(Гардијан, 17. 4.  2014)

Од Кине до Украјине, САД настоје да остваре своју трајну амбицију да владају евроазијским пространством

Пре неки дан сам гледао „Др Стрејнџлава“[1]. Вероватно сам га гледао десетак пута, говори више од бесмислених вести. Када се мајор T. Џ. „Кинг“ Конг „хвата у коштац са Рујама“ и ка циљу у Русији усмерава свој нуклеарни бомбардер Б92 који се отео контроли, на генералу „Бак“ Таргидсону је да умири председника. Нападните први, каже генерал, и „нећете имати више од 10-20 милиона мртвих, максимално“. Председник Меркин Мафли: „Нећу да уђем у историју као највећи масовни убица после Хитлера.“ Генерал Таргидсон: „Можда би било боље, господине председниче, када бисте више бринули о америчком народу него о својој улози у историјским уџбеницима.“

Генијалност Кјубриковог филма је у томе што тачно представља лудило и опасности Хладног рата. Већина ликова у филму заснована је на стварним особама и стварним манијацима. У данашње време не постоји филм упоредив са Стрејнџлавом, јер је популарна култура готово у потпуности усмерена на наш унутрашњи живот, као да је идентитет заснован на моралу духа времена а права сатира излишна, но ипак су опасности исте. Нуклеарни сат и даље показује да је пет минута до поноћи; исте лажне заставе[2] су подигнуте високо над истим метама од исте „невидљиве владе“ како је Едвард Бернејс, изумитељ односа са јавношћу, описао савремену пропаганду.

Те 1964, када је сниман Др Стрејнџлав, лажна застава је био „ракетни раскорак“[3]. Да би произвео нове количине још јачег нуклеарног оружја и потајно спроводио политику доминације, председник Џон Ф. Кенеди је одобрио пропаганду ЦИА, по којој је Совјетски Савез далеко испред САД у производњи интерконтиненталних балистичких ракета. „Руска претња“ је пунила насловне стране. У ствари, Американци су тако далеко одмакли у производњи ракета, да им Руси нису били ни близу. Хладни рат је био умногоме заснован на овој лажи.

Од распада Совјетског Савеза, НАТО је опколио Русију војним базама, авионима и нуклеарним ракетама у оквиру пројекта ширења НАТО-а. Кршећи обећање Реганове администрације дато совјетском председнику Михаилу Горбачову 1990. да се НАТО неће ширити на исток „ни за један центиметар“, НАТО је покорио готово целу Источну Европу. На простору некадашњег совјетског Кавказа, дешава се највеће гомилање НАТО снага после Другог светског рата.

У фебруару је НАТО преко својих повереника организовао један од „обојених“ државних удара против демократски изабране владе Украјине. Ударне снаге били су фашисти. Први пут након 1945. пронацистичка и отворено антисемитска партија контролише кључне полуге државне власти у једној европској престоници. Ниједан лидер неке од земаља Западне Европе није осудио ово повампирење фашизма на границама Русије. Око тридесет милиона Руса страдало је током инвазије Хитлерових нациста, које је подржавала злогласна Украјинска устаничка армија (УПА[4]), одговорна за бројне масакре над Јеврејима и Пољацима. Организација украјинских националиста, чије је милитантно крило УПА, извор је инспирације за данашњу партију Свобода.

Од вашингтонског пуча у Кијеву – и неизбежног московског одговора на руском Криму у циљу заштите Црноморске флоте – провокације усмерене ка Русији и изолација Русије су у вестима изокренуте у „руску претњу“. То је фосилизована пропаганда. Генерал Америчког ратног ваздухопловства који руководи НАТО снагама у Европи, генерал Филип Бридлав, тврдио је пре више од две недеље да, ни мање ни више, има фотографије на којима је 40 хиљада руских војника који се „гомилају“ на граници са Украјином. Тако је и Колин Пауел тврдио да има снимке који доказују да у Ираку постоји оружје за масовно уништење. Једино је сигурно да је Обамин похлепни, безобзирни пуч у Украјини распламсао грађански рат и да је Владимир Путин намамљен у замку.

Након што су започеле 13-тогодишње дивљање у разореном Авганистану када је Осама бин Ладен већ био побегао, затим разориле Ирак под лажном заставом, измислиле „нуклеарног одметника“ у Ирану, отерале Либију у хобсовску анархију и подржале џихадисте у Сирији, САД коначно имају нови Хладни рат којим допуњавају своју планетарну кампању убистава и терора беспилотним летелицама.

Акциони план чланица НАТО-а – право из ратног кабинета др Стрејнџлава – представља поклон генерала Бридлава новој украјинској диктатури. „Брзи трозубац“[5] ће поставити америчке трупе на украјинску границу према Русији, док ће „Морским поветарцем“[6] амерички ратни бродови бити на видику руских лука. Истовремено, ратне игре НАТО-а у Источној Европи су осмишљене како би застрашиле Русију. Замислите каква би била реакција када би ово лудило променило правац и стигло на границе САД. Дајте знак генералу Таргидсону.

Ту је и Кина. Обама је 23. априла предузео турнеју по Азији како би промовисао свој „маневар“ ка Кини. Циљ је убедити „савезнике“ у региону, пре свега Јапан, да се поново наоружају и припреме за могућност рата са Кином. До 2020. ће готово две трећине свих морнаричких снага САД широм света бити прекомандовано у област Азија-Пацифик. Ово је највећа ратна концентрација у том огромном региону од Другог светског рата.

У луку који се протеже од Аустралије до Јапана, Кина ће се суочити са америчким ракетама и нуклеарним бомбардерима. На корејском острву Џеџу гради се стратешка морнаричка база, на мање од 600 километара од Шангаја и индустријског залеђа једине земље чија ће економска моћ вероватно да надмаши америчку. Обамин „маневар“ је конципиран тако да угрози интересе које Кина има у свом региону. Као да је светски рат већ почео другом средствима.

Ово није фантазија др Стрејнџлава. Обамин министар одбране, Чарлс „Чак“ Хејгел, био је у Пекингу током априла како би доставио упозорење да би Кина, попут Русије, могла да се суочи са изолацијом и ратом уколико се не покори захтевима САД. Он је упоредио анексију Крима са замршеним територијалним спором који Кина има са Јапаном у погледу ненасељених острва у Источном кинеском мору. „Не можете ићи по свету“, рекао је Хејгел са озбиљним изразом лица, „и нарушавати суверенитет земаља путем силе, принуде или застрашивања.“ Када је у питању масовни покрет америчких морнаричких снага и нуклеарног оружја ка Азији, то је „знак хуманитарне помоћи коју америчка војска може да обезбеди“.

Обама тражи буџет за нуклеарно оружје већи од историјског врхунца током Хладног рата, који је био ера др Стрејнџлава. САД настоје да остваре своју трајну амбицију да владају евроазијским пространством, протежући се од Кине до Европе: “зацртану судбину”[7] је обзнанио јачи који тлачи.

Са енглеског посрбио: Иван Аћимовић

[1] Прим. ИА: “Dr Strangelove“ – црна комедија Стенлија Кјубрика из 1964, која је истовремено и политичка сатира, напета фарса и претећа прича о технологији над којом губимо контролу. Фанатични генерал америчке војске започне нуклеарни напад на Совјетски Савез, председник се поломи да врати бомбардере у базу и примири Русе, константно се борећи са својим саветницима и уврнутим научником. У ваздушној бази Барпелсон, манијак-генерал Џек Д. Рипер опседнут је телесним флуидима и завером комуниста. Он се не обазире на Fail-Safe протокол и даје наређење за нуклеарни ваздушни напад на „Рује“. Том приликом заробљава и згранутог официра РАФ-а, Лајонела Мендрејка. У ваздуху, у авиону Б-92 који носи надимак „колонија губаваца“, оштром мајору Т. Џ. „Кинг“ Конгу и његовој посади квари се радио-станица, тако да немају појма о очајничким напорима који су предузети да би се отказала њихова мисија. У ратној соби у Пентагону, окупили су се председник Меркин Мафли, незгодни генерал Бак Таргидсон, совјетски амбасадор Садески и сулуди доктор Стрејнџлав (Чудољуб), Кјубрикова реплика лудог научника Ротванга из филма „Метрополис“.

[2] Прим. ИА: False flag, операција под лажном заставом.

[3] Прим. ИА: „Missile gap“.

[4] Прим. ИА: Українська Повстанська Армія.

[5] Прим. ИА: “Rapid Trident”.

[6] Прим. ИА: “Sea Breeze”.

[7] Прим. ИА: Manifest Destiny – гесло о ширењу САД на Дивљи Запад у XIX веку, као природном праву америчке нације; оправдавање америчког експанзионизма.

Categories: Посрбљено