Када је Александар Вучић пре две године, 25. јануара 2014, на изборној скупштини СНС-а објавио да је „донео одлуку да сутра предложи нове парламентарне изборе“, то је образложио тврдњом да „у друштву влада атмосфера неразумевања за реформе које СНС предлаже“ и да је „тешко радити у атмосфери у којој сте главна мета“.

Да би спровео реформе, тврдио је тада, њему је потребан „пун мандат“, како би се могао посветити „борби против корупције и криминала, да се смањи незапосленост“. Делегати су ову Вучићеву објаву „поздравили дугим аплаузом“.

Током кампање за изборе 2014. Вучић је наглашавао да ће се „залагати за формирање слободних индустријских зона и за запошљавање бар око 100.000 људи који тренутно раде `на црно`“, обећавајући „да гарантује да се стечена права пензионера неће умањивати“, односно „да без обзира на то какве ће се реформе спроводити – у пензије не дам да се дира!“.

Такође је објавио: „Хоћемо да 2015. и 2016. сви људи у Србији виде да можемо боље и даље, да будете поносни на своју земљу. Хоћемо да имамо другачију, нормалну Србију“.

Но, пошто је, 16. марта 2014. године, од бирача – како је и тражио – добио „пун мандат“ и апсолутну скупштинску већину, Вучић је у наредне две године радио некако све другачије од онога што је у кампањи говорио. Тако је он:

– смањио пензије, као и плате у просвети и здравству, обарајући животни стандард стотинама хиљада домаћинства;

– увећао јавни дуг земље за петину (са 20 на 24 милијарде евра);

– непрестано величао протестантизам и критиковао „Небеску Србију“, оптужујући нас да смо лењи и да волимо „самоуправни социјализам“, због чега се мора под хитно приватизовати све што је у Србији још вредно;

– покушао да прода Телеком, најавио продају београдског аеродрома Турцима, објавио продају ПКБ-а;

– непрестано померао рок када ће нам бити боље, од „краја 2014. године“, па је сада стигао до краја 2017. године;

– направио праву државну границу према Косову, потписао „Брисел 2“ којим се предаје Север Косова Приштини, инсинуирао да су децу у кафићу Панда (1999) убили српски агенти;

– отворио састанак европског огранка Трилатерале, једном недељно се састајао са америчким амбасадором, звао амбасадора ЕУ да седи на састанцима владе, тако водио „косовску политику“ и „економске реформе“ да је стално примао похвале из Вашингтона и Брисела, од ММФ-а и Светске банке, од Петра Луковића и Соње Бисерко…;

– уприличио геј параду, одобрио промену имена сто година старе новопазарске школе „Растко Немањић“ у „Шеик Калифа бин Зајед ел Нахјан“, најавио законску забрану родитељског кажњавања деце, а његов министар најавио је и избацивање веронауке из школа;

– угушио сваку критичку мисао у главним медијима, таблоидизовао политичко информисање путем својих испостава (Информер, ТВ Пинк), скоро сваке недеље давао дуг ТВ интервју – монолог од сат-два, уз истовремене жалопојке како су сви медији против њега;

– подржавао Мила Ђукановића, посетио Сребреницу током обележавања „српског геноцида“ и поклонио јој пет милиона евра, саучествовао у гушењу Републике Српске;

– за „највећи дан у српској историји“ прогласио отварање поглавља за приступање ЕУ, сложио се са захтевом из Брисела да Србија не сме користити санкције Русије да би повећала извоз у ту земљу;

– непрестано нападао некакве тајкуне и организовао медијске акције хапшења корупционаша, али ни после четири године ниједан тајкун и ниједан корупционаш нису осуђени; штавише, Цане Суботић данас је законски чист и угледан грађанин нашег друштва.

Тако је то било 2014. и 2015. године. А онда, после „шпанске серије од државног удара“, наводне дестабилизације владе, преко „новинарке која ће објавити да је праћена“, дођосмо и до недавног звиждука у Арени на помен Вучићевог имена. Након тога премијер се баш наљутио.

И опет смо, у јануару, само овога пута 2016. године, имали састанак естаблишмента СНС-а; и опет смо имали Вучића који је одлучио да провери вољу народа; и опет смо имали причу о „друштвеном сукобу који блокира реформе“, о „отпору бивше лоше власти и лажне елите“: и опет смо имали заклињање у „борбу против корупције, тешку и напорну, сваког дана“ и захтев да се од народа добије „пун четворогодишњи мандат“; и опет смо имали „вишеминутни аплауз“, штавише, „када је (Вучић) обелоданио да је за изборе, Велика сала театра `Мадленијанум` је експлодирала. Неки од делегата СНС-а љубили су се и грлили, други су ову одлуку много пута поздравили повиком `браво`, док су поједини, као у навијачком заносу, запевали `још једна победа и титула`”.

И опет ћемо, ван сваке сумње, имати кампању препуну обећања о фабрици микропроцесора, вредној „четири милијарде евра“, о Мерцедесовој фабрици аутобуса, о фабрици ракета „Атлас“, о фабрици ауто-делова у Обреновцу, о Боинговој фабрици, највећој у Европи; слушаћемо приче о стотинама милиона евра бесповратне помоћи из Брисела, о милијардама евра нових, страних инвестиција, о „значајном“ расту плата и пензија до краја следеће године, а о просечној плати од 500 евра „негде за две године, око Светог Николе“, о прузи којом ће се у Нови Сад стизати за 35 минута и о аутопуту којим ће се до Чачка путовати само за 58 минута, о томе да ће Србија ускоро изградити најмодерније школе и болнице, набавити најбрже возове и хеликоптере, купити најјаче ракете, отворити бар седам силиконских долина за производњу чипова, делова за мобилне телефоне и склопке за наш оригинални производ, српски торпедни чамац – речни разарач „Александар“….

А у стварности, догоди ли се да Вучић поново победи, сигурно ћемо имати даљи реални (или чак номинални) пад пензија и плата, масовна отпуштања у јавном сектору, даље смањење реалне наднице у приватном сектору, руинирање државног здравства и просвете (да бисмо се сви лечили у приватним ординацијама и да би наша деца ишла у приватне), промену Устава и избацивање преамбуле о Косову, нове уступке Приштини у вези са Севером Косова и пријемом у међународне организације, продају Телекома, ПКБ-а и делова ЕПС-а, улазак у СТО и прихватање ГМО, изградњу кампова за „привремени смештај“ арапских избеглица.  Опет ћемо имати Кирбија и Девенпорта (или њихове наследнике) као стварне премијере, а Блера или Строс-Кана (или њихове заменике) као реалне министре. Нама ће и даље владати  „елита“ с купљеним дипломама, уз врхуњење медиокритета и паразита у целом јавном сектору. Поново ћемо гледати шпанске серије о државним ударима и заверама тајкуна или жутих против Премијера, и опет ћемо слушати Њега како нам објашњава да је протестантизам нешто много напредно и добро, а српско православље нешто лоше…

После две године, у јануару 2018, опет ће се Премијер наљутити и опет ће заказати нове изборе, на којима ће од народа опет затражити да му да „подршку за реформе“ и „пун четворогодишњи мандат“…

Срби су, очигледно, колективно упали у Дан мрмота (Groundhog Day, 1993), као у какву рђаву бесконачност. Нису ли, можда, предстојећи избори прилика да из тог кошмара најзад искораче?

Опрема: Стање ствари

(Фонд стратешке културе, 19. 1. 2016)

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Xm

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Слободан Антонић