Ознаке

, ,

Када су Достојевског сахрањивали, износили из Александро-Невске лавре, сав окупљени народ је запевао „Свјати Боже, Свјати Крепки, Свјати Бесмертни, помилуј нас“. То је још увек био период до револуције. Када су износили другог човека који је, узгред, добро играо у неколико адаптација дела Достојевског, то јест „Идиота“, молитве није било. Нешто треба радити! Ето и запљескали су. То је био први случај да се глумац испраћа у Царство Небеско аплаузом. Али после молитве, не пре ње

У свету, лишеном сакралних и дубоких обреда, ми, неизбежно, измишљамо своје. Човек не може да живи без обреда. Данас бих желео да попричамо о једном обреду, који је недавно постао популаран, а који доживљавамо као древни. Управо: испраћање умрлог глумца благодарним аплаузима гледалаца.

Ову појаву можемо приметити са разним људима, када из Дома Културе или позоришта износе тело умрлог, познатог глумца, којег гледаоци обожавају. Њему аплаудирају као последњег пута, као да нешто представља. Као глумац, он више не игра никакву улогу. Њему је потребна молитва. Али, пошто не зна молитву „Са светима упокој“, пошто не уме да отпева „Вјечнују памјат“, народ почиње да аплаудира. Данас је то представљено као древни обред, који као да вековима постоји. У крајњем случају, од постојања позоришта, од грофа Шереметјева, од Останкинског позоришта у Подмосковју. Не!

Заинтересовало ме је ово питање. Испоставља се да, ни великог Шчепкина нису уз аплауз сахрањивали, ни Јермолову, ни Веру Холоднују нико није аплаузима испраћао на последње путовање, већ их је сав народ испраћао молитвом за упокојене, литијом, опелом и осталим.

Када, зашто, где и ко је измислио ове опроштајне аплаузе?

Занимљиво је да, у почетку, нису тако испраћани после грађанске сахране, са говором, бубњевима и транспарентима, већ после опела. Тако је било на сахрани Инокентија Смоктуновског. Када су се опростили са њим црквено, према нашој традицији, када су за њега узнели молитву Богу и када су износили његов гроб из храма, поштоваоци талента овог великог глумца, који су се у великом броју окупили у храму и који су стајали на улици, почели су да аплаудирају. Изразили су своје присуство и своју љубав према овом човеку на овај начин, јер нису могли другачије.

Када су Достојевског сахрањивали, износили из Александро-Невске лавре, сав окупљени народ је запевао „Свјати Боже, Свјати Крепки, Свјати Бесмертни, помилуј нас“. То је још увек био период до револуције. Када су износили другог човека који је, узгред, добро играо у неколико адаптација дела Достојевског, то јест „Идиота“, молитве није било. Нешто треба радити! Ето и запљескали су. То је био први случај да се глумац испраћа у Царство Небеско аплаузом. Али после молитве, не пре ње.

Пљескање је ритуални чин. Синтоисти у Јапану, када улазе у храм, пљескају својим боговима. То јест као да веле, погледајте ме, ја сам овде, еј ви, сви, погледајте. Тапшу неколико пута. Десна на леву, лева на десну – ритуал. Наш народ се срозао до паганства. Зато што је заборавио своје, а треба измислити нешто туђе уместо свог. Појавила се нека дивља ствар – испраћај аплаузом човека, коме ваше пљескање никако није потребно. Потребна му је молитва, и само молитва. Милост Божија и ништа више. Опроштај грехова и ништа друго. Ваше аплаудирање је за њега попут увреде. Требају му само сузе за његов живот, милостиња и заупокојена литургија.

Желео бих да обратите пажњу на то. Зато што људи умиру. Умиру и велики глумци, и режисери. И опет ће над покојником неко аплаудирати. Желим да на те ствари не посматрате свакодневним погледом, него погледом верника. То је нови обред, који нема ништа заједничко са правим чином сахране. Између осталог и глумаца. И они су људи.

Са руског Ива Бендеља
Телеканал «Царьград»
Наслов и опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 9. 11. 2017)

Advertisements