После овог инцидента поставља се питање шта може да се очекује у другим деловима града

Фото: Немања Јовановић/Нова С

Сигурно сте чули за израз фавела, назив за „дивље” насеље у Бразилу, а најчешће се везује за Рио де Жанеиро и Сао Пауло, мада их има у готово сваком већем бразилском граду. Оваква насеља име су добила према брду Моро да Фавела, а назив тог брда долази од имена биљке са игличастим лишћем које расте у неплодним пределима бразилског североистока.

А све се односи на потпуно непланску градњу, на дозиђивање кућа над кућама, зграда поред зграда, без икаквог плана и прорачуна, на ширење стамбеног простора по сваку цену… Тако пише у књигама и то се може прочитати на разним сајтовима. Али нигде се ту не помиње Београд. А делови нашег града, како се јуче показало, нису ништа друго него фавеле. Посебно Врачар, где ће људи ускоро спавати једни на другима.

Једина разлика између београдских и латиноамеричких фавела је у социјалном саставу становника ‒ тамо житељи углавном припадају оним најсиромашнијим слојевима који се сналазе не би ли се сви сместили у метрополи, а овде они најбогатији купују станове у зградама које без икаквог поштовања правила ничу једне поред других. Они тамо су склони да крадомице буше цеви градског водовода како би дошли до воде. Ови наши то баш и не морају јер им такозвани инвеститори, нова српска класа, ипак доведу воду до судопера.

Када се овако нешто већ десило, морамо да се запитамо какав је то сој људи, ти инвеститори. Личи да су то бескрупулозни људи којима је једини циљ да подигну своје „квадрате” и да их продају по невероватно високим ценама, a да их уопште није брига за безбедност грађана. А грађани као грађани, пуни пара, однекуда, и шта је боље него купити стан на Врачару.

После овог инцидента поставља се питање шта може да се очекује у другим деловима града. У другим градским фавелама. Борча и Котеж, Неимар, Савамала… Колико тежине бетона и челика може да поднесе новобеоградски песак на коме је читав овај део града изграђен?

„Политика” је небројено пута упозоравала на могуће последице „дивље” градње. Нажалост, није уродило плодом. Неко је увек дозвољавао неким „инвеститорима” да зидају и зидају и зидају… Колико још недозвољених квадрата треба да се подигне да би неко схватио да је догорело до ноката. Треба ли да буде, не дај боже, настрадалих? Изгледа да је неутољива жеђ „инвеститора” да зидају, али и представника надлежних служби да им то дозвољавају, али и буду награђени за то.

Сви су изгледи да убудуће водећи облик протеста обичног народа неће имати неку посебну политичку позадину, већ ће се људи борити за право да безбедно живе у својим становима. Попут станара Блока 37 који неће да им део животних потреба буде ускраћен зато што је инвеститор решио да подигне грађевину испред њихових домова. Да не буде више фавела…

Опрема: Стање ствари

(Политика, 17. 7. 2021)

Categories: Преносимо

Tags: Београд, Врачар, Милан Јовановић, градитељство, грађевинско земљиште, урбанизам