Бојан Драшковић: Српски непријатељи и НАТО стратези против митрополита Јоаникија

Апостолски рад Јоаникија Мићовића уродио је плодом. Са згаришта срушених црква изникле су нове богомоље, а Црна Гора постала је поново Света Гора

Епископ Јоаникије (Фото: in4s.net)

Митрополита црногорско-приморског Јоаникија Мићовића, и некадашњег епископа будимљанско никшићког, познајем преко двадесет година. Тачније речено, када је као млад четрдесетогодишњи монах устоличен на трон новообновљене епископије будимљанско-никшићке.

Епископ Јоаникије био је остао велики пријатељ мог стрица проф. Веска Драшковића, тако да се могу слободно похвалити да је у нашој кући сматран породичним пријатељем. Тако, без велике пристрасности могао сам посматрати некада младог, а данас зрелог и искусног епископа и архијереја Српске православне цркве, као човека који се у великој мери разликује од свог претходника на трону Светог Петра Цетињског, што је веома добро знао и високо ценио и сâм митрополит Амфилохије Радовић.

Митрополит Амфилохије и владика Јоаникије (Фото: РТЦГ)

Епископ Јоаникије истиче се пре свега изузетним карактером који га чини неподесним за све богоборце и противнике Српске православне цркве у Црној Гори. Он је простодушан, хришћански једноставан, мудар и приступачан. Човек из народа. Рођен у Црној Гори, одрастао уз звуке гусала, чувајући овце по Бањанима, учећи књигу у родном селу, Никшићу и Београду, неискварен великим знањима, великим именима и великим речима. Човек који може да разговара са сваким човеком и у чијем друштву се људи осећају пријатно. Његова највећа врлина и друштвена моћ је у разумевању стварног живота и његових актера, чиме се не могу похвалити многи црквени људи.

У Црној Гори, притиснутој великим вишедеценијским атеистичким и богоборачким терором, ретки су духовници, подвижници и монаси који су спремни да зарад Христа истрпе сваку увреду и сваку муку, да се не одају страстима дневне политике и да свој посао обављају с таквом савешћу какво и код његових „идеолошких“ неистомишљеника изазива поштовање и дивљење. За разлику од њих карактер митрополита Јоаникија Мићовића говори управо супротно. И управо је то један од главних ако не и главни разлог због чега га богоборци и властодршци у Црној Гори не желе на трону Митрополије Црногорско-приморске и Скендеријске, јер представља личност од највећег друштвеног значаја способну да поведе народ и обнови православље у несложној, обезбоженој и идентитетски запуштеној земљи каква је данас Црна Гора.

Хиротонисање владике Јоаникија у Цетињском манастиру, 1999. године (Фото: Фејсбук страница Јована Маркуша)

Јоаникије Мићовић, када је постао епископ будимљанско-никшићки почео је готово ни од чега. Добио је пусту земљу и обезбожен народ. Кренуо је апостолским стопама првих Христових ученика и тако постигао успех који се одмах није могао видети.

Иако епископ и високи црквени великодостојник, члан Синода Српске православне цркве, он је у својој епархији готово свакодневно често обављао послове обичног сеоског свештеника. У многим селима цркве су биле срушене и запуштене, а свештено лице деценијама није крочило у њих. Епископ Јоаникије, буквално је ишао од села до села, од породице до породице, од цркве и црквишта: сахрањивао, крштавао и венчавао, а што је од свега најважније сусретао се и разговарао са људима, покушавајући да у њима пробуди старе предачке инстинкте и здраво национално осећање. Чини ми се да нема човека у Црној Гори којег епископ Јоаникије Мићовић не познаје и који не познају епископа Јоаникија. А ко га једном упозна, тешко да може да га не сматра за свога пријатеља и у неку руку члана породице.

На тај начин, хришћански крајње једноставан, током две деценије темељног рада, епископ Јоаникије, уз Божју помоћ, успео је да преобрази атеистичку и богоборачку северну Црну Гору у бастион српства, православља и светосавља, што се у најбољем случају видело на прошлогодишњим литијама, када је маса света, међу којима су многи, што се изјашњавају као Црногорци и традиционално зарад посла гласају за ДПС и Мила Ђукановића, овога пута са својим народом, својим свештенством и својим епископом ходили у одбрану светиња.

Скулптура пресвете Богородице испред Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, дар пок. руског вајара Вјачеслава Кликова (Вячеслав Михаилович Клыков) (Извoр: mitropolija.com)

Тај успон српства у Црној Гори, пренеразио је традиционалне српске непријатеље који више од осам деценија покушавају да од српске Црне Горе створе Штедимлијину Црвену Хрватску.

Најпре су побили и протерали свештенике Српске православне цркве, а затим вештачки створили црногорску нацију одричући се Његоша и краља Николе, чије им слике служе као наводни путоказ (слике да, али књиге не, јер их ионако не читају па о њима много не знају), да би се касније све више окретали ка Загребу одакле су у Црну Гору, преко Јеврема Брковића и Славка Перовића увожене старчевићевско-правашке идеје, које ће крајем деведесетих година прошлог века прихватити Мило Ђукановић, уз велику подршку теразијских Црногораца, старих комуниста и богобораца, који парадоксално потичу управо из свештеничких породица, попут Јова Капичића и Влада Дапчевића. Они су сваку хришћанску активност у Црној Гори гледали као на обнову четништва којег су истребљивали али га нису истребили до краја (нису побили довољан број људи) па се оно обнавља из генерације у генерацију. Такође, у томе су их подржавали многи други попут покојног Бора Кривокапића и Благоја Граховца који су бацали дрвље и камење на Србију, српство и Подгоричку скупштину, величајући АВНОЈ, Тита и НАТО пакт, али нипошто се не одричући луксузног живота у Београду и привилегованог положаја у народу којег мрзе и против чијег се „хегемонизма“ острашћено крвнички боре.

Митрополит Јоаникије (Липовац) (Фото: Политика)

И кад су мислили да су победили, да су коначно ушавши у НАТО пакт, постали заштићени и аболирани од грехова прошлости, злочина и криминала који су починили у зла које су систематски извршили над сопственим народом, како би се обогатили и опстали на власти десило се за њих, чудо невиђено.

Бог ког су разапели и по хиљаду пута каменовали и убијали, васкрсао је! А с њиме се покренуо и верујући народ на челу са својим пастирима.

Апостолски рад Јоаникија Мићовића уродио је плодом.

Са згаришта срушених црква изникле су нове богомоље, а Црна Гора постала је поново Света Гора, бастион православља на Медитерану.

Занимљиво, ти чувени стручњаци и богоборци заборавили су само на једну просту чињеницу, да је државу у Црној Гори обновила Црква и да стога црквени утицај у њој, ма колико био потцењиван и ниподаштаван, увек постоји. С добрим пастиром он се обнавља и снажни, нарочито када покушајем да се осмисли ништавило, деси супротно, и народ на коме све почива, после свега, почне да се враћа свом изворишту, свом стварном духовним идентитету.

Народ окупљен испред Храма у Никшићу

Богоборци и атеисти нашли су се у чуду. Док су силе које их одржавају и подстичу коначно схватиле вредност, наизглед малог, али суштински значајног, апостолског и пастирског рада једног вредног српског духовника, националног прегаоца Јоаникија Мићовића који је изникао у великог православног подвижника и народног пастира, личност у свему достојну својих претходника у великом осамстогодишњем животу светосавске цркве.

Такву опасност нису видели богоборци и атеисти, заслепљени мржњом и немоћи, колико су виделе стране службе, добро проценивши да ће митрополит Јоаникије Мићовић за само десет година вредног пастирског рада на Цетињу, успети толико да се зближи с тим народом да ће срушити и последњи бастион Штедимлијине Црвене Хрватске и Црну Гору коначно вратити себи, своме лицу и својој кући: црногорској, православној, његошевској, маркомиљановској, српској, па ако хоћете и руској и свесловенској.

Стога је потребно на Цетињу изазвати зло и крвопролиће, за који ће се оптужити Срби и њихови пастири, како би се сатанистичка и богоборачка Црна Гора одржала на власти, што је давно пророковао Његош у својим великим делима Горском вијенцу, Лучи микрокозми и Шћепану Малом.

Митрополит Јоаникије (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

У сваком случају, искрено се надам да ће митрополит Јоаникије, кога данас нападају Сатанини легиони успети, уз Божју помоћ, силу и снагу, али и сопствену мудрост да преброди ово велико и тешко искушење, које му на леђа товаре српски непријатељи и стратези НАТО пакта, желећи по сваку цену да код Срба обнове раздор и грађанске немире, као и пословичну братомржњу, како би оправдали сопствене неуспехе.

Искрено се надам да им наум неће проћи за руком и да ће народ Божји, окупљени око својих пастира, победити зло које му спремају душмани.

А митрополиту Јоаникију нека Господ Бог подари сваку милост и здравље на трону Светог Петра Цетињског.



Categories: Српско православно стање

Tags: , , , , , ,

2 replies

  1. Многаја љета Митрополиту Јоаникију.
    Аксиос! Аксиос! Аксиос!

    Часна Црна Гора је од увек у рату против непријатеља Христових, било да су Османлије, агарјански конвертити или обезбожени а богоборни комунисти и остали изроди слуге непомјаникове.

    Одолеће опет страдални и христољубиви народ и овим изазовима…

    18
    2
  2. Изабрани Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је достојан наследник и духовно чедо блаженог спомена Митополита Амфилохија, који је скоро двадесет година прије хиротоније монаха Јоаникија за епископа обнављао свештенство, порушене богомоље и обезбожени народ Црне Горе.

    Владика Јоаникије је по устоличењу за епископа Будимљанско-никшићког снажно наставио са обновом, и достојан је сваке хвале и захвалности, али ми у овом тексту веома смета извјесна нота непријатних алузија аутора, индиректно упућених његовом духовном оцу.

    Што се тиче криминалних кругова из реда бивше власти и дивљања лажикомита, њихов однос би био исти да је изабран било ко од наших владика умјесто Митрополита Јоаникија. Користећи бројне слабости нове власти, повратили су се из првобитног шока и погубљености и безнадежно вјерују да се насиљем могу заштитити од одговорности за бројна злодјела према Црној Гори, Цркви и већинском православном становништву, и уз помоћ иностраних ментора поново вратити на мјесто злочина.

    4
    1

Оставите коментар