Небојша Малић: Откривене „истине“ и страствена убеђења

Поводом текста Роџера Коена „Oдгурнути унапред дате истине“, „“Њујорк тајмс“, 6. 2. 2014.

nebojsa-malicРоџер Коен не верује у истину. „Има много истина и то је проблем“, вели он у јучерњашњем коментару у Њујорк Тајмсу, настављајући: „Памћење је варљиво, и од историје се разликује као емоције од форме. Сваки рат се води око памћења. Насилни национализам је оживљена успомена изманипулисана у откривену истину.“ 

Према томе, следи да ће светски мир наступити када се униште све недобре успомене, све док не остане само једна „откривена истина“, она у коју Коен верује са – да се послужим његовом синтагмом – страственим убеђењем.

Као „аргументе“ за ову тезу, Коен наводи цитат из говора Слободана Милошевића на Газиместану 1989. – доказано погрешно преведен и извучен из контекста – како би за трагедију Балкана деведесетих окривио „српски национализам.“ Потом се чуди „заиста невероватном призору“ Ивице Дачића и Хашима Тачија на истој позорници у Минхену недавно, како „са осмесима причају како су се помирили“ и цитира Тачијеву изјаву да је „најтеже било да се ослободимо прошлости.“

Једини проблем је што се Тачи није „ослобађао прошлости“ извињењем, одрицањем или покајањем због албанског насиља према Србима – било под Турцима, у комунизму, или под аустро-угарском, немачком и НАТО окупацијом, Не, за њега се тај процес састојао од протеривања скоро свих Срба са територије „Косове“; разарања и скрнављења њихових богомоља, манастира, гробаља, села и градова; укидања српских имена; и противправног проглашења „независности“ под скутом ЕУ и НАТО. За то време, од Србије се очекује да се одрицањем од Косова одрекне и своје прошлости и своје будућности, а српско родољубље прогласи за зли и неприхватљиви „национализам.“

Коен на сав глас хвали „магнетну привлачност“ ЕУ за државе које „желе стабилност и слободу.“ Хајде да питамо Грке, Шпанце, Португалце, Ирце, Талијане или Кипране колико су „стабили“. И на какву слободу он мисли? Може ли то било ко да напусти ЕУ, или чак да каже „не“? Ирци су морали више пута да гласају о Лисабонском споразуму (који су договорили комесари јер је предложени устав ЕУ пропао на француском и холандском плебисциту), све док нису постигли „прави“ резултат. А кад је Украјина одбила да се потчини ЕУ и изабрала Русију, покренут је малтене грађански рат. Када би супружник у браку радио ово што Брисел ради, био би с правом осуђен за силеџијство.

Али Коен вели да Срби и „Косоварци“ руку под руку скакућу пут ЕУтопије јер су „одбацили моћну симболику… зарад напретка, одбацили митологију зарад трговине, и разумом пронашли пут ван тамнице страсветних убеђења и откривене истине“.

Само што у тој изјави нема никаквих чињеница, већ само његовог сопственог, страственог убеђења у „откривену истину“ транс-националног прогресивизма. Никаквог разума није било у деловању Ивице Дачића и његових коалиционих партнера Напредњака, као ни Демократа пре њих. Њихов једини принцип је власт, и сви су се отворено обавезали на уништење српске историје, идентитета и државности зарад „већег добра“ – можда њиховог личног унапређења у европске комесаре, ко зна. Никако да артикулишу неку конкретну корист од националног самоубиства, можда зато што она и не постоји.

Што се Тачија тиче, он је и данас онолико страствено убеђен да је „Косова“ албанска територија, и да сваког Србина који се с тиме не слаже треба убити или протерати, као што је био као вођа терористичке „ОВК“ 1999.
Ставове које Роџер Коен износи у Њујорк Тајмсу лако би препознали на бечком двору пре сто година. И они су мислили да је свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши. А сетимо се како је то завршило.

Аутор је председник Рајс Института

(Рајс Институт, 7. 2. 2014)

Advertisements


Категорије:Противу дезинформација

2 replies

  1. Мене занима да ли је г. Малић своју реакцију на Коенов чланак послао “Њујорк Тајмсу“, и ако јесте – да ли је то објављено? Ако није послао – зашто није, јер – ако није послао – то је сигурно погрешно (нарочито имајући у виду прокламовану мисију Рајсовог Института). А – ако је послао, а није објављено, какав је евентуално одговор добио зашто то није објављено. Мислим да је Коенов чланак у самом почетку врло добар – али је Коен, у даљем његовом делу врло тенденциозно скренуо и изнео само једну “истину“ (ЕУ/САД “истину“). Јер, заиста,“истина“ има више (сетите се само “Рашомона“). У суштини, све истине осим ловачких прича су само мање-више “истине“. Ловачке приче су истине само зато што зверка не може да изнесе своју “истину“ – јер, када би могла – и она ловчева истина би постала само “истина“. Другим речима, добро је сучељавање “истина“ – али то није могуће ако се једна од њих изнесе на једном, а друга на другом медију, јер у том случају једну или другу „истину“ необавештеном посматрачу није могуће оценити, па за њега оне остају само „истине“, али ако му једна од њих из било ког разлога одговара, само она онда постаје непорецива истина, и ту она нема места дискусији.

    Свиђа ми се

  2. Много сам писама и реплика послао Њујорк Тајмсу за протеклих 15 година. Ниједно није објављено. Никада нису рекли зашто. Може им се.
    Лакше ће у „Куриру“ да осване критика ППВ-а него у Њујорк Тајмсу критика њиховог става према Србима.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s