Светозар Поштић: Смрт тела и смрт душе

Страх од болести и смрти, и вера у Христа једноставно не иду заједно. Ако смо искрени верници – онда морамо бити спремни не само на смрт нашег тела, већ и на велика страдања

Светозар Поштић (Извор: Лична архива)

Мислим да ће се сви сложити да наш живот од марта прошле године више није исти. Од када је драматично и на сав глас објављена „пандемија“, све се изменило. Већина од тада ради или „иде“ у школу код куће, многи су изгубили посао, мало ко путује. Мање се дружимо, а теме разговора су нам углавном о ономе што нам највише окупира мисли: болест, превенција болести, мере ограничења кретања и контаката са другима и престанак мера ограничења кретања и контаката са другима.

Много мање размишљамо и мање разговарамо о љубави, сарадњи, оснивању и проширењу породице, посетама занимљивим местима, култури, уметности, спорту. Здравље, медицина, закључавање, имунитет и наука постали су тема број један у готово целом свету. И даље радимо, планирамо унапред, гајимо наде и очекивања, али далеко нижим интензитетом. Изнад свих нас виси Дамоклов мач страха од заразе, поделе на ваксере и анти-ваксере, цензуре у медијима и злих слутњи.

Преокупација сопственим здрављем је потпуно разумљива, јер је велика већина људи убеђена да је овај земаљски живот једини који имају. Ако је властити живот и властита имовина све што човек сматра својим и све што за њега представља истинску вредност, онда ће све учинити да то и сачува. Дисциплиновано ће носити маску, страховаће од контаката са другима јер је свако потенцијални преносилац болести, одмах ће стати у ред за вакцину и упорно ће игнорисати упозорења да иза болести и вакцина можда стоје неки зли људи који нам не желе добро. Устаће против теоретичара завере и у хору дићи глас против оних који одбијањем да се вакцинишу и ширењем спекулација и лажи коче победу над пандемијом и повратак у нормалан живот.

Ако је, пак, човек хришћанин – прави хришћанин, а таквих је стварно мало – сва та заокупљеност и обузетост чувањем тела од спољашњег, невидљивог непријатеља биће у најмању руку претерана, ако не и апсурдна. „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, него се више бојте онога који може и душу и телу погубити у паклу“, упозорава нас Спаситељ (Мт. 10:28). То значи да наш живот и наша смрт зависи искључиво од воље и милости оног који нас је из ничега саздао, који мудро и праведно управља васељеном и који, без обзира на све вирусе овога света и без обзира на број болесних и умрлих, зна тачан дан, час и тренутак нашег одласка са овог света. Што је већи страх од заразе и болести, то је мање страха Божијег, јединог оправданог страха, јединственог који нас може очистити и припремити за живот вечни.

Исцељење раслабљенога у бањи Витезди (Извор: Православие.ру)

„Вама је и коса на глави избројана“, поручује нам даље Господ (Мт. 10:30). Срце ће, дакле, престати да нам куца када за то буде најбољи тренутак. Можемо на чудесан начин преживети ратове, страдања, карциноме и инфаркте, и онда бити усмрћени ударом грома из ведра неба. Као што можемо и већину живота провести богоугодно, а пред сам крај подлећи подмуклом и неочекиваном искушењу. Са друге стране, можемо и цео живот провести у греху и разврату, и пред саму смрт, као један од разбојника на крсту, покајати се и завршити у рају. А што се тиче болести – не само ове, већ свих многобројних и најразличитијих болести – њих треба са благодарношћу прихватити. Већина нас ионако почне усрдно да се моли тек кад је притиснута невољама и телесним недугом.

Све околности којима смо изложени било би најбоље, према томе, примити са крајњим смирењем и понизношћу пред свемоћном вољом Божијом, чак и оне који се у овом тренутку чине катастрофалним. Бог без грешке зна шта је за нас најбоље. Не за нашу овоземаљску радост и за наше телесно уживање и комфор, већ за наше спасење. Страх од болести и смрти, и вера у Христа једноставно не иду заједно.

Ако смо искрени верници – а знамо да се такви у свакој заједници, чак и оној највећој, могу на прсте једне руке избројати – онда морамо бити спремни не само на смрт нашег тела, већ и на велика страдања. Јер „није слуга већи од господара својега“ (Јн. 15:18). Ако су Христа гонили, бичевали, осрамотили и разапели, ми – ако смо његове праве слуге – не смемо очекивати ништа бољу судбину. На крају крајева, што су већа овоземаљска страдања, то ће и радост васкрсења бити већа.

Колико год то тешко деловало, морамо се помирити са чињеницом да пут до сједињења са Творцем води кроз велику физичку и психичку патњу, коју ћемо сви, уз Божију подршку, сви до краја издржати. И када нам буде најтеже, у мислима ћемо држати једну од најзначајнијих Исусових реченица: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн. 16:33).

Христос воскресе!



Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: , , ,

6 replies

  1. Svaka čast za tekst ne bih ništa dodao

    39
    2
  2. Окрепљујуће слово господина Поштића. Овакву крепкост и тврду веру ја не доживех у Васкршњој посланици Србске ми Цркве, нити је чух са амвона кроз Великопосне неђеље, отуда је млакост млачила… Зато, већма благодарност господину Поштићу за утешитељно и надеждно слово…

    37
    2
  3. Vaistinu HRISTOS voskrese!

    25
    1
  4. Смрт не постоји

    Смрт не постоји
    Само живот вјечни
    Смрти се не боји
    Ни пијесак ријечни

    Просијан кроз сито живота
    Тек кад роди зрно злата
    Остаје у њему сва љепота
    А не златан тељиг око врата

    Ријека живота тежи мору
    Мијења нам облик, даје зор
    Нове очи за нову зору
    Нове уши за анђела хор

    Смрт не постоји
    Собом то знамо
    Страх нас се боји
    Кад Пут корачамо

    Момчило

    28
    1
  5. Држим дистанцу

    Држим дистанцу
    Од гадова
    Од смрадова
    Накота адова

    Држим дистанцу
    Од испраних умова
    Од празних друмова
    Вражјих кумова

    Од страха
    Од зловида
    Прогнозе краха
    Од хуманоида

    Момчило

    27
    1
  6. Страхоубиство

    Изврших страхоубиство
    Данас убих страх
    С предумишљајем
    А на мах

    Исциједих из себе
    Нешто ко гној
    Да ме не гребе
    Да будем свој

    Смрт убих
    Живот пољубих
    Срце нек води
    На путу ка слободи

    Момчило

    26
    1

Оставите коментар