то једва спонтана одлука или агонија? Порошенко има план. Не може да га не буде и то је нешто озбиљније од тренутног трика.

Ако се тренутна ескалација постепено умањи, онда ће након неког времена морати да се укине и ратно стање и избори ће се одржати. Порошенко би испао идиот, јер просто инсистирање на тему руске претње му не би повећало рејтинг. Стога, план је другачији. Једино што би Порошенков корак учинило логичним јесте дубље увлачење у рат са Русијом. Ако тога не буде, Порошенко само погоршава свој положај. Зато Порошенку не треба ескалација, њему треба рат.

О нашим грешкама: заустављање Руског пролећа

Вратимо се Русији. Заустављањем Руског пролећа 2014. године, Путин је направио геополитичку грешку. Путин је начинио мноштво потпуно исправних и судбоносних корака у спољној политици, вратио Русији готово изгубљени суверенитет и његове огромне заслуге се не могу умањити. Али се, из неког разлога, 2014. спотакао. Разумети то као  „незгодан план” или уздићи Путинову грешку на  „врх стратешке мудрости”, не би био знак лојалности њему, већ би то пре било поткопавање његовог стварног ауторитета. Хвалити владара на исти начин и због његових достигнућа и због његових грешака, значило би просто, подсмевати му се и представљати га као самодовољног идиота. То би поткопало његов стварни легитимитет и то би била скривена саботажа.

Заустављањем Руског пролећа и недостатком заштите руског света у дуготрајном и бесмисленом процесу преговора у Минску, остављена је прилика кијевској хунти да се прегрупише и да поново, са новом снагом, приступи проблему Источне Украјине. Ослобађање Источне Украјине и стварање Новорусије уклонило би проблем неких тамо украјинских бродова у Азовском мору, будући да би Лева обала (Новорусија и Слобожаншчина) била независна и, по свом опредељењу, пријатељски настројена према Русији, као Донбас. Остављајући хунти велики део руског света, Москва се определила за будући сукоб. Кијев је могао да започне ексалацију или,чак и рат, управо онда када је хтео. И, од тада је Кијев управљао тајмингом.

Полуге хунте

Први покушај Кијева да измени статус кво, одиграо се у Дебалцеву, али је први непосредни напад био одбијен. То није значило да се хунта повукла, већ да тражи друге начине.

Следећи корак био је признавање територије Украјине за канонску територију Васељенске патријаршије, што је довело до раскола РПЦ са Константинопољем. То је била још једна полуга која је омогућила Порошенку да утиче на Москву.  Од тада, Порошенко је у сваком тренутку  могао да дâ сигнал за преузимање цркава РПЦ, а Москва би била принуђена да одговори.

И, ево сада провокација на Азовском мору, када Порошенко намерно шаље бродове без да обавести руску страну. То доводи до пуцњаве, задржавања и хапшења украјинских морнара. Строго говорећи, Порошенко, који сматра да је Крим територија Украјине (као што то сматра и остатак света), није морао никога да упозорава. Али, он је врло добро знао шта ради и какве би могле да буду последице по Москву, која је законски утврдила да је Крим у саставу Русије. И он проглашава ратно стање. Сваки корак зависи од Кијева, не од Москве. Москва је, осим обнављања присаједињења Крима и ненапуштања побуњеног Донбаса, све време заузимала пасивну позицију. Порошенко је припремио противодговоре, чији је тајминг зависио од њега. Путин никако није могао да утиче на њихов тајминг. Делимично смо се сâми довели у такав положај, заустављајући Руско пролеће.

Могуће ситуације: ништа се неће догодити (као и увек) или ће се, ипак, нешто догодити?

Шта даље следи? Москва се нада да ће и овог пута некако  „проћи кроз ово”. Тачније, да ће  Порошенко замахати оружјем, одложити изборе, представити себе као „спаситеља Отаџбине“ и поново бити изабран за председника, а све са циљем да остане како је било. Можда ће и бити тако. И, ако се са тим рачуна, онда не треба ништа чинити. Све ће се сâмо од себе смирити. У међувремену, могуће је наставити исмевати Порошенка, да је поново  „сео на руду”. Ово је званично гледиште Москве и основно полазиште пропагандне машинерије. Није искључено да ће све тако и бити.

Александар Дугин (Извор: Печат)

Претпоставимо, ипак, да неће све бити тако. Не тако, значи само једно: Порошенко ће заиста започети рат са Русијом. То се може догодити у било ком тренутку – било би много изговора за то – напад на Донбас, које је сасвим могуће, већ почео или тек почиње; даља ескалација у Азовском мору; нова рунда захтева за  „повратак Крима”; насилно преузимање цркви Московске патријаршије. Може бити нешто од тога или све заједно. Може бити? Успавана свест одговара да  „не може”. Пиштољ, који је на сцени и виси на зиду, неће опалити. Да, таква је логика геополитичке дремке. Неће опалити.

На шта може рачунати Порошенко, ако реши да предузме радикалне кораке? На подршку Сједињених држава и НАТО. Садашњи председник Сједињених држава и није баш најбољи за тако нешто. Али, на крају крајева, не одлучује он о свему. Постоји америчка Deep State, неокони (какав је Болтон) на власти, стратешки планови буџетирања Пентагона, критична питања у ЕУ. Рат са Русијом – не нуклеарни, већ локални и туђим рукама – то је излаз. И у овом рату, како то види Запад, нема ризика. Ако Москва нападне Украјину, коначно ће се претворити у парију. И није ни важно што ће се Украјина распасти, она Запад уопште ни не интересује. Али, сваки ударац из Русије ће бити од користи глобалистима.

И, ево најзанимљивијег: у Кремљу су потпуно свесни тога, па ће се од тога склањати колико је могуће.  „Незгодан план”. Тако нешто.

Но, можда Порошенко баш с тим и рачуна. Пошто је започео сукоб са Русијом, који ће избећи, нешто ће можда и да ућари. Успут, може се рећи да је то малоруска, можда делимично и козачка логика. Западно-руски анархизам, који комбинује прорачун и случајност.

Ако Русија одступи предалеко барем у једном правцу, то, такође, може постати нека врста „победе“. А, како Порошенко политички нема шта да изгуби, јер, искрено, и није много популаран у Украјини, а, испоставља се, да тамо нико није популаран и цео режим се заснива на радикалној русофобској пропаганди, ризик је оправдан. Зато би му ескалација са Русијом одговарала. Он тако чак и не ризикује ништа. Штавише, уколико је могуће увући НАТО у сукоб, чак и симболично, то ће бити довољно да се, како он верује, „укроте Руси“. Тиме ће добити, ако не и геополитичке, оно моралне и изборне дивиденде. И, ако је све ово тако, онда његово деловање и није тако несмотрено, како може да изгледа.

Рат као прилика

И, на крају: могућност ескалације тренутног сукоба у рат. То се, у крајњем случају, не може искључити. Порошенко је вероватно проценио ризике, посаветовао се са утицајним западним силама, не само са Сједињеним државама, већ и са Европском унијом (пре свега са Енглеском) и највероватније је осигурао озбиљну подршку. Јасно је да ће Путин избегавати све до последњег тренутка. Али то је свакако и Запад предвидео и вероватно размотрио даље кораке. Како би ограничили његов маневарски простор. Ако Кијев и Запад верују да је сада време за руско-украјински рат, они имају све полуге да тај план учине делатним.

Москва им је 2014. године предала иницијативу у руке. Сада, ми не бирамо време рата и услове за његов почетак. Не могу да будем сигуран да ће баш сада да почне, али је то исто као са осипом, претпоставити да се ништа не догађа, нити ће се догодити – и посебно да се баш сада ништа неће догодити.

Опрема: Стање ствари

(Геополитика.ру, 27. 11. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Добар дан!
    Знам, Ви „само преносите“, али, зар стварно немате начина, да некако измените, или ставите под наводнике, делове анализе, као нпр.

    „…области високих тензија између Москве и Кијева од 2014. године, када је Русија присвојила Крим и почела да подржава проруске сепаратисте у источној Украјини…“.

    Редакција врло добро зна, да РФ није „присвојила Крим“, него да је тамо организован референдум, који је успио, итд. Наравно, да је РФ у томе учествовала, да није, изгубила би Црно море. А последице би биле несагледиво катастрофалне.

    „Проруски сепаратисти“ нису сепаратисти. Да им Украина, по налогу НАТО-а и ЕУ, није одузела права од животне важности, они не би никад ни помислили на „сепаратизам“. Руси на тлу Украине се покушавају бранити. Да им се не деси исто што и Србима у РСК. У том контексту би онда и Срби на тлу бивше СР БиХ, који данас живе у својој, додуше умањеној, али одбрањеној Републици Српској, могли бити означени као „сепаратисти“. А нису. Изрази као што су „анектирала“, „присвојила“, „сепаратисти“, итд. обавезно имају негативан призвук.
    Ако те изразе пренесете у наводницима, текста нисте дословице изменили, то увек значи „како наводи…“.

    Контра пример: Западни, тзв. „МСМ- Main Stream Media“, већ годинама ТЕРОРИСТЕ у Либији и поготово у Сирији означавају као „REBELS“, „ПОБУЊЕНИЦИ“. У историји развоја међуљудских односа се људи никада нису побунили против нечега, што је је за њих „добро“, значи никад против добра, увек против ЗЛА, проптив ЛОШЕГ. Порука (маси) је: У Сирији се (јунаци) побуњеници боре против ЗЛА, т.ј. против ЗЛОБНОГ „РЕЖИМА“. Пренесено на наш Балкан, тзв. „Запад“ је уз помоћ МСМ од терористичке УЧК направио КЛА, побуњенике, „ребелс“, који су се борили против ? кога?, против ЗЛИХ Срба и тако имате данас два најистакнутија терориста, од којих је један „председник“ а други „председник владе“ у некаквој терористичко-мафијско-натовској творевини на југу Србије.
    Горње је моје мишљење, са којим се не мора нико слагати.
    Леп дан!

    Свиђа ми се

  2. „yugapatride, Не улазећи даље у садржај вашег коментара/ и ових 8 препорука/- интересује ме ГДЕ сте у тексту нашли део, који вам је и дао повод, за коментар. Наиме

    …области високих тензија између Москве и Кијева од 2014. године, када је Русија присвојила Крим и почела да подржава проруске сепаратисте у источној Украјини…“. Где је то у тексту А.Дугина?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s