Ако је Бриселом 2 Србија де факто признала Косово као себи равноправну државу, сада је Србија прихватила да Устав Србије важи онолико колико се уклапа у „преговарачки оквир“ са ЕУ
Аљбин Курти, Мирослав Лајчак, Жозеп Борељ и Александар Вучић у Охриду (Извор: Твитер налог Жозепа Бореља)
Хроника најављене предаје (10)
Резултат прихватања тзв. „Имплементационог анекса Споразума о путу ка нормализацији“ за Србију може телеграфски да се сажме у три речи: даље губљење суверенитета. Ако је Бриселом 2 Србија де факто признала Косово као себи равноправну државу, сада је Србија прихватила да њен правни поредак буде октроисан од ЕУ, односно, да Устав Србије важи онолико колико се уклапа у „преговарачки оквир“ са ЕУ. Никакве вербалне акробације председника Србије, не могу да прикрију чињеницу да је он сада (са- или под-)управник земље која је и формално постала колонија.
Имплементациони анекс споразума о путу нормализације односа између Београда и Приштине
Друга стране самита јесте да је и Косово постало мање суверено него пре Охрида. Наравно да нас то не брине у великој мери, али није без значаја за анализу укупних прилога у „региону“. Мада уз наше часнике, портпароле и осталу високу свиту, делује да и немамо потребе за „замеником подсекретара“ г. Ескобаром, ипак, ваља се присетити да је дотични неколико дана пре Охридског самита рекао да се главна прича састоји у томе да се „државе“ региона (Србија, Бих, Албанија, Северна Македонија, Црна Гора и „Косово“) чвршће интегришу у Берлински процес или Отворени Балкан, како им је воља.
Тако је, у овом кораку, битно да се обезбеди, макар принудна сагласност два чиниоца, Србије и Косова, и да се, како је то на почетку преговарачког процеса формулисао амерички дипломата Д. Шоле, за обе стране „обезбеди евроатлантска будућност“. У наредном кораку, који ће се делимично можда и преклапати са претходним, радиће се на интеграцији остала четири чиниоца „западнобалканске једначине“. У жељи да себи обезбеди већи маневарски простор и од Велике Албаније, америчка дипломатија чини минималне уступке и српској страни, све дубље је увлачећи у своју интересну сферу. Са становишта „реал-политике“ не могу се осудити за лошу рачуницу.
Да ли ће остати нешто од „српског становишта“ при интеграцији у регионално НАТО крило, јер о томе, а не о ЕУ интеграцијама, првенствено се ради, зависи од националне виталности свих друштвених система у Србији, од војно-безбедносних, преко привредно-финансијских до културно-просветних и медијских. Почетна позиција у предстојећој реконфигурацији Балкана коју смо као земља заузели није много охрабрујућа, али отпор наше омладине према сваком понижавању са стране (чак и када се тај отпор неадекватно изражава), обавезује нас да сопствену ситуацију не сагледавамо као безнадежну.
Наслов и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Александар Живковић: Предаја Косова – последњи чин?
- Александар Живковић: За активну улогу Цркве у косовским збивањима
- Александар Живковић: Узми ништа (ЗСО) и – чврсто га држи!
- Александар Живковић: „Црвене линије“ Србије на Западу
- Александар Живковић: Руска контраофанзива на косовском фронту
- Александар Живковић: Густа ми магла паднала
- Александар Живковић: Стан, полако, рогоје, много ти је обоје
- Александар Живковић: Први молебан
- Александар Живковић: Улице (можда) наше – медији сигурно ваши
- Александар Живковић: „Наркоманска“ економска структура Србије и губљење Косова