Поводом објављивања књиге В. Умељића „Србоцид хрватске државе 1941-1945. (Крвави чвор српско-хрватских односа)“ 

На маргинама полемике између историчара Вељка Ђурића Мишине и академика Василија Крестића у листу „Данас“

Тежиште завршног дела књиге лежи на забрињавајућем тренду порицања и саме чињенице геноцида над Србима у хрватској држави 1941–1945, који подржавају чак и актуелни „највиши српски ауторитети“ за то питање

„Црвена линија“, чијим преласком престаје свака дискусија, је подршка и промовисање некога попут Александра Корба, чији је „научни“ закључак да у хрватској држави 1941-1945. није било никаквог геноцида над Србима

Недић је преживео окупацију и доживео повлачење побеђених окупационих трупа, али не и суђење пред националним судом. Захваљујући томе његова историјска улога остаје спорна и мотиви не до краја разјашњени

Умељић и даље сматра да је немогуће утврдити прецизан број жртава у Јасеновцу, јер је велики дио документације уништен у вријеме Јосипа Броза да би се прикрио геноцид над Србима

Професор др Рајко Ђурић био је велики хуманиста, научник и песник светског формата. Аутор је „Граматике ромског језика”, као и „Историје Рома”

Трећи виртуални округли сто „Бити далеCOVID-19“ завршавамо прилозима Момчила Селићa, Љиљане Чолић, Стефана Каргановића, Владимира Умељића и Жељка Перовића

Басташићев „Покољ“ је везан само за дио геноцида над Србима који je починила Независна држава Хрватска. Да ли је онда Умељићев „србоцид“ бољи, свеобухватнији приједлог