Срђан Шљукић: Купујте земљу, више је не праве

Срђан Шљукић (Фото: Нови полис)

Срђан Шљукић (Фото: Нови полис)

Реченица из наслова приписује се америчком књижевнику Самјуелу Ленгхорну Клеменсу, познатијем као Марк Твен.

Јасно је да је он њоме хтео да нагласи да земљиште има особине ограниченог добра, тј. да му је вредност већа од других добара која могу имати сличну или чак већу цену. Акције, обвезнице, па чак и зграде, могу „испарити“, бити срушене и сл., а земљиште ће остати.

У последњих десетак година, након избијања економске кризе (2008), велике корпорације (али и неке владе) као да су одлучиле да следе упутство Марка Твена. Наиме, у овом су периоду десетине милиона хектара пољопривредног земљишта у свету промениле власнике.

Очигледно, моћне западне (и неке друге) компаније су увиделе да је улагање искључиво „у папире“ недовољно сигурно и окренуле су се куповини пољопривредног земљишта, пре свега у Африци, Азији, Латинској Америци и источној Европи. За овај процес смишљен је и одговарајући назив: „грабеж земље“, или „отимачина земље“ (енг. land grabbing).

Ово се, још како, тиче и Србије, као дела света и дела (југо)источне Европе.

Наиме, ближи се 1. септембар 2017, датум до којег је Србија преузела обавезу да изједначи своје грађане са грађанима земаља – чланица Европске уније у погледу права на власништво над непокретностима, укључујући ту и пољопривредно земљиште. Од тог момента, страна физичка и правна лица имаће право да купују пољопривредно земљиште у Србији, што данас није могуће.

Зашто је страно власништво над пољопривредним земљиштем (у већем обиму) непожељно?

Зато што може да произведе озбиљне тешкоће локалним пољопривредницима; зато што може да угрози прехрамбену сигурност земље; зато што може да створи геополитичке и безбедносне проблеме, ако је концентрисано у појединим подручјима; зато што земља може да има и културни, а не само економски значај; зато што када једном земљу продате, тешко ју је повратити.

Наравно, не треба очекивати да ће сви српски земљорадници похитати да продају своја имања страним инвеститорима. Они који су земљу наследили од својих дедова и очева, који од њеног обрађивања живе, о продаји (највероватније) неће размишљати. Међутим, с друге стране, они за које је земља пуки капитал, као и сваки други, стечен углавном у процесу приватизације, свакако ће бити на великом искушењу да своја имања, или пак њихове делове, продају по далекој вишој цени него што су за њих платили.

Овде се ради о десетинама хиљада хектара, претежно у северној српској покрајини Војводини, који су у власништву нових, домаћих латифундиста.

Фото: Анђелко Васиљевић

Фото: Анђелко Васиљевић

Ако овоме додамо и чињеницу да је више хиљада хектара на реченом подручју већ у власништву странаца, који су их купили тако што су основали домаћа правна лица (што закон дозвољава), онда се врло лако и брзо можемо наћи у ситуацији да нам огромне површине на северу земље буду заправо у страним рукама и, на одређени начин, ван контроле.

Шта нам је поводом овога чинити? Некадашње земље – кандидати за ЕУ тражиле су и избориле се за одлагање одлуке о изједначавању права власништва домаћих и страних физичких и правних лица над непокретностима од седам, па затим још од три (неке и шест) година од дана пуноправног чланства, да би затим настојале да процедуру куповине пољопривредног земљишта максимално закомпликују.

Наши преговарачи „изборили“ су се само за четири године одлагања, и то од дана верификације Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП).

Истовремено, најмоћније земље ЕУ (Француска, Немачка, Холандија), трговину пољопривредним земљиштем доводе у везу са циљевима своје аграрне политике, чиме заправо чине исто што и ове претходне. Једноставно речено, са овим се питањем нико „не игра“.

С обзиром на оријентацију већине српских парламентарних политичких странака, тешко би било очекивати неко радикално решење попут раскидања ССП, али је свакако могуће одређеним законским процедурама, по узору на друге (Мађарска, Чешка итд) заштити српско пољопривредно земљиште.

Или ћемо можда да останемо, на сопствену штету, „последња оаза“ неолиберализма којег сви напуштају?

Не заборавимо, земљу више не праве.

Редовни професор социологије Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду

(Политика, 26. 2. 2017)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Ово је из мог текста од пре 5 година:

    Шта раде последњих година најбогатији људи са Запада? Купују земљу, уместо злато. Купују земљу и у Африци, и у Аргентини, где год могу. Схватили су колико ће у будућности вредети обрадива земља. Негде и оно што је испод земље.
    Ако милијардери из САД купују земљу у Аргентини, ако швајцарска корпорација Нестле, као највећа светска корпорација у тој области, у својим плановима развоја препознаје Србију као важну земљу, ако хрватска компанија то исто ради, да ли ће (богати) Срби широм света остати по страни, и да сутра земљу у Србији препустимо странцима и тајкунима да је купују?
    Да ли ће сви Срби који сада тешко живе у Србији, или живе у расејању, сутра распродати своја наслеђена имања да би отишли на море и купили нов телевизор?
    Да ли, у случају да остане безцарински увоз из ЕУ и да ступи на снагу закон који омогућава странцима да купују (обрадиву) земљу у Србији, већина Срба распродати своју земљу, своја имања?
    Да ли ће због добре цене Срби из Војводине, укључујући српске тајкуне, продати земљу странцима, напустити Војводину, као што су то радили Срби са Космета, који су, истина, били под притиском и под репресијом?
    У овом тексту не указујем толико на патриотске разлоге, колико на чисто економске разлоге.
    Економски разлози због којих се вреди борити за боље услове пословања у Србији су већ поменути: здрава храна постаје стратешка сировина у 21. веку, цена обрадиве земље у будућности ће бити све већа, стотине хиљада хектара се не обрађује и све је мањи број села и сеоских домаћинстава у Србији и све је више имања која се могу купити за мало новца.
    Да ли смемо да дозволимо да за 10 до 20 година странци постану власници великог дела обрадиве земље, да остварују велике профите, док Срби широм света гледају како да сачувају своју имовину и новац који су зарадили? Па после да раде као надничари на земљи својих предака? Зашто да не учинимо Србију најсигурнијим местом за свој капитал?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s