Аландски модел прилагођен актуелним околностима као државна платформа поштена је понуда у превазилажењу постојећег стања уместо понижавајуће фарсе у режији еурократа

Илустрација: Новица Коцић

Ако епохе оличавају поступци и (не)дела савременика, ова ће бити упамћена по доминацији безакоња, насиља и лажи, непоштовању државног суверенитета и људских права и моралном суноврату Запада у нови средњи век. Одавно нема инквизиције, али методологија argumentum baculinum (аргумент батине), упакована реторичким хуманизмом, милосрдна колико и сурова, преживела је векове и пресудила у корист неправде у сукобу историјских и етничких претензија Срба и Албанаца.

Космет је, у слову и духу важећег међународног права – Србија и једино природно полазиште разговора о свему, не и о територијалном интегритету, допадало се то неком или не. Албанцима није до преговора, још мање до „разграничења”, за њих је питање територије fait accompli (свршена ствар) и једино је признање тема њиховог интересовања. У политици није увек све како изгледа и наивно је веровати да су осмеси и прорачуната срдачност светских политичара или милозвучне српске речи председника Макрона са руком на срцу недавно изговорене нешто више од љубазног геста који не обавезује нити оповргава чињеницу да су они део политичког концепта без емоција којем је усред Београда „Косово европска држава”.

Миодраг Крецуљ (Фото: Политика)

Срби не једу бунику и разликују правду од неправде и подлост од честитости, а подло је потурати и величати капитулацију као пожељно „трајно решење” у име будућности, згодно покриће за све и свашта. Није поштено данашње политичке амбиције и месијанске визије правдати интересом оних који ће у свом времену умети успешније да мобилишу националну енергију и нађу боља решења заштите државних и сопствених интереса. Проблеме будућности и судбине Космета решаваће генерације којима она припада по мери својих критеријума и потреба у околностима које из садашње перспективе није могуће сагледати, али је врло могуће лошим одлукама отежати будући посао или га учинити немогућим. Свет се сваким даном мења, еволуира и постаје бољи сам по себи, али и силом биолошких закона, одласком актера сецесије, њихове политичке обести, погрешних одлука, утицаја и следбеника.

Упркос притиску и уценама, нико се добровољно не одриче државне територије и брани је свим расположивим средствима без употребе силе, али је не искључује јер зато постоје државе. Британија је на Фолкланде послала армаду да гине 8.000 километара од Лондона зарад заштите државног суверенитета, а од Срба се захтева трулим „компромисом” у име лажних обећања пристанак на губитак 15 одсто матичне државе. Још је Адорно приметио: „Исти узроци дају исте последице” – чинити (увек) исто и очекивати да се догоди нешто друго симптом је политичког слепила и дилетантизма. Србија се већ седам година врти у истом кругу и замајава Бриселским споразумом од којег нема вајде. Пре сто година, у сличном међунационалном конфликту Финаца, већинског народа, и шведске мањине нађено је избалансирано решење у оквиру националног права, које и данас функционише. Jедни и други под притиском Лиге народа „Аландским компромисом” и одлуком јасно стављеном до знања обема странама – да нема сецесије – одрекли су се екстремних захтева и прихватањем међусобних уступака остали своји на своме, омеђени јединственим државним суверенитетом.

Аландски модел прилагођен актуелним околностима као државна платформа поштена је понуда у превазилажењу постојећег стања уместо понижавајуће фарсе у режији еурократа. У случају одбијања понуде Народна скупштина изгласала би закон о преговарачком мораторијуму на статусне разговоре, што би спустило уцењивачки потенцијал Приштине и њених ментора, јер признања неће бити шта год да предузму, нити ће бити користи од хазардерске политике. Процес отрежњења отвориће простор и ослободити енергију за интензивирање разговора о свакодневним егзистенцијалним и комуналним темама ради унапређења квалитета живота српских грађана, личне и имовинске безбедности, повраћају узурпиране и обештећењу уништене имовине, повратку избеглих, испитивању злочина, заштити културне баштине, манастира и других верских објеката и сваке могуће сарадње у њихову корист.

Којим год путем да крене српска политика, мондијалистички просветитељи уста пуних будућности „вредне сваке жртве”, никад своје, подразумева се, неће седети скрштених руку и сваку симболичну националну вредност изједначиће са њеном најцрњом супротношћу и чиниће све да Космет сведу на безличан географски појам и обезвреде митску везаност Срба са тим простором. Tобоже, митови су манифестација традиционализма примитивних друштава у несагласју са духом времена и поимања стварности заробљене заблудама косметске прошлости. Срби имају своју веру, језик, културу, традицију, прошлост и понос, а поносити се свим тим и не бити достојан тога чин је највећег националног понижења вредан историјског самопрезрења.

Минхен, Српски форум Немачке

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 9. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Бриселски преговори, КиМ, Миодраг Крецуљ, међународно право