Како уопште гласати: Овај текст је, не треба крити, настајао дуго. Текстописац је требало, макар као дописни математичар, да пучанству разјасни Д’Онтов (флам. Victor D’Hondt) систем расподеле посланичких места (види наслов), а уместо да мисли о том начину изборног дељења плена мученом (тексто)писцу се стално враћаху речи које је записао пре пет година, такође поводом избора:

„… опредељивање за кога (не) гласати на парламентарним изборима у Србији мука је невиђена и највише личи на прелиставање адресара бивших љубави – све смо их видели (осетили!) на делу, а треба опет да поверујемо да се мртав коњ јахати може.“

У тој сневеселој атмосфери, где тобожњи главни актер (читај: српски бирач) нажалост не памти ни као омањи слон – а склон је да поверује да поменута живуљка може и да лети, само ако то „види“ на телевизији или му то лично саопшти текући Господар Сербије – тешко је разабрати и сабрати самог себе а камоли још у то убацити и Д’Онта, његов систем и утицај на српске изборе.

Виктор Д’Онт

Теме и изборне дилеме: Угрожена врста на парламентарним изборима 2014. јесте сигурно онај тзв. патриотски бирач – замислимо га као некога коме је битно да се 1) не направи двотрећинска већина у Скупштини која би променом Устава могла да легализује Бриселски споразум, и да 2) странка за коју гласа никако не ступи у коалицију са назадним напредњацима. (Они који нимало не маре за две напред наведене ствари имају тушта и тма могућности: гласали за СНС, СПС, НДС Бориса Тадића или ЛДП, а можда и за ДС Драгана Ђиласа – испадне до на пермутацију исто.) Дакле, овај текст (или онај о коме је текстописац неуспешно покушавао да мисли) требало је тој реткој звери у виду тзв. патриотског бирача да објасни за кога гласа ако не изађе на изборе и/или практично подари упутство кога да заокружи: сви који то буду очекивали остаће разочарани чак и ако стигну до краја чланка – систем јесте Д’Онтов али избори су у Србији.

Мучење Д’Онтом: Систем расподеле посланика који је 1878. године развио Виктор Д’Онт благо фаворизује јаче странке противу слабијих – у том смислу ако не изађете на изборе најпре гласате за првопласиране; елем, јаким странкама одговара ниска излазност – идеална комбинација за оне који сигурно прелазе цензус је да изађу само њихови сигурни гласачи. Још гора опција је да изађете на изборе и гласате за странку која не прелази цензус – тада се ваш глас из бунара прелива у кофу најбоље пласираних плус што дижете праг за оне који јуре цензус. Да погледамо један пример који није сасвим нереалан у земљи Србији, с напоменом да се у овој симулацији дели само 16 мандата (али је порука, рекло би се, и овде кристално јасна):

Странка 1 осваја 2 000 000 гласова

Странка 2 осваја    450 000 гласова

Странка 3 осваја    300 000 гласова

Странка 4 осваја    280 000 гласова

Странка 5 осваја    250 000 гласова

Странка 6 осваја    210 000 гласова

Странка 7 осваја    170 000 гласова

Странка 8 осваја    150 000 гласова

Странка 9 осваја    100 000 гласова

Странка 10 осваја    80 000 гласова

Симулација расподеле (кликните за већу слику)

(Пажљив читалац вероватно ће у симулацији препознати излазност од нпр. 60 посто и проценте оквирно расподељене по истраживањима јавног мњења. Ово ипак није изборна прогноза – нема процената свих учесника нити неважећих листића – већ само објашњење расподеле, па су зато и узети округли бројеви.)

Ergo, при горњој расподели гласова (ако и ви хоћете да се овако играте то можете овде) 16 мандата иду овако:

Странка 1 осваја      10 мандата

Странка 2 осваја        2 мандата

Странка 3 осваја        1 мандат

Странка 4 осваја        1 мандат

Странка 5 осваја        1 мандат

Странка 6 осваја        1 мандат

Странка 7 осваја        0 мандата

Странка 8 осваја        0 мандата

Странка 9 осваја        0 мандата

Странка 10 осваја      0 мандата

Прво што закључујемо јесте да победника, странку 1, посланик „кошта“ најмање – 200 000 гласова; другопласираном је за једног посланика потребно 225 000 гласова, а идући на доле „цена“ расте – странци 3 треба 300 хиљада, странци 4 потребно је 280 хиљада, странци 5 за једног посланика 250 хиљада, једино се странка 6, на ивици цензуса, „провлачи“ са 210 хиљада. Друго, странке 7-10 не пролазе цензус и њихових пола милиона (!) гласова пропадају и преливају се најјачем и сасвим делимично другопласираном.

Симулација Д’Онтове расподеле са Википедије (осам мандата се расподељује на четири странке)

Гласање у које верујемо: Вратимо се мученом патриоти који би уз то још и да гласа – иако је још на почетку изборне кампање убијен у појам чињеницом да није било ни примисли од формирања заједничког блока три партије (ДСС, СРС и Двери) које, мученик, може да заокружи ако жели да се окврино држи она два принципа о немењању Устава (чувању КиМ у уставноправном поретку Србије) и несарадњи са СНС-ом. (Само као илустрацију – мада се гласови никад код коалиција не могу књижити простим сабирањем – кад саберемо гласове странака 5, 7 и 8 то чини 570 хиљада гласова и тиме би та несуђена коалиција избила на друго место.)

Дакле, заједничког наступа нема нити је могло бити – наш потенцијални бирач, ако није отишао у резигнацију и бојкот који може имати једино ефекат за спас душе, мора да се определи између ДСС, СРС и Двери; сва истраживања говоре да ДСС сигурно прелази цензус а да су остале две партије око/испод уласка у парламент. И сад би човек мирне савести могао да каже да би тај бирач требало да гласа за ДСС – али неколико ствари ту изборну срећу квари: 1) ДСС се нигде није обавезао да неће ступати у коалицију са СНС-ом, 2) изненада је добио медијску подршку и похвале од Вучићевих чауша и 3) изгледа да им је мера ствари парче власти у Београду („Косово за београдску власт“).

Уместо очаја: Сад имаш, драги патриотски бирачу, све удробљено, чак је и Д’Онтов систем сажвакан. Изгледа да је порука текста да останеш код куће, али није – „помози се па ће ти и Бог помоћи“ каже наше народно искуство. Хришћанство такође не саветује неактивност („маловерни, зашто посумња“, Мт. 14, 31). За оне који не воле да се политика и Бог налазе у истој реченици – подсећам на чувену Џојсову реченицу да се „џентлмен бори и за унапред изгубљену ствар“.

Categories: Судбина као политика