Ђорђе Вукадиновић: Референдум који је променио све

djordje-vukadinovicisНеке, наизглед, дубоке ране брзо и лако зацеле, а неке, једва приметне, с протоком времена боле све више. Кроз пар дана (21. маја) напуниће се деценија од црногорског референдума, на којем је, са тесном и сумњивом већином од 0,5 одсто и око две хиљаде гласова, изгласана независна Црна Гора и после скоро деведесет година престала да постоји заједничка држава са Србијом.  

Тамошња опозиција никада није прихватила резултат референдума и аргументовано је указивала на бројне примере злоупотребе, притиска и фалсификовања воље грађана, а неки елементи те манипулације остали су документовани на више од хиљаду страница „Бијеле књиге“ коју је издао покрет за очување заједничке државе. Али су те наводе и доказе брзо прекрили политички снегови, рузмарин и шаш.

Право гласа на референдуму није било дозвољено хиљадама држављана Црне Горе, који су имали пребивалиште у Србији, док су, с друге стране, масовно гласале присталице суверенистичке опције из дијаспоре, које су пристизале чартер летовима и организованим конвојима из Швајцарске и са Косова.

На референдуму је, по сопственом признању, иако на то није имао право, гласао и косовски нарко-бос Насер Кељменди, који се чак хвалио да је на референдум организовано довео неколико аутобуса пуних његових сународника како би гласали за црногорску независност.

Остало је забележено да општине са убедљиво највећом подршком независној Црној Гори нису биле ни Подгорица, ни Никшић, ни Цетиње, већ бошњачко Рожаје  са 91,33 одсто за, (а ту је био и Плав са 78,92 одсто), као и албански Улцињ са импресивних 88,5 одсто гласова у прилог независности.

Сви ови и многи други интересантни закључци могло се чути на округлом столу који је поводом десетогодишњице референдума организовао новоформирани „Институт за српску културу“ у Подгорици. Скуп је одржан у скоро катакомбним условима и практично тотално бојкотован од стране црногорских и београдских медија – што такође врло симболично и сликовито илуструје статус и положај српске ствари у независној Црној Гори.

Дозволите ми једну малу дигресију. Поред неповољног односа геополитичких снага, један од важнијих разлога зашто смо као народ и држава прошли тако лоше деведесетих година јесте и то што до краја није било јасно да ли ратујемо или не ратујемо. „Србија није у рату“, непрестано су домаћу и светску јавност убеђивали српски политички фактори. Ефекат те кампање био је катастрофалан и, такорећи, двоструко погубан. Тзв. „међународна заједница“ у ту фразу, наравно, није веровала. Она, уосталом, није била ни сасвим тачна – чињеница је да су „преко“ одлазили неки конвоји, и да су се оданде, нажалост, враћали неки рањеници и неки ковчези. А, с друге стране, таква реторика психолошки је смањивала „борбену готовост“, деловала неискрено и лажно, и спречавала пуну менталну мобилизацију било у ратном или антиратном смеру.

Чини ми се да је Србија кампању за очување „Заједнице Србије и Црне Горе“ водила врло слично и подједнако (не)ефикасно као што је у претходном периоду водила, односно не водила рат за југословенско наслеђе. С једне стране, истицало се како је то „ствар грађана Црне Горе“ и да Србија „неће да се меша“, док је, с друге стране, што је и логично, пружана политичка и логистичка подршка снагама које су биле за очување државне заједнице. Али се ни у томе није „газило“ до краја, при чему је Ђукановићев режим савршено вешто играо на карту српских подела и недоумица, поред осталог, вешто подстичући антицрногорско („антимонтањарско“) расположење у Србији (у стилу – „ма, шта ће нам они“, „само се гребу“, „боље нам је да смо сами“, „најбоља је била обреновићевска Србија“).

Будући да је ово значајна и на неки начин још увек актуелна тема, задржимо с на њој још тренутак. Да, добро сте разумели. Поред отворених про-црногорских лобиста (Соња Бисерко, Беба Поповић, Душан Јањић…) који и данас попуњавају црногорски медијски и политички простор, Ђукановић је сво време на вези држао и директно или индиректно финансирао јато „антицрногорских“ пљувача који су били задужени да по српским медијима и порталима неукусно и неумесно пљују по „брђанима“ и „црногорчинама“, а онда је њихове изјаве и ставове приказивао по црногорским медијима са поруком – ево, видите шта Срби говоре и шта мисле о вама. У тој представи су учествовали многи (сетимо се само покојног Владана Батића, као и неких кадрова Г17 Плус, да и не говоримо о заговорницима „обреновићевске Србије“ „шумадијским националистима“ итд), неки можда и искрено уверени да су „српске патриоте“ и да раде за „српску ствар“.

У сваком случају, остаје утисак да је Србија и њена политичка и интелектуална елита недовољно озбиљно ушла у читаву причу са црногорским референдумом и да није довољно схваћен историјски, национални и геополитички значај читавог догађаја, односно процеса који је тим референдумом доведен до свог епилога. Штавише, Србија не само да је лоше водила борбу за очување заједничке државе, него се и након тога лоше поставила према чињеници да је Црна Гора постала независна. Заправо, реаговали смо као увређено дете, или остављена млада, са мешавином инфантилости и јалове озлојеђености. Да би забашурили сопствени неуспех на референдумском фронту, Коштуница и његово србо-црногорско окружење су се потпуно окренули од црногорске тематике, ушло се у процес доношења новог устава, а почело је да се одмотава и косовско клупко. А Борис Тадић је, најпре, пожурио да честита Ђукановићу независност – да би касније, барем по том „црногорском питању“, мање-више прешао на Коштуничине позиције, подржавао опозицију и према Ђукановићу задржао непријатељски гард („Мило-мафија“), што му овај, наравно, није заборавио, те је, кад се указала прилика, издашно помогао долазак напредњачког тандема Николић-Вучић.

Milo-Djukanovic-550

Актуелна српска власт, пак, са Ђукановићем гаји „специјалне односе“, потпуно игноришући његов бахати однос према Србима и Српској православној цркви, а тамошње Србе гура у правцу прихватања статуса „националне мањине“ и колаборације са Миловим режимом.

Било како било, са црногорским референдумом сахрањена је двовековна тежња српске политичке елите о „изласку на море“ (што не треба бркати са теоријама о „великој Србији“). Србија је остала стратешки окружена и закопана у унутрашњости Балкана, а Црна Гора је вештачки ишчупана из свог српског историјског и географског контекста, те из источно-православног пребачена у западни, евро-атлантски цивилизацијски и геополитички круг – што је значајна промена која превазилази српско-црногорске односе и уско регионални оквир. Додуше, неки моји саговорници са поменутог округлог стола верују да је све то само „привремено“ и да би се, са одласком Ђукановића, ствари могле довести у ред („довољно је пар ракија и једна Цецина песма“, кажу, па да испод „монтенигерског“ избије „српски“ идентитет). Али то је ипак далеко од извесног. А чак и да се догоди, ментална, идентитетска и геополитичка штета је већ начињена и плашим се да је великим делом непоправљива. (Башка што је у читаву причу сада већ  озбиљно инволвиран и НАТО – а они, бојим се, мање падају на Цецине музичке квалитете.)

У сваком случају, од приче о „две српске државе“ (које ће развијати најприсније односе и бити „стратешки партнери“), којом је анестезирана српска политичка јавност – а делимично и руска, која је такође била делом поткупљена, а делом обманута фразеологијом о „вечној“ руско-црногорској љубави, и заузела врло амбивалентан, ако не чак и благонаклон став по питању црногорске независности – није, разуме се, остало ништа. Од првог дана, „независна“ Црна Гора била је дубоко антисрпски пројекат и тако се и понашала како на унутрашњем, тако и спољнополитичком плану.

Од признања независности „Косова“, па све до гласања о пријему Приштине у Унеско, разне спортске савезе и Међународни олимпијски комитет, Подгорица је током минуле деценије увек била „сигурна кућа“ и сигуран глас за сваки антисрпски гест и акцију – раме уз раме са Загребом и Тираном, а неретко чак и предњачећи у односу на њих. И питање је само како је могуће да то не смета актуелној српској власти. И – још чудније – да ли је могуће да грађанима Србије не смета то што српској власти не смета Ђукановићево континуирано и радикално антисрпско држање?

Или су нам Вучићеви безбројни економски и политички успеси, Пинкови бескрајни „ријалитији“ и таблоидна некрофилија већ потпуно замаглили видик и помутили разум?

(НСПМ, 20. 5. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7FL



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

7 replies

  1. Бриљантна Вукадиновићева анализа!
    Честитка и г. Лазићу што је, упркос анимозитету према свом бившем послодавцу, уприличио овако успешан Вукадинов деби на Стању!

  2. @ Мирослав Анђелковић

    Поштовани господине,

    1. Ово није први текст г. Вукадиновића на Стању ствари: Ви сте овде од почетка и једино што ми пада на памет јесте да или намерно не желите да се сетите или сте малициозни?

    Брзом претрагом ево неколико линкова

    Ђорђе Вукадиновић: Биланс Вучићевог термидора (https://stanjestvari.com/2015/12/15/%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5-%D0%B2%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D1%81-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%B3-%D1%82/)

    Ђорђе Вукадиновић: Шта би тек било да нам не иде тако добро и да нисмо регионални лидери
    (https://stanjestvari.com/2015/08/03/%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5-%D0%B2%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D0%BA-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B0/)

    Ђорђе Вукадиновић: Вучићев поправни у Вашингтону или Земља „Шампиона“ (https://stanjestvari.com/2015/09/19/%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5-%D0%B2%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2-%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D1%83/)

    Ђорђе Вукадиновић: Хронично ванредно стање (https://stanjestvari.com/2014/05/18/%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5-%D0%B2%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%85%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE-%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE/)

    2. Кад упоредите то што горе наведох са оним колико има мојих текстова (и уопште текстова са Стања ствари на НСПМ-у), биће вам можда јасније на чијој страни постоји „анимозитет“.

    3. Истине ради, идеја за преношење овог текста г. Вукадиновића није моја, али јесам је ја прихватио и реализовао.

    У нади да ћете пажљивије читати, више памтити и мање „учитавти“,
    Александар Лазић

  3. @С*ање ствари
    Какав импресиван демарш!
    Окрећем и други образ:)!

  4. Усудићу се да додам – пошто сам и сам прилично дуго на овом сајту – да је у серији текстова (некада и у мојим текстовима) мишљење Ђорђа Вукадонивића навођено као меродавно у вези са различитим политичким питањима. Поред тога пренет је већи број текстова са НСПМ-а које није написао његов главни уредник. Постоји ли анимозитет или не – није од претераног интереса – када је јасно да се Новој српској политичкој мисли посвећује дужна пажња на Стању ствари као аналитичком порталу који несумњиво има своју специфичну тежину.

  5. Г. Лазићу,
    Вама је позната моја склоност ка педантерији!
    Ја имам снимљен свој други коментар у оригналу, који је био насловљен на Стање ствари, а не на С*ање!
    Чему овај фалсификат!
    Да се нисте мало заиграли?
    Тако Вам Бог помогао, првославни Србине!

  6. Г. Анђелковићу,
    Није ми познато ништа Ваше – а и да јесте (!) не бих то износио јавно.

    Што се суштине ствари тиче, ево снимка екрана (систем Вордпрес све коментаре шаље мени на мејл).

    ПС. Слажем се – КАКО РАДИЛИ ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО!

  7. @Стање ствари
    Проверих и ја своју документацију и уверих се да је г. Лазић у праву.
    Но, у питању је случајна грешка, а не намера:
    Слово „т“ се на тастатури налази до слова „р“, а прст одебљао!
    Жалим због грешке, и извињавам се г. Лазићу.
    Повлачим све што сам у трећем коментару рекао!

Оставите коментар