(The New York Review of Books, 24. 4. 2015)

Четрдесет дана Муса Дага[1] учинило је Франца Верфела (1890–1945) једним од најконтроверзнијих и најслављенијих писаца у свету након што је књига објављена у Немачкој 1933. године. Он је учинио чудо за Јермене широм света, обраћањем пажње на оно што је могла бити фуснота у историји Првог светског рата – депортација и масовно убиство јерменске мањине у Османском царству – и писањем епа у коме је наслућивао кобне догађаје који су почели да се одвијају како су Адолф Хитлер и нацисти дошли на власти. Угрожавање грађанских права, одабирање мањине да би се на њу свалила кривица за националне проблеме, и насиље потпомогнуто од државе извршено против њених припадника постало је реалност за немачке Јевреје и ово је допринело да Муса Даг изгледа као дело пророка.

Жртве геноцида над Јерменима, јерменска област Анадолије 1915.

Четрдесет дана Муса Дага отпочет је са Верфеловим другим путовањем на Блиски Исток у зиму 1930. године. Тек је био објавио свој трећи важни роман Чистота у срцу (1929) и оженио се својом љубавницом, Алмом Малер, легендарном бечком пратиљом генија, удовицом Густава Малера и бившом женом архитекте Валтера Гропијуса. Након што су прошли рушевине Карнака Алма и Верфел су путовали до Палестине и Јерусалима. У Дамаску, Верфел је са Алмом обишао радионицу за израду тепиха. Запазио је приличан број деце запослене на разбојима, од којих су многа била обогаљена или повређена. Када се распитао код власника фабрике о њим, речено му је да су то јерменска сирочад. Њихови родитељи су нестали у масакрима, присилним маршевима током депортације или концентрационим логорима током Првог светског рата. Ово није било изненађење за Верфела. Током послератних година, злочини почињени над Јерменима појављивали су се у новинским вестима, понекад повезани са осветничким атентатима на Талат Беја, Џемал пашу и друге турске ратне команданте, жртве са јерменске револуционарне листе за одстрел под језивим именом, Операција Немезис.

Упечатљиве очи деце, попут оних са Ел Грекових слика, дубоко су потресле Алму и Верфела. Док су путовали кроз Либан, Верфел, иако болестан од грознице, зауставио је свог возача како би могао да разговара са јерменским сељацима који су се после рата вратили у ову област. Ту је научио нешто више о седам насеља на северу, у турској провинцији Хатај, која су се налазила на падинама Муса Дага – Мојсијеве планине. Овде се, у лето 1915. године, Јермени нису повиновали Владиној наредби о пресељењу. До њих су већ допрле вести о хапшењима јерменских лидера у Истанбулу[2], колонама избеглица које су тумарале кроз Месопотамијску пустињу и убиствима која су над њиховим сународницима почињена широм Османског царства. Овакве вести уклапале су се у ранији образац злочина који су се дешавали и пре Младотурске револуције 1908. године и деловале су још горе с обзиром да је режим изневерио обећања да ће окончати старе етничке поделе у царству, које су се продубљивале како су и Турци и Јермени доживљавали национални препород током претходног столећа.

Верфел је сазнао како су сеоске старешине одлучиле да пруже отпор и како су припремили наоружани логор за дуготрајну опсаду. Са Средоземним морем за леђима, Јермени су се надали да ће сачекати крај рата или да ће пружити отпор територијалној милицији и турској армији довољно дуго док не привуку пажњу британске и француске флоте које су патролирале дуж обале из њихових база у Кипру и у Египту. Верфел није могао да обиђе само место дешавања и није се приближио ближе од брода који је њега и Алму превезао, дуж сиријске и турске обале до Истанбула. Без обзира на то, роман који ће се одиграти у овим пределима почео је да се формира.

По повратку у Беч априла 1930. године, на једној од многих забава које су одржаване око Васкрса, Верфел се састао са својим пријатељем, француским амбасадором у Аустрији, грофом Бертрандом Клозелом. Дипломата је био поприлично упознат са спасавањем преживелих Јермена са Муса Дага и обећао је да ће показати Верфелу тајне француске поморске и дипломатске депеше у којима су именовани бродови и официри који су били укључени у ову операцију, а које су садржале и многе друге важне детаље. Верфел је такође посетио манастир и библиотеку Мекитариста, јерменског католичког реда који је био смештен у Венецији, где су му обезбедили још докумената о ономе што се десило на Муса Дагу. Без обзира на то што је његово истраживање било прекидано писањем других књига, путовањима и предавањима, Верфел је, уз помоћ својих пријатеља, прикупио невероватну количину података о регионалној клими, географији, ботаници, чак и месечевим менама које су се виделе у одређено време и другим карактеристикама небеских тела.

У наредне две године он је постао у потпуности упознат са турском и јерменском историјом, културом, национализмом, чак и кухињом. Верфел је истраживао историју Јерменске апостолске цркве и суфијски мистицизам турских дервиша заједно са замршеним тајнама османске бирократије и војске. Са муком је настојао да и Турке и Јермене прикаже објективно, подвлачећи подсетнике на почетку свог рукописа: Не полемиши против Турака. Јермени су такође мрзели Турке. Енвер је понекад морао бити у праву. Опрез. Турци не могу да се појављују као сувише глупи и без икаквих војних умећа. Њихове акције морају бити добро утемељене. Ове последње напомене тицале су се турског јавног мњења, да је европски интервенционизам и колонијализам имао утицаја на османску политику против Јермена, и на турски националну понос у њиховој војсци. Због овога је Верфел био веома пажљив истраживач бојишта која су окруживала Муса Даг. Његова прецизност је учинила да Муса Даг буде користан једном америчком војном историчару који је реконструисао дејства турске војске око Муса Дага како би доказао да је реч о гушењу побуне.

Још више изненађује што је роман био погодан за ревизионистичке интерпретације које су се највећим делом слагале са званичном турском историјом–која негира геноцид–док истовремено приказују османску војску која изводи оно што је најближе етничком чишћењу у складу са војном праксом других цивилизованих нација овог периода. Младотурци су могли само да посматрају британску стратегију присилног расељавања и прве концентрационе логоре из Бурског рата у Јужној Африци, или бруталну тактику немачких колонијалних трупа у сузбијању устанка на њеним афричким територијама као и Сједињене Америчке Државе на Филипинима. Заправо, амерички преседан vis-à-vis турске политике према Јерменима могао би да се тражи и даље због дуге историје присилне депортације и расељавања америчког домородачког становништва. Постоји још један разлог зашто Муса Даг подсећа на Литл Биг Хорн. Као дечак, Верфел је био посвећени читалац путописних романа Карла Маја смештеним на амерички Запад и степе и планине Османске империје. Много њихових авантура, колорита и тонова открива се испод површине Муса Дага.

Франц Верфел, 1935. године (Suse Von Winternitz/Pix Inc./The LIFE Images Collection/Getty Images)

Верфелова потврда турских злочина била је заснована и на многим немачким изворима као и на сведочењима очевидаца – болничарски, дипломата, војног особља и слично – од којих су многа готово дословце била преузета из списа немачког протестантског мисионара Јохана Лепсијуса и Дикрана Андреасијана, јерменског протестантског пастора чије је сиротиште било присилно затворено од турских власти а деца из њега била депортована у Месопотамију. Сви ови детаљи и минуциозност били су организовани око онога што је углавном прихваћено, да је током Првог светског рата стотине хиљада Јермена, грађана османског царства, било протерано из средишта Анадолије и да су многи поумирали. Многи су били намерно убијани, посебно припадници јерменске интелигенције.

Са мало супротстављених података из турских извора који би противуречили ономе што је Верфел научио о догађајима из 1915. године и њиховој позадини – антагонизму према османској јерменској мањини која је нарастала током 19. века не без сличности са антисемитизмом у Европи – он је могао само да немилосрдно портретише младотурке као одговорну страну за прогоне, депортације и концентрационе логоре, као и за смрт недужних људи. Он је осликао њихов унутрашњи круг као оне који имају крајњи циљ, добро информисан о европском социјалдарвинизму попут Талат Беја који користи европске речи да опише елиминацију читаве расе људи, пошто је термин геноцид ушао у ширу употребу током конференције Лиге Народа. Верфел је подсећао читаоце да је Талац с поносом држао телеграфски апарат у канцеларији, пошто је у младости руковао са овим уређајем, што је била нескривена индиција да је постојала директна веза наређењима на папиру између њега и присталица из османске милиције на терену. Ипак Верфел није у свом роману никада приказао да је наређење заиста било издато, све је остало у наговештајима, злокобним речима и језивом наслућивању како је и без наређења Коначно решење било Хитлеру на располагању и како лојална бирократија може да буде централни нервни систем зла.

Они који су читали Четрдесет дана Муса Дага 1930–их година могли су да виде младотурке из романа као нацисте из стварног живота, Турке као Немце, и Јермене као европске Јевреје. Они су сматрали да је Верфел створио ове неизбежне везе, да су оне централна идеја романа, једна провокација, до оне тачке да су многи изгубили из вида саму јерменску трагедију. Током времена, уверење о Верфеловим предвиђањима је преиспитивано на основу тога што он тешко да је могао предочити холокауст с обзиром на споро кретање ка Коначном решењу, које је долазило постепено, што је за многе било потпуно непрозирно. Чак је и сам наводни пророк могао, попут других, да мисли да ће на следећим немачким изборима Хитлер изгубити власт ако буде претеривао.

Ипак Верфел није живео нити писао у вакууму. Путовао је по Немачкој, читао новине, посебно оне издаване у Бечу које  су се са стрепњом фокусирале на јогунастог суседа и успон њиховог новог спаситеља, тог аустријског никоговића који се нашао на челу омражених Пруса! Верфел и Алма – са њеним приходом који је делимично долазио од извођења Малерових опера од немачких оркестара – посматрали су уличне борбе између смеђекошуљаша и комуниста, као и наглашени антисемитизам нацистичких новинара. Оно што се дешавало у Немачкој утицало је на Верфелову књижевну судбину. Тамо је он хтео да побољша своју репутацију без обзира на пробој који је већ направио на светској сцени. У Немачкој многи Верфелови читаоци живели и гласали. Муса Даг  није предвидео Трећи Рајх, али је његова концепција пратила његов развој, и његов књижевни рад се готово утркивао са свршетком боље стране Немачке током кога су умови групе без вође преображени у оне који ће дозволити да се зло деси.

Немци су имали шансу да прочитају Муса Даг крајем новембра 1933. године. То што је тако нешто уопште било могуће било је једна од контрадикторности које су претрајале током првих месеци пошто се Хитлер домогао власти. Књиге од спаљених аутора попут Верфела нису више објављиване. Књижаре нису стављале плакате у излоге. Ни рекламе или прикази књига нису се могли појавити у новинским фељтонима. Неке копије Муса Дага су се појавиле без Верфеловог имена које је било састругано или прецртано како се не би видело име његовог јеврејског аутора. Али није било тајне за нацисте и новинаре ко је аутор. Они су тражили да књига буде проскрибована. Погрдне паралеле између младотурака и националсоцијалиста су биле очигледне. И нису само лојални Немци приговарали књизи. Турски писци у Немачкој су такође читали Муса Даг  и жалили су се због грешака и увредама њихове сопствене нације. И у самој Аустрији, издавачев поклон примерка књиге турском амбасадору, дарован у намери да покаже како је Верфел благонаклоно приказао и Турке, претворио се у прави скандал у дипломатским односима између две земље. У фебруару 1934, осуђујући је као претњу јавном реду, немачке власти су узаптиле преостале копије Четрдесет дана Муса Дага.

Али судбина Муса Дага имала је другачији ток изван Средње Европе. Викинг прес (Viking Press) објављена је у енглеском преводу у време празничне сезоне 1934. године и Метро Голдвин-Мејер је осигурао права на снимање филма пре него што је књига била преведена. Вилијам Саројан, који је био јерменског порекла, повољно је оценио књигу у Сатердеј Ривју (Saturday Review) када је написао да књига и поред свог обима због динамичности покрета делује веома кратко. Луис Кроненбербер је у Њујорк тајмс бук ривју (New York Times Book Review) запазио да се Муса Даг изразито разликује од Чаробног брега и других еминентних романа који су остали у скорашњем памћењу, Уликса и У потрази за изгубљеним временом. За разлику од ових књига, читалац треба само да једном прочита Муса Даг да би стекао трајни осећај партиципације у ускомешаној епизоди историје. Више од 34.000 копија је било продато током прве две недеље и Муса Даг је наставио да буде бестселер и у 1935. години, када је постао једна од најпопуларнијих књига бираних за књигу месеца.

Када су Верфел и Алма стигли у Њујорк новембра 1935. године како би присуствовали премијери његовог комада Вечни пут на Бродвеју, јерменска заједница га је почаствовала угледним вечерама, церемонијалним говорима, и исказивањем јавног поштовања. Као што је један јерменски свештеник истакао, Верфел је његовом народу дао душу и показао свету злочине који су били почињени против овог народа. Све до наших дана, Верфел, човек кога су интригирали свеци и светачки животи, је буквално јерменски светац. Он је свакако њихов ашуг, реч који Јермени користе за народног барда, Турци су се, наравно, другачије осећали током овог прослављања Муса Дага. У Истанбулу, специјални дописник Њујорк тајмса је извештавао о јавним протестима заснованим на гласинама да МГМ планира филм о Муса Дагу. Јеврејска заједница у Турској је искрено негирала да је Верфел Јеврејин као што је навођено. Протест који је представљао највеће изненађење долазио је од јерменских становника Истанбула који су отворено спалили Верфелов лик као доказ своје лојалности кемалистичкој влади. Репортер је такође забележио да је главни турски дипломата у Вашингтону обезбедио за себе право да прегледа сваки сценарио. Уз турско противљење (и чак Стејт Департмента) филмској верзији, МГМ задржао је своја права на Муса Даг, и кадгод би се јавили покушаји да се оживи идеја о филму, опрезна турска амбасада их је сузбијала.

Након што је студио одустао од права на филм 1970–их, богати амерички Јермени су продуцирали дуго очекивани филм. Али они су успели да нађу једног индијског глумца да игра Баградијана, чије се глумачко умеће није могло прилагодити слабијем таленту других глумаца а сам сценарио је задржао врло танке везе са романом. Буџет је брзо потрошен на велике трошкове скупог рада пошто је снимано у брдима Лос Анђелеса, и крајњи резултат није био прави филм, чак ни онај Б продукције. Касније је Силвестер Сталоне разматрао да буде продуцент и режисер Муса Дага 2007. године, али је уследила контроверза која је претрајала још од МГМ, која је укључила и грубу кампању преко електронске поште коју је финансирала Турска фондација за борбу против незаснованих тврдњи о геноциду (ASİMED). Наводно, Сталоне је био убеђен да не настави овај пројекат. Када су се појавиле гласине да Мел Гибсон показује интересовања за Муса Даг имајући у виду његове претходне филмове о славним али прослављеним аутсајдерима у историји, јерменске наде као и ASİMED-ови протести су се усмерили ка њему.

Оно што је Вервел открио својим романом је идентификовање са људима, и приповест о појединцу, Mensch an sich – човеку као таквом, као ултимативној мањини. За ово откриће, Верфел је усвојио и установио пун значај јерменске трагедије тако да је нико не може заборавити.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

______________________________________

[1] Прим. М. М. Роман је објавила на српскохрватском језику сарајевска Свјетлост у два тома, 1954. и 1955. године, у преводу Стевана Ј. Миловића.

[2] Прим. М. М.  Иако је име Истанбул званично усвојено тек 1930. године аутор га користи у изворном тексту и за ранији период. И пре званичног преименовања назив Истанбул је би у колоквијалној употреби.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4no

Categories: Посрбљено