Можда и није фантастична мисао Б. Вељковића: „Јавља ми се, да ће баш тај ,нашʻ самозвани службеник децу театрално ,вратитиʻ мајци у шпицу предизборног свеопштег тровања…“

Извор: Друштвене мреже

Под данком у крви, да ме неко погрешно не разуме, не мислим на доба кад је србским земљама владао султан. Не, говорим управо о времену у коме ми живимо. Данашње генерације имају „едукацију по болоњском програму“, а то значи да су лишене образовања. У школама, наиме, не уче по „образу Божијем“, што та реч изворно значи у светосавском, црквенословенском језику, већ по неком „модерном програму“. Финансирају их милијардери типа Сороса, Била Гејтса и сличних „филантропа“, а у Србији спроводе „невладине организације“. Њихов је очевидни задатак да униште нашу традицију, језик и културу. Зато није нимало случајно да последњих двадесетак година државни медији у Србији говоре искључиво о „едукацији“, која је страног, латинског порекла, а потпуно су  избацили из употребе стару црквенословенску, србску реч „образовање“. Ништа није случајно. Па ни то да србски језик у основним и средњим школама ђаци уче недељно мање него енглески, а наша национална историја готово да и није присутна. И овај пример говори колико је језик важан и зашто натовски, „невладин“ сектор у окупираној Србији држи кључне функције у влади Александра Вучића и Ане Брнабић. Овде пре свега мислим на министарства школства, културе, питање породица и образовања. Словом, из управо наведеног разлога присиљен сам да подсетим „болоњску генерацију“ шта та реч уопште значи и то из пера једног великог србског писца:

„Већ је шеста година прошла од последњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лак и богат; без тешкоћа је нађен потребан број здраве, бистре и наочите мушке деце између десете и петнаесте године… Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским коњима, у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један, и у сваки сепет стављен је по један дечак и са њим мали завежљај и колут пите, последње што носи из очинске куће. Из тих сепета, који су се једномерно клатили и шкрипали, вирила су свежа и преплашена лица уграбљених дечака. Неки су мирно гледали преко коњских сапи, што је могуће даље у родни крај, неки су јели и плакали у исто време, а неки су спавали, са главом прислоњеном уз самар. На извесном одстојању од последњег коња у овом необичном каравану ишли су, раштркани и задихани, многи родитељи или рођаци ове деце, која се одводе заувек да у туђем свету буду обрезана, потурчена и да, заборавивши своју веру, свој крај и своје порекло, проведу живот у јањичарским одама или у некој другој, вишој служби Царства. То су биле већином жене, понајвише мајке, бабе и сестре отетих дечака. Кад би се сувише приближиле, агине сухарије би их растеривали ударцима својих бичева, нагонећи на њих коње уз гласно алакање. Оне би се тада разбежале и посакривале у шуму поред пута, али би се мало после опет скупљале иза поворке и напрезале да сузним очима још једном угледају изнад сепетке главу детета које им одводе. Нарочито су упорне и незадрживе биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући где стају, раздрљених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запевале су и нарицале као за покојником, друге су распамећене јаукале, урлале као да им се у порођајним боловима цепа материца, и обневиделе од плача налетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: „Куд га водите? Куд ми га водите?“ Неке су покушавале да разговетно дозову свога дечака и да му дају нешто од себе колико може да стане у две речи, неку последњу препоруку или опомену за пут… Али пут је дуг, земља тврда, тело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне. Мало – помало те жене су заостајале, и заморене пешачењем, гоњене ударцима, једна пре друга после, напуштале безизгледан напор.“ (Иво Андрић, На Дрини ћуприја, Београд, 1981)

Госпођа Зорић, директор Центра за социјални рад Нови Сад, изрекла је толико апсурдних тврдњи да би јој могли позавидети и најбездушнији џелати. Тако је „философски“ утврдила да деца нису „власништво родитеља“. Какву она има представу о свету и животу! А њена помоћница Владислава Крсмановић отишла је и корак даље, те је пред више сведока  изјавила да не суд, већ само она одлучује да ли ће одузети децу Ани Михаљици! Та бахатост и неодговорност потпуно је идентична харачлијама који, ево, само извршавају наређења султана. У чије име ради Центар за социјални рад?

Нико од државних службеника да се запита: „Шта ћемо да радимо ако деца заиста воле своју мајку, а Ана Михаљица своје синове: Михајла, Гаврила и Рафаила? Многе жене у том Центру у Новом Саду су и мајке! Како да ниједна од њих није показала ни трунку милосрђа? Одговор је кратак.  Да би добиле посао у Центру, оне морају да се одрекну сваке људскости, сваке повезаности са србском традицијом, „созданного по образу и подобию Божьему“, како су пре Вука писали наши монаси. За глобалистички пројекат једног Шваба, Сороса или Била Гејтса човек није ништа друго до објекат са којим треба да се манипулише. Ви сада да њима причате о моралу! Тамо једино царује новац и хонорари. Част изузецима, појединцима, којих сигурно има, а то непрестано наглашава и Ана Михаљица. Скандал са новосадским Центром заслужан је што су сада све маске пале. Изјаве „психолошкиња“  Зорић и Крсмановић јасно нам говоре да сматрају да су изнад закона, више србског народа и његових добрих обичаја.

Благодарећи „случају Ане Михаљице“ наша јавност је добила потпунију слику о природи србског режима. На срећу да у Србији постоје личности које воде рачуна и о интересима државе и народа. Тако смо сазнали да се крађа беба у српским породилиштима, као и продаје србске деце одвија већ годинама и то на исти начин,  преко интернета, као када уз помоћ „онлајна“ купујете мобилни телефон, софу или усисивач. Ово смо сазнали лично од мајки, с именом и презименом, које су пред камерама сведочиле да се све то одиграло не у неком холивудском филму, већ у Србији. Жена, на пример, роди здраво дете, следећи дан јој кажу да је дете умрло и болница одбија да тело детета преда мајци. Пошто се све одвија по закону мафије, а не правне државе, онда нас не зачуђује да родитељи сумњају да су деца продана. Ако је дете предано на усвајање, за српску породицу то траје две до три године, док не добије право да усвоји дете. За странце, међутим, цео процес траје свега неколико недеља. Зар је онда чудно што људи верују да је у питању новац и само новац. Просто је за те центре за социјални рад уносније продати дете странцима него дати на усвајање нашим људима. У тај бизнис с бебама и малолетном децом очевидно су укључени сви – од центара за социјални рад до самих министарстава, која дају дозволу странцима да из Србије несметано одводе србску децу.

Ко су људи из Центара за социјални рад и „невладиних организација“? Пошто они доминирају у државним медијима, њих јавност највише може и да чује. Они просто полазе од тога да су изабрани од глобалних центара моћи, који одређују каква ће бити политика према породици у Србији. Њих ћете видети, на пример, на „паради поноса“. Они чине мањину у нашем народу, од три до пет одсто, али своје погледе на свет намећу већини Срба. Када их слушате јасно осећате с каквим се презиром односе Србима и нашој традицији.

Многи од нас тек су сада схватили да су се вратила турска времена, када су родитељи били у страху за своју децу – кад би се чуло, рецимо, да наилази харачлија у име султана – одводили сву чељад у планину, како би избегли да им немилосрдни окупатор не украде децу. Куда данас да беже србске мајке? Сада, међутим, то не раде харачлије у име „султана у Стамболу“, већ јаничари XXI века, који примају плату од вашингтонског или бриселског ngo сектора. А под притиском Сједињених Држава и Европске уније Србија знатним делом и сама финансира „невладине организације“, које по својој дефиницији служе интересима окупатора.

Судећи по реакцијама и коментарима на друштвеним мрежама, отмица ове српске деце узбуркала је нашу јавност. Човек који води један такав сајт ми рече да ниједан догађај за последњих пола године није привукао толико пажње као случај Ане Михаљице.

Оно што је нарочито упало у очи била је тишина. Нико да се огласи од виших државних чиновника. Ћути, по обичају, патријарх Порфирије, ћуте владике. Међу реткима који су се јавили, колико је мени познато, је монах Арсеније из Рибнице. Међу политичарима, чуо сам да је у одбрану Ане Михаљице стао лекар Бранислав Несторовић и Бошко Обрадовић из странке „Двери“. Од познатијих ТВ лица, став је заузела Јована Гргуревић и она кратко и јасно каже: „Нехигијенски услови нису разлог да се растури породица.“

Родбина породице тврди да чак ни то не одговара истини. Све су то наместили радници Центра за социјални рад уз помоћ медија, од РТС и Пинка, па до телeвизија Н1, Прве и Б92. Када слика не одговара њиховим представама, онда се они труде да  сами створе своју реалност, односно фалсификују причу о Ани Михаљици.

Најзад се појавио један из владе и то Никола Селаковић, министар за рад и социјална питања. Штампа је пренела његову изјаву: „Запослени у свим центрима за социјални рад у Србији су људи који раде веома одговоран, веома важан посао и веома тежак посао.“  Поручио је да грађани Србије треба да имају поверења у своје државне институције и центре за социјални рад.

Наравно да је његова изјава очекивана. Тиме је показао да је он не само део тог нељудског система, већ да је као човек показао невероватну количину бездушности и цинизма. Зашто министар није посетио и мајку Ану Михаљицу? Како та несрећна српска мајка савршено одговара лику из Андрићевог романа: „Нарочито су упорне и незадрживе биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући где стају, раздрљених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запевале су и нарицале као за покојником…“

И Ана Михаљица већ четири месеца безуспешно покушава да види своју децу. Уместо тога, министар Селаковић саветује Ани и добрим људима који је подржавају да би требало да имају поверења „у своје државне институције и центре за социјални рад.“ То је као да вам турске харачлије кажу да би требало да имате поверења у султана и његове верне јаничаре.

Можда и није толико фантастична мисао Бранка Вељковића, када у Правди од 11. марта 2024. пише: „… који пред нашим очима организују да од једне мајке зли државни службеници отимају Михајла, Гаврила и Рафаила! … Рекао бих у духу свих тих њихових магијања – јавља ми се, да ће баш тај „наш“ самозвани службеник свих само не Господа Бога театрално да децу „врати“ мајци у шпицу предизборног свеопштег тровања. Поново „спасава“ дете из снега, а пре тога нас је све својим глупостима затрпао. Он који презире оне којима та света имена припадају бестидно се игра њиховим животима баш као и животима свих нас! У тој огавној представи Мајка је жртва, та деца су жртва, цела Србија је жртва!“

Categories: Гостинска соба

Tags: Ана Михаљица, Никола Н. Живковић, Центар за социјални рад, деца, одузимање деце