„Ако је Бог љубав – Црква су они који воле.“ Отац Дарко Ђого ме је цитирао на својој фејсбук страници и тиме ме обавезао да макар мало објасним ово (иако је то заправо изрекао један лик из мог романа „Цариградски друм“), а да притом пробам да не будем преопширан (као обично) и досадан. 

Црква су они који воле и који разумеју – зато што љубављу знају. Против мржње и греха боре се пре свега љубављу. Ако се нечему супротстављају, прво чине све што могу да разумеју то што их изазива на борбу. Све док макар у извесној мери не почну да разумевају своје непријатеље – боље је да се и не упуштају у борбу. На путу ка томе да воле и своје непријатеље, морају да науче да у Христу воле себе (значи не све од себе јер и није све баш од нас) да воле ближње, своју црквену породицу, своју природну породицу, своје суседе, људе са којима заједно раде, своје село, свој град, свој народ и наравно – цело човечанство. Па и непријатеље. Трудећи се да волимо Христа, научимо се како да било кога и било шта заиста волимо. И како да разликујемо оно што остаје у вечној љубави и оно што је болест, оштећење свега доброг што је Бог створио, а против чега се боримо јер се борити морамо.

Кад свет поново почне да нас види пре свега као људе који воле – онда ћемо добити путоказе и покренути ширење Цркве. Црква као мистични организам, сачињен од Бога и људи који воле, има своје шансе за нову мисију у овоме свету.

Док нас виде као мудријаше или ускогруде самопрокламоване праведнике, као круте моралисте – мале су шансе и за ширење Цркве које нам је Христос оставио у задатак, али и за смислено испуњавање позива који нас је у Цркву довео. Љубав се показује делима али и начином на који се једни другима и свету обраћамо. Хвала оцу Дарку који ме је подсетио на најважније.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Categories: Преносимо