Прави оптимист никада не прецењује своју снагу. Он није више него једна од земних нити у Руци великога Творца

Иван Иљин

Ево шта је, као вода, ваздух и огањ, неопходно савременоме човечанству: здрав, стваралачки оптимизам. Ми стојимо на прагу нове епохе, нама су потребне нове стваралачке идеје: морамо, одмах, гледати дубоко и далеко, желети истинито и јаком вољом и, напокон, веровати да ће нам поћи за руком да обновимо будућност. Морамо приступити решењу предстојећих задатака са достојанством и спокојем у великој, стваралачкој усредсређености, јер од успеха наших радова зависи даљи развитак светске историје. Од нас се захтевају огромни напори, јер је реч о верској, културној, друштвеној и политичкој обнови. И ради тога нам је неопходан духовни, истинити оптимизам.

Али у животу се сусреће и неистинити, лажни оптимизам. Недовољно је имати „добре намере“ или „не предвиђати ништа лоше“. Лакомислени весељак увек је „добронамеран“, а кратковиди и наивни никад не предвиђају ништа. Мало је веровати у сопствене снаге и знати смирити друге, будући да вера само у себе може наштетити стваралачком процесу. Оптимизам се не сме свести на „спокојство“ по било коју цену, пошто се он људима не даје од рођења и од здравља, већ стиче духовним сазревањем. Оптимист не предвиђа успех и срећу у свим приликама; ход историје може донети не само успон него и пад, и оптимиста не може на то затварати очи. Али управо зато он остаје оптимист. Дакле, постоје лажни и духовно истинити оптимизам. Лажни „оптимист“ чува бодрост духа будући човек расположења, предан својим личним, чисто субјективним стањима. Његов „оптимизам“ нема стварне основе. Живи сам од себе, изван дубоких токова историје и великих светских догађаја. „Оптимист“ је што влада здравим, уравнотеженим организмом и не пати од душевне дисхармоније. Његов „оптимизам“ тиче се њега самога и, можда, његових личних послова. Али на плану великих догађаја види мало а можда и ништа; ако што и види, онда је то мутно и оцењује га погрешно. Пред лицем духовних проблема, површан је и лакомислен. Не види им ни дубину, ни размах, и зато олако замењује очитост за реалност. Стога не види ни зрака ни знамења Божијих. Зато је његов „оптимизам“ физиолошки објашњив и душевно мотивисан, али конкретно и метафизички неоснован; одговорности за њега он нема. Такав „оптимизам“ је испољавање личне маштовитости, па и заноса, и може довести до суштинских неспоразума. Његова убеђена глагољања немају већу тежину од цврчања цврчка…

Јан Стен, Пар плеше, 17. век (Фото: Викимедија/Гугл aрт проџект)

Сасвим друкчија су збивања у души правог оптимисте. Пре свега његов оптимизам се не односи на свакодневицу са њеним сплеткама, ћорсокацима и ситницама, њеном суровошћу и порочношћу. Наиме, свакодневни живот може га оптеретити теже него бременом, лишавањем и страдањем, али то нимало не утиче на његов оптимизам, јер на те муке он гледа као на припрему за избављење. Он сагледава духовно стање човечанства, судбину света, и зна да ту судбину води и одређује Бог, и да нам се она зато показује као велика и жива стваралачка драма. Ето истинског и најдубљег извора његовог оптимизма. Он зна да је свет у Руци Божијој, и тежи да се усклади са Њеним стваралачким моћима, то јест, не само да Је схвати већ да се добровољно доведе у положај слободног делатника, на располагању те високе и благе Руке („да буде воља Твоја“). Он жели да „сарађује“ на Божијем Делу и плану, труди се да служи и води, ослушкује и извршава, желећи оно што одговара вољи Божијој, Његовој замисли, и идеји… Он види да у свету нараста и плете се Божије ткање, живо ткиво царства Божијег; одраније усхићен тим ткањем, он се радује на помисао да ће и сам успети да се удене у њ, као жива нит. То значи да се његов оптимизам односи не толико на људска дела колико на Божије. Верује у бљештаву будућност, у ближење Царства, будући да га остварује Бог. Свој главни задатак види у тачном налажењу само њему назначеног места, и у верном обављању назначеног му служења. Сазнавши своје место у замисли Божијој и налазећи своје верно служење, он се труди да најбоље оствари своје призвање и испуни свој „оптимизам“. Ако зна шта чини, тада на њега силази спокојна животна радост и духовни оптимизам. Верује у своје призвање и дело. Себе види као нит у Божијој Руци, зна да се та нит расплиће у Божију тканину света, и преко тога осећа своју богочуваност. Са молитвом иде у сусрет неизбежним опасностима живота и спокојно „наступа на Аспиду и на Василиска“, „на змаја и шкорпиона“, остајући неповредив. Зато проповеда, заједно са Сократом, да се Божијему слуги никакво зло не може десити…

Фото: Православие.ру

То значи да прави оптимист никада не прецењује своју снагу. Он није више него једна од земних нити у Руци великога Творца, која сваког трена може бити прекинута. Али док живи на земљи, она жели да јача и верно служи. Таквог га покреће воља према верности и победи. И где песимист потпуно клоне вољом и изгуби се у догађајима, а лажни оптимист преда својим тежњама и не бори са тешкоћама, прави оптимист се носи са сваким задатком. Трезвено прати догађаје не подајући се страху и не преувеличавајући опасност; што истинитије сагледа стварност, тим боље разуме снагу воље и подршку који се захтевају од њега. Он је слободан и зна своју вредност и моћ, предан је Делу којему служи, и храни своју животну вољу из Божанственога извора. Воља и јест дивна и тајанствена сила увек кадра да буде још моћнија и делотворнија но што се чини. Воља правог оптимисте је дар снаге или вештина самоснажења, жива бесконачност напора – тако давно и безнадежно тражен perpetuum mobile духа. Истински оптимиста сагледава савремени ход историје, промишља његову суштину и смисао у плану Божијем, и црпе снагу из бесконачног изворника своје воље, предане Богу и Њим вођене. Он непоколебљиво верује у победу, и то самога Дела, чак иако се та победа привремено чини личним „поразом“. Јер, његова је победа оног Божијега дела којему он служи на земљи. А када га достигне мучење или несигурност, он молитвено дозива последњи источник своје воље и живота – Бога. И тада све што му је неопходно бива послано, и он наставља своје служење.

Одломак из књиге И. А. Иљин, Појуће срце: књига тихих сазрцања, превео Владимир Јагличић, Бернар, Стари Бановци, 2010.

(Сродство по избору)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Владимир Јагличић, Иван Иљин, карусел, оптимизам