Епископ бачки др Иринеј помоћу патријарха Порфирија поступа слично цариградском патријарху Вартоломеју. Они томосима о аутокефалији разбијају јединство и саборност Православне цркве
Миодраг М. Петровић (Извор: Лична архива)
До сада су многе критике основано изречене у вези са оснивањем „Македонске православне цркве“ и доделом Томоса Српске православне цркве о њеној аутокефалности. Реч је о творевини насталој углавном услед притисака државних власти и неканонских поступака појединих црквених личности. Од Цркве се тражило да буде слушкиња. О томе ће се још много писати, све дотле док постоје трули темељи, почев од самог назива као неодрживог, гледано са црквеноисторијског, етничког и канонског становишта.
Неканоничност и штетност Томоса Српске православне цркве о Аутокефалији „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије“ нагнали су ме да напишем и објавим текст под насловом „Штетност томоса о аутокефалијама“, најпре на порталу Стање ствари 30. септембра 2022. године, затим у новинама Ортодоксос типос од 10. марта 2023. и, најзад, у мојим Одабраним радовима у шест књига, књига друга, Спиридон Пећки IV патријарх српски (1379-1389), Београд 2023, стр. 153-160.
У време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца територија данашње Републике Северне Македоније звала се Јужна Србија или Стара Србија, или Вардарска Бановина. Зато у саставу Краљевине Југославије нема непостојеће Македоније, односно Македонаца. Њих, као „Македонаца“, нема ни међу светогорским калуђерима. У монахологијама Светогораца из тих крајева има највише Срба, а мање Бугара. Као народ – Македонци, не помињу се ни раније. Када су у XVI веку, на пример, за време турске владавине, јурисдикционе границе Охридске цркве знатно проширене на штету Пећке патријаршије, проширен је и назив: „Архиепископија Прве јустинијане и свих Бугара и Срба, северних и осталих области, и Грка“. У границама Краљевине Југославије су, дакле, Скопље, Охрид, Битољ (Монастири), Штип, Прилеп, Струмица, Тетово и остали градови данашње Републике Северне Македоније – сви под јурисдикцијом Српске православне цркве. На тој територији српски средњовековни владари и великаши подигли су многе манастире и цркве, чији број надмашује онај огроман број српских светиња на Косову и Метохији. Постојали су храмови и из времена владавине Византинаца. Та чињеница и други разлози утицали су да између Срба и Грка, нарочито у 19. веку, судећи према архивској грађи, постоји изражен антагонизам.
Скопље је било српска престоница у којој је 16. априла 1346. године крунисан за цара Душан, краљ српски (1331-1346) и цар (1346-1355). Охрид је у Краљевини Југославији важно црквено средиште. Тамо је једно време епископ био Николај, сада познат као Свети Николај Жички, који је у чувеној Битољској богословији учио ђаке богословљу.
Стварањем комунистичке Југославије, под владавином Јосипа Броза Тита, стање се коренито мења. Јужна Србија постаје Народна република Македонија; епископи, као на пример, Јосиф (Цвијовић) митрополит скопски, Викентије (Проданов) злетовскострумички, потоњи патријарх српски, и бројно свештенство Српске православне цркве протерују се у Народну републику Србију, углавном под притиском Бугара, са забраном да се тамо врате. Српска презимена се масовно преправљају у бугарска и „македонска“. Као доказ да су пореклом Срби јесте празновање одређеног светитеља као заштитника породице – крсна слава, што у читавом православном свету једино Срби имају.
У таквим околностима ствара се македонска нација која, да би била потврђена као „македонска“, треба да има и своју цркву ради учвршћења народносне свести. Рађа се идеја о сазиву и улози црквенонародног сабора као зачетка стварања „Македонске православне цркве“.
Први црквенонародни сабор одржан је 1945. године у Скопљу, када је основан „Иницијативни одбор за организацију Православне цркве у Македонији“. Учествовало је 300 (триста) представника свештеничког и лаичког реда. Тада је одлучено да се обнови Охридска архиепископија као Македонска аутокефална црква; да свештенство буде из македонског народа; да се предстојатељ архијереј назива архиепископом охридским, а црква да се назива „Света Климентска Архиепископија Охридска“. Реферат о свему томе, прочитао је, на црквенонародном сабору, теолог из Куманова, Л. Арсов.
На црквенонародном сабору у Охриду, 6. октобра 1958. године, одлучено је да предстојатељ Охридске архиепископије има титулу: „Охридски и скопски архиепископ и митрополит Македоније“.
Никада до завршетка Другог светског рата Охридска архиепископија није била „македонска“. Њу је основао 535. године Јустинијан I (527-565) као византијску, односно ромејску, црквену установу. Била је, дакле, аутокефална црква Ромеја, тј. Грка, Византинаца. Када је ушла у састав Бугарског царства, добила је назив: „Архиепископија Окридска и целе Бугарске“, а у време владавине Османлија, повремено је у јурисдикцији не само Бугарске цркве, него и Цариградске патријаршије и Српске цркве. Раније, у време Светога Саве, првог архиепископа српског, њене епископије, као што су, на пример, Призренска, Рашка, Липљанска, Нишка ушле су у састав Српске архиепископије – Жичке и Пећке.
Извор: Политика/Снимак екрана
Српска православна црква се све до 1959. године опирала државним властима да призна „Македонску православну цркву“ као аутокефалну. Притисци су били жестоки и мучни. Чврст став Српске православне цркве нарушаван је услед улоге Савеза удружења православног свештенства ФНРЈ (Федеративне народне републике Југославије) које је благонаклоно гледало на стварање „Македонске православне цркве“. Наиме, нескривено је подржавало настојања комунистичких власти у томе. Примера ради, преносим овде садржину тајног архивског документа Архива Југославије под сигнатуром А. Ј. 144, 41-365 и датумом „Београд, 13. VII 1959. г.“ Ту, у ствари, председник Савеза удружења православног свештенства, прота Милан Д. Смиљанић, пише Боби (Добривоју Радосављевићу) председнику Државне комисије за односе са верским заједницама:
„Драги друже Боби,
Како смо обавештени проблем православне цркве у Народној Републици Македонији дефинитивно је решен тако, да је сачувано јединство са Српском православном црквом, а да су задовољени оправдани захтеви православних Македонаца, те да они и кроз своју цркву добију своје национално обележје. Обавештени смо такође да тај проблем треба да добије своју завршну форму кроз неколико дана одласком Патријарха у Скопље и хиротонијом епископа битољског архимандрита Климента.
Знамо врло добро, да ово није био само наш црквено-политички, већ у ширем смислу и државно-политички проблем.
Познато нам је свима, а мени нарочито, колико си ти лично допринео овако повољном решењу тога питања, зато ти од свег срца у име своје и у име свих мојих сарадника срдачно честитам постигнуте успехе и желим ти добро здравље и крепку снагу, да и даље можеш увек радити за добро и наше отаџбине и наше православне цркве.
Тебе и твоје на дому срдачно поздравља,
Твој пријатељ и поштовалац
прота Милан Д. Смиљанић“
Извор: Википедија
Те 1959. године Српска православна црква је, под притиском владајућих комуниста, доделила аутономију Македонској православној цркви, с тим да остане у канонском јединству Мајке цркве, тј. Српске православне цркве. Међутим, притисци за остварење аутокефалности нису престајали. У одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, под бр. 4/зап. 10 од 24/11 маја 1967. године, између осталог пише да:
– Свети архијерејски синод Македонске православне цркве захтевом бр. 226 од 3. децембра 1966. године тражи „да се Македонској православној цркви додели аутокефалност“;
– да се „не може уважити захтев… да се аутономној Македонској цркви даде аутокефалност“;
– да је „противканонски начин акције Светог синода Македонске православне цркве у корист аутокефалије“;
– да је архипастир те цркве „нарушио своју архијерејску заклетву – да ће чувати канонско јединство са Српском православном црквом“, и да је „почео безобзирну акцију против тог јединства … акцију која је противна основним канонима Православне цркве“;
– да је 18. новембра 1966. године Митрополит Доситеј изјавио: „Решили смо да од Српске православне цркве тражимо аутокефалност. Ту нашу одлуку ми смо доставили Извршном већу Македоније. Оно је њој посветило једну седницу и саопштило нам је да нисмо на погрешном путу када тражимо црквену аутокефалност“;
– да се Свети архијерејски сабор Српске православне цркве тим поводом позвао на 30. Апостолско правило: Ако се који епископ послужи световним властима да кроз исте задобије Цркву, нека се свргне па и одлучи, а исто и сви они који с њим опште. „Ово је Апостолско правило од речи до речи поновљено и у 3. канону VII васељенског сабора“;
– да „историја Православне цркве доказује да је једина законска надлежна институција за проглашење аутокефалије – воља цркве Мајке, јер аутокефалије делова неке аутокефалне цркве, које су се јавиле на неки други начин, у пркос воље цркве Мајке, нису биле признате од свију осталих аутокефалних цркава, него су биле осуђене са њихове стране као расколничке“;
– да „Свети синод Македонске православне цркве на почетку свог акта од 3. XII. 1966. године застрашује Архијерејски сабор и Синод ‘сестринске’ Српске православне цркве да ће изнети проблем Македонске православне цркве пред Митрополитски црквено-народни сабор, који је, тобож, ‘компетентан за мериторно решење о овом суштинском питању Македонске православне цркве’ и, да би још више застрашио, додаје да је он већ приступио потребним припремама за сазивање таквог сабора“;
– да „Македонска црква понавља у оштријој форми, у форми некаквог ултиматума, претећи да ако Свети архијерејски сабор Српске православне цркве не донесе акт о аутокефалности, Свети синод Македонске цркве сазваће Црквенонародни сабор Македонске цркве са предлогом да прогласи аутокефалију за Македонску православну цркву“:
– да је „главна сметња за аутокефалију – начин акције садашњег архијерејског састава Македонске цркве, његово потпуно занемаривање и игнорисање канона Православне цркве и нарушавање архијерејске заклетве од стране поглавара ове цркве. Како је већ споменуто, садашњи вођа покрета за одвајање Македонске цркве од цркве Мајке, бивши викарни епископ Патријарха је свесно прекршио своју заклетву, коју је дао 10. јула 1951. године приликом своје архијерејске хиротоније за епископа топличког“ (следи текст заклетве).
У завршници наведене одлуке Сабора архијереја Српске православне цркве пише: „Ако би она (тј. Македонска аутономна црква) противно канонима сама на свом Митрополитском црквенонародном сабору прогласила себе за аутокефалну, она ће се сматрати, како од Српске православне цркве, тако и од осталих Православних аутокефалних цркава, расколничком верском организацијом и, као таква, одлучена од општења са њима“.
Не обазирући се на такву одлуку Сабора архијереја Српске православне цркве, Македонска аутономна црква је 1967. године на црквенонародном сабору себе неканонски, самовласно и крајње безобзирно, прогласила аутокефалном, трајно означивши назив који са образложењем на македонском језику дословно гласи: „Македонската православна црква – Охридска архиепископија (МПЦ – Оа) на редовната годишња седница на Архиепскопскиот црквено-народен сабор (АЦНС) го потврди ставот за неменување на името МПЦ и името на државата“.
Исти тај назив унет је, дакле, и у Томос којим је Српска православна црква доделила аутокефалност Македонској цркви. Име државе је Преспанским споразумом промењено у „Северна Македонија“, док ће име цркве за Македонце заувек остати непромењено. А управо такво име изазива дубока разилажења међу аутокефалним помесним црквама. Тако, на пример, цариградски патријарх Вартоломеј искључује помињање именице „Македонија“ и придева „Македонска“, иако срдачно и често прима на разговоре, како представнике Владе у Скопљу, тако и црквене великодостојнике отуда. Он, наиме, прихвата само назив „Охридска архиепископија“. Бугарска православна црква као назив прихвата „Православна црква Северне Македоније“. Неки, опет, предлажу назив „Скопљанска православна црква“ и др.
Сам назив, дакле, такав какав јесте, односно како га намећу Скопљанци и истура Томос о аутокефалности, делује нескладно и не одговара историји, канонској пракси и традицији уређења у Православној цркви. Независно, међутим од тога, за народ Северне Македоније најважније је то што се у титулатури цркве чува и стари назив државе.
Свети владика Николај: „Македонску народност“ може да призна само неки суновраћени свештеник
Преспански споразум је претеча Томоса о аутокефалији. И једно и друго је наметнула Америчка администрација која за циљ има разбијање јединства православних народа, што се потврђује и последицама изазваним Томосом за „Украјинску православну цркву“ од стране самовољног патријарха цариградског Вартоломеја. Цепање аутокефалних православних цркава ће се наставити. Олако и непромишљено је Српска православна црква из свог састава отцепила области на којима је вековима подизала манастире и цркве, предавши их заувек онима који су од свих аутокефалних православних цркава, пуних 55 година (1967-2022), сматрани расколницима; онима који су јој уз помоћ државних власти највише мука задавали. Пожурила је Српска православна црква да убрзо по издавању Томоса о аутокефалији објави, на задњој корици часописа Светосавско звонце бр. 9/2023, карту својих епархија без епархија на територији Републике Северне Македоније. Дај Боже да слично не поступи са својим епархијама у Црној Гори и другде – Босни и Херцеговини, Словенији, Европи, Америци, Аустралији, јер мањка савесно црквеноканонско управљање Црквом.
Кобне последице Томоса о аутокефалији „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“ епископ бачки Иринеј (Буловић) покушава да представи као нешто што је добро и корисно. У вези с тим објављен је његов чланак у листу Ортодоксос типос бр. 2407 од 1. јула 2022. године, стр. 1. и 6. Демагошки, проповеднички, али и неистинито, у име Српске православне цркве узалудно настоји да оправда Томос о аутокефалији. Слично је поступио и у интервјуу СПЦ је сачувала, а не продала и предала своје немањићке светиње, објављеном у Печату – листу слободне Србије, бр. 744 од 30. децембра 2022. године (стр. 7-16). Ту он каже да су „немањићке светиње“ дате Македонској цркви „на коришћење“, што је достојно смеха. Колико довијања и неистине има у наведеним његовим чланцима (на српском и грчком језику) може се сагледати у напред наведеном мом чланку Штетни томоси о аутокефалијама (на српском и грчком). Настоји да у име Српске православне цркве и патријарха Порфирија који је његово духовно чедо, ауторитативно наметне јавности своју „истину“. Да би му Грци, који нису наивни, поверовали причи, на крају чланка позива се на Јованово Јеванђеље 8, 32: „Познаћете истину, и истина ће вас ослободити“. Даје им до знања да је истина оно што он пише.
Епископ бачки Иринеј: СПЦ сачувала, а не „продала и предалаˮ своје немањићке светиње
Неистину износи епископ бачки др Иринеј кад каже да је „Македонска православна црква“ том називу додала „Охридска архиепископија“ тек 2002. године када је Српска православна црква установила и под своју јурисдикцију ставила „Аутономну Архиепископију Охридску“. Напред је наведено од када је име „Охридска архиепископија“ саставни део имена „Македонска православна црква“. Неистините су, такође, његове речи „Охридска црква, најпростије, не постоји“, што је Ортодоксос типос, нажалост, употребио за наслов његовог чланка. Постојао је тај назив, дакле, вековима и, као такав, није случајно унет у Томос о аутокефалији, иза чије садржине, у ствари, он стоји са благословом патријарха Порфирија. Не Свети архијерејски сабор, јер поједини епископи признају да је Томос туђом вољом наметнут и да су због тога изненађени.
Томосом Српске православне цркве о аутокефалности „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије“ постигнуто је нешто што ни комунистичке власти, и поред многих притисака на Цркву, нису успеле да остваре. Остаје, међутим, као суштинско питање: како ће се помесне аутокефалне цркве поставити према таквом Томосу о аутокефалији и да ли ће се икада постићи саборно једномислије о томе.
Узалуд се епископ бачки др Иринеј упиње да оправда садржину додељеног Томоса о аутокефалији, јер је сав постављен противно црквеноканонском светоотачком учењу, пракси и ранијим одлукама Светог архијерејског сабора СПЦ, почев од самог назива „Македонска православна црква – Охридска архиепископија“. А „чега почетак није добар, и све остало је за одбацивање“, по речима Светог Василија Великог, како се наводи у 19. канону Седмог васељенског сабора (787. године).
Томос о аутокефалности (Фото: Sputnik/Стрингер)
Садржина Томоса о аутокефалији је супротна:
– деловању Светога Саве који није растурао Српску цркву, већ је чувао и проширивао;
– непоколебљивом, канонском и светосавском ставу патријарха др Гаврила (Дожића) који, по повратку из ропства у Немачкој, није дозволио цепање Српске православне цркве. Делегацији из Македоније, која је дошла у Београд ради отцепљења од Српске православне цркве и стварања „Македонске цркве“, одговорио је: „Док сам ја жив, Црква Светога Саве неће бити подељена. Ми ћемо радије наше главе изгубити, него што ћемо вашој незаконитој пресији изаћи у сусрет. Ми се не плашимо нашег става, који желимо до краја да спроведемо, као што се нисмо плашили ни у часу кад је био Хитлер нашем народу ставио нож под грло“ (Мемоари Патријарха српског Гаврила, I, Париз 1974, стр. 17);
– несаломљивом црквеноканонском ставу патријарха Викентија (Проданова) у одбијању да се створи „Македонска црква“, због чега је 1958. године платио животом;
– осуђујућим речима, попут проклетства, Светога Николаја Жичког и Светог Јустина Ћелијског против оних који хоће да оснују „Македонску цркву“;
– одлуци Светог архијерејског сабора из 1967. године којом се категорички одбија захтев „Македонске православне цркве“ да јој се додели аутокефалност;
– канонском статусу охридског архиепископа Јована, коме је издата Потврда (Пбр. 172 од 24. маја 2005. године) о томе да је изабран „за Архиепископа охридског и Митрополита скопског, Председника Светог архијерејског синода аутономне Православне Охридске архиепископије и Поглавара исте… Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован јесте канонски и законски Предстојатељ Охридске архиепископије, аутономне Православне Цркве у оквиру Српске Патријаршије, и да сви треба да га признају и уважавају“;
– црквеноканонском учењу о томе како се оснива аутокефална црква и како се поступа са расколницима;
– чињеници да „Македонска православна црква“ добија аутокефалност без покајања због раскола и др.
Миодраг М. Петровић: Аутокефалност СПЦ, манастир Хиландар и титула „Васељенски“
Епископ бачки др Иринеј помоћу патријарха Порфирија поступа слично цариградском патријарху Вартоломеју. Они томосима о аутокефалији разбијају јединство и саборност Православне цркве. Уносе раздор и нејединство, услед чега настају: беспоредак, произвољности и поделе, испољене у неједнакости по питању, на пример, евхаристијског општења међу свештенством уопште, са онима којима је додељен Томос о аутокефалности. Цариградска црква и Атинска архиепископија, на пример, званично су одобриле евхаристијско општење са свештенством Северне Македоније, што поједини митрополити, као Серафим пирејски, то не прихватају. Скоро редовно на таквим литургијама, нарочито у Цариграду, присуствују представници Римокатоличке цркве. Све то додатно онемогућава да се сазове Свеправославни сабор који би, ради саборности и јединства у Православној цркви, морао да поништи томосе за „Украјинску православну цркву“ и „Македонску православну цркву – Охридску архиепископију“.
Из напред изложеног није тешко закључити да два највећа зла спутавају Цркву Христову у њеној Јеванђелској мисији. Једно зло је кад првојерарх, епископ или било које свештено лице себе ставља изнад Духа Светога и Свеправославних сабора, доносећи произвољно и неканонски суд о важним црквеним питањима. Друго зло је кад се Црква ставља у службу световних моћника и политичара. Један од безброј примера за то јесте и обележавање „Илинденског устанка“ (1903) у манастиру Прохор Пчињски на Илиндан (дан празновања Светог пророка Илије) 2. августа 2023. године, када су се тамо састали: епископ врањски Пахомије, председник Србије Александар Вучић и председник Северне Македоније Стево Пендаровски, да поделе радост и због Томоса о аутокефалији. Тим поводом Александар Вучић је јавно захвалио Српској православној цркви за „историјску одлуку“ да додели тај томос „Македонској цркви“. Од почетка, дакле, оснивања те цркве па све до додељивања Томоса о њеној аутокефалности непрекинуто је присутна рука државника политичара, како из Скопља тако и из Београда.
Да су „Македонска црква“ и Српска православна црква, као Мајка црква, претходно на канонски начин разрешиле питање раскола, односно покајања, и да су најпре испитале које би име нове аутокефалне цркве било опште прихватљиво, противљења не би било.
др Миодраг М. Петровић
научни саветник Историјског института
Српске академије наука и уметности