Јелена Сапунова: О абортусу са психологом или Жене које чекају да неко спасe њихово дете

Жена доспева на место где се врше абортуси. Али унутар себе ништа није одлучила, у себи није спремна да прекине трудноћу, унутра чека да је одатле извуку

(Фома, 28. 10. 2017)

Јелена Сапунова (Извор: Фома)

Јелена Сапунова, психолог кризног центра „Дом за маме“ у Смоленску у Русији, говори о својим сусретима и разговорима са женама на граници абортуса, и о стварним разлозима који их гурају ка прекиду трудноће.

Ја не саветујем трудне жене у кабинету психолога, већ тамо где се врше абортуси – на месту где се налазе жене које су већ донеле одлуку да прекину трудноћу, и само чекају свој ред. Оне су углавном већ у поодмаклом стадију – од 7 до 12 недеља, кад је за абортус нужна хируршка интервенција.

Шта тамо видим? Видим да жена која иде на прекид трудноће у ствари још увек у себи ништа није решила. За две године мог рада овде само су две жене безусловно желеле да прекину трудноћу, и само је једна девојка категорично одбила консултацију. Остале стотине жена до последњег минута чекају да им неко приђе, каже нешто и изведе одатле. У њиховим очима уопште се не може прочитати да су донеле одлуку. Не, пре је то очекивање да се нешто још може променити. Веома ми се урезала у сећање једна слика: седи жена, не скидајући поглед с телефона, и чека да је муж позове и заустави је…

То је парадоксална ситуација: ту се налазе одрасле жене, најчешће удате и са децом. Оне сасвим разумеју шта се с њима догађа. Питаш их зашто су загазили тако дубоко у трудноћу ако су хтеле да се реше детета. „А ми смо све мислили…“ А зашто мисле толико времена? Зато што ипак желе да сачувају трудноћу.

Ту „одлуку“ жене, по њиховим речима, доносе или на основу материјалних тешкоћа, или некаквих друштвених претпоставки: не желим да будем многодетна мама, после четрдесете не треба рађати, како ће на то гледати колеге… И понекад те претпоставке надвладају живот детета.

Ево једне приче као пример. Жена од преко четрдесет је затруднела и веома се бринула како ће на то реаговати њен муж и одрасли син. И ето она је, прећутавши то као неку срамотну ствар, кренула на абортус. Питала сам је: „Зар ви мислите да ваш син не зна одакле долазе деца, не зна да деца могу да се појаве и код одрасле жене?“ – „Наравно, он све зна и разуме.“ На крају је жена одлучила да свима пошаље СМС-ове и обавести их о својој трудноћи. И сви су почели да јој честитају! Муж се обрадовао, син није очекивао, изненадио се – и њему је, наравно, било драго. Сви страхови те жене су нестали. И шта на крају испада? Испада да би се та жена решила детета чак ни не проверивши каква ће бити реакција блиских људи, не сазнавши да ће својом трудноћом она обрадовати породицу, не проценивши, не завиривши унутар себе – просто због неке бесмислене претпоставке, стереотипа, да жене после четрдесете не рађају.

Још памтим и пацијенткиње које просто не желе треће или четврто дете. Жена говори: „Ја не желим да будем многодетна мама.“ Управо због тог што у друштву, барем ван Москве, на жалост, не постоје претпоставке да многодетне маме могу да буду успешне жене, а не маргиналци. По мени, друштвени статус се стиче. И ако, на пример, жена са петоро деце почиње да се опија, то није због тога што има петоро деце, него зато што сама има проблеме које не може да реши. А деца немају везе с тим. Постоје жене и са петоро, и са седморо деце које се доста добро социјализују, постижу професионалне успехе, ако за то осећају потребу. То јест, то такође није оправдање, није разлог за лишавање себе детета.

Фото: Wonderbjerg

А код младих девојака од отприлике 18 до 25 година често се среће друга претпоставка: „Како ћу рећи мами?“ С једне стране, често су те девојке студенткиње и седе мами за вратом. Али с друге стране, ја увек питам: „Зна ли мама да се њена ћерка виђа с момком?“ – „Мама зна.“ Зашто се онда бојати маме? Зар маме не слуте или нису свесне да, ако им се ћерке виђају с неким, постоји могућност да затрудне? Опет – не до краја промишљена, нерасправљена ситуација.

Ево још једне, по мом мишљењу, апсурдне тврдње: „Ми желимо дете, али не сада, већ за годину дана.“ Буквално пре неки дан сам саветовала једну жену која је баш тако аргументовала своју одлуку о абортусу. Да, она је желела дете – „али за годину дана“. Ја немам ништа против планирања, али треба разумети да прављење планова док још ниси трудна и кад се у теби већ појавио живот – то су две различите ствари. И још – постоје различита планирања: чврста и флексибилна. И тој жени сам рекла: „Разумете, у животу се треба прилагођавати. Живот је сам по себи флексибилан и није подложан тачној прогнози. Ако сте направили план да ћете остварити ову или ону ствар за годину дана, две или три, живот вам може пружити могућност да остварите планове много раније. А ви ту прилику пропуштате.

Ево замислите: рецимо, планирали сте да ћете покушати следеће године да добијете повишицу на послу, а вама је дају данас: зар ћете то одбити и казати да сте, наравно, планирали повишицу, али не сада, већ за годину дана? Наравно да нећете. Али зашто у односу према трудноћи не важи иста логика? Ако сте, као што кажете, стварно желели дете, и ако га Господ шаље баш сада, зашто одбијате тај поклон?… Постоје планови које можемо поставити: на пример, да завршимо факултет. Али план да се роди дете нека буде флексибилан. Мени се чини да од вољеног мужа све жене хоће да роде. Али ето, само им планови које су себи поставиле сметају, сужавају им могућност да испуне то чему саме теже“.

У овој ситуацији мени су веома помогли лекари, зато што су врло јасно објаснили тој жени све последице абортуса, нарочито пошто је трудноћа била већ поодмакла, а женски организам није механизам. Жена више није била млада, и могла је да више не затрудни. И наравно, то што је у принципу желела дете, иако „не сада“, био је повод да се сачува трудноћа. И жена је одлучила да роди.

А сада желим да кажем неколико речи о стварним разлозима које терају жену на абортус. „Тежак материјалан положај“ – то у стварности није разлог. Ко по статистици најчешће прекида трудноћу? Званично, запослене жене од 30-36 година, удате или оне које живе с мушкарцем, и имају довољно за живот.

Стварним  разлогом због ког се врше абортуси сматрам страх који се појављује код жене. Веома често је тај страх заснован на несигурности у мушкарца. Мушкарац, како год то чудно звучало, често није против детета, али при томе не заузима активан став. Мужева који категорично кажу „иди, абортирај“ је мало. Мушкарац се просто дистанцира и каже: „Твоја ствар.“

Фото: Flickr

А природа је тако мудро устројила да се хормонална позадина код трудне жене мења, и код ње се појављују страхови. А мушкарац говори: „Одлучи сама.“ Жена тако тражи у том тренутку у њему спољашњу подршку – и нема за шта да се закачи! И њој је страшно, није уверена у сутрашњи дан, размишљајући: „Ето, родићу дете и нећу се с њим снаћи. А ту је и притисак временског рока“ – све то утиче на женину одлуку.

И ето жена у, како јој се чини, безизлазном положају доспева на место где се врше абортуси. Али – да се вратим на почетак своје приче – унутар себе ништа није одлучила, у себи није спремна да прекине трудноћу, унутра чека да је одатле извуку, да спасу њено дете. И верујте, ако нама, психолозима, успе да помогнемо тим женама да се снађу у проблемима, да успоставимо стварну узрочно-последичну везу која их је ту довела, и ако жена ипак одлучи да роди – онда се све мења! Један тренутак – и безизлазност ситуације у њиховим главама нестаје. И појављује се мноштво решења – животна слика постаје јаснија када се у њој појављује место за дете.

С руског посрбио: Светозар Поштић



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

3 replies

  1. ПРАВА МАМА

    Здраво! Молим те, немој спуштати слушалицу!
    Шта хоћеш?! Немам времена за твоје глупости, ајде брже!
    Данас сам била код љекара…
    И шта ти је рекао?
    Потврђена је трудноћа, већ четврти мјесец.
    Чиме ти ја могу помоћи? Нису ми потребни проблеми, абортирај!
    Рекли су да је већ касно. Шта да радим?
    Заборави мој телефон!
    Како да заборавим? Хало, хало!
    Претплатник је тренутно……

    Прошла су три мјесеца.

    Здраво, мали!
    Здраво, а ко си ти?
    Ја сам твој Анђео чувар.
    А од кога ћеш ме чувати? Ја сам овдје и нигдје се одавдје не мичем.
    Баш си смијешан! Како ти је ту?
    Добро сам. Али моја мама нешто сваки дан плаче.
    Не брини се, одрасли су увијек нечим незадовољни! Што је најважније, ти доста спавај, скупљај снагу, она ће ти још како требати.
    А јеси ли ти видио моју маму? Каква је?
    Наравно, ја сам увијек поред тебе. Твоја мама је лијепа и веома млада.

    Прошла су још три мјесеца.

    Јој, шта сад да радим? Као да ми неко гура руку, већ другу чашу вотке сам просула. Не можеш ни накуповати вотке!

    Анђеле, јеси ли овдје?
    Наравно, овдје сам.
    Данас је мами нешто баш лоше. Цио дан плаче и свађа се сама са собом.
    Не обраћај пажњу. Ниси још увијек спреман да видиш свијет?
    Мислим да јесам спреман, но… веома се бојим. А шта ако се мама још више узнемири када ме види?
    Шта ти је, она ће се сигурно обрадовати. Зар је могуће не завољети таквога малишана као што си ти?
    А како је тамо? Шта се налази тамо, изван стомака?
    Овдје је сада зима. Около је све бјелина и падају лијепе пахуљице. Ускоро ћеш све сам видјети.
    Анђеле, спреман сам све да видим.
    Хајде онда! Малени, чекам те.
    Боли ме и страх ме је!
    Ох, мајко моја, боли! Еј, помозите! Барем неко… Шта да радим овдје сама? Помозите, боли…

    Малишан се родио веома брзо без ичије помоћи. Вјероватно се бојао да причини мами бол.

    Након једног дана, увече, на крају града, у близини стамбених зграда.

    Сине, не љути се на мене. Сада је такво вријеме, нисам ја једина. А и шта ћу са тобом? Преда мном је читав живот. А теби је свеједно, ти ћеш једноставно заспати и готово….

    Анђеле, гдје је отишла мама?
    Не знам, не брини се, ускоро ће се вратити.
    А што ти је такав глас? Ти плачеш? Молим те реци мами да пожури, овдје ми је веома хладно.
    Не малени, не плачем, учинило ти се. Сад ћу је довести! А ти немој да заспиш, него плачи. Гласно плачи!
    Не, ја нећу плакати, мама ми је рекла да треба да спавам.
    За то вријеме у оближњој згради од пет спратова, у једном од станова су се препирали муж и жена.

    Не схватам те! Куда ћеш? Напољу је већ мрак! Постала си несносна после те болнице! Љубави, ми нисмо једини, хиљаде парова имају ту дијагнозу бесплодности. И они се некако носе са тим.
    Молим те, обуци се и хајде са мном.
    Гдје?
    Не знам ни сама! Просто осјећам да морам негдје да идем. Молим те, вјеруј ми на ријеч.
    Добро, али посљедњи пут! Чујеш ли, посљедњи пут ћу те послушати!
    Из хаустора изађе пар. Жена је ишла испред брзим кораком. Мушкарац ју је пратио у стопу:

    Љубави, имам такав осјећај да идеш по већ одређеној стази?

    Нећеш ми вјеровати, али ме неко води за руку.

    Плашиш ме. Обећај ми да ћеш сутра читав дан лежати у кревету. Телефонираћу твоме љекару!
    Тише… Чујеш ли, неко плаче?!
    Да, с те стране се чује плач дјетета.

    Малиша, гласније плачи! Твоја мајка је залутала но ускоро ће те пронаћи.
    Гдје си био, Анђеле? Звао сам те. Много ми је хладно.
    Ишао сам по твоју маму. Ускоро ће доћи.
    Ох, Господе, па ово је стварно беба! Сасвим се смрзла, идемо брже кући.

    Драги, Бог нам је послао бебу!

    Анђеле, глас моје маме се промијенио.
    Навикни се, малени, то је прави глас твоје МАМЕ.

    Са руског превод: Парохија Кравичка

    Извор: Хришћанске приче
    на
    http://srbinaokup.info/?p=111160

    14
  2. ЂАКОН ОДВРАТИО ОД АБОРТУСА И УСВОЈИО НОВОРОЂЕНЧАД

    Необична прича ђакона Николаја Лавренова и његове супруге умјетнице и писца Јелене Живов.

    Ђакон Николај Лавренов је примио у своју породицу три бебице при томе што он већ има шесторо дјеце. Догодило се тако да су му три жене које је он убиједио да не ураде абортус готово истовремено оставиле своју новорођенчад. Када сам сазнала за оца Николаја, замолила сам га да будем његов гост и када смо разговарали, рекао ми је: „Наравно да сам прецијенио своје могућности, и мени и супрузи је веома тешко. Но, када сам лоше поступио? Када сам видио те труднице испред операционе сале и рекао: „Ја ћу узети дијете, ти само роди?“ Да ли сам јој требао дозволити да иде под нож, а сам да останем по страни, бринући се о сопственом благостању? Не! Када сам лоше поступио? Када су ми на крају донеле ту дјецу? Не, поступио сам исправно, јер сам им обећао и оне су ми повјеровале. А сада мораш живјети са оним што имаш. Да, тешко нам је, но дјеца су жива, расту и све што можемо да им дамо, ми им дајемо.“

    https://hriscanskeprice.files.wordpress.com/2020/05/d082d0b0d0bad0bed0bd-d09dd0b8d0bad0bed0bbd0b0d198-3.jpg

    https://hriscanskeprice.com/2020/05/23/ђакон-одвратио-од-абортуса-и-усвојио-н/

    15
  3. Jasno da je strah u pozadini svega. Strah je kočnica na svim poljima, stoga se ne trebamo čuditi razmišljanjima nesuđenih majki. No psihologinja zaboravlja jednu važnu stvar. Žene se često žale da ih muškarci ne znaju slušati kada im je teško. Prigovaraju kada im partneri nude rješenja, a one bi htjele samo da oni budu rame za plakanje. I onda odjedanput ne valja kada muškarci poruče, nakon što ih žena izvijesti da razmišlja o pobačaju, da se ne žele miješati u ženinu odluku. To su ti dvostruki standardi koji nas koče na svim poljima. Strah i dvostruki standardi.

Оставите коментар