Слободан Антонић: Санџачки Бошњаци као да верују да живе у Босни а не у Србији

Свако изједначавање Санџака и Републике Српске у реторици босанских и санџачких муслимана заправо је мешање „баба и жаба”. То је уравниловка између међународно признате (кон)федералне јединице, и нелигитимног и проблематичног покрета који од дословно пар општина покушава да направи „државу у држави“

Слободан Антонић

Радио Слободна Европа (РСЕ), та позната пропагандна испостава владе САД (овде), објавила је 11. маја 2018. године репортажу „Санџак као Војводина?” (овде). Угљанинова СДА, каже се ту, истакла је захтев за аутономију Санџака по моделу Војводине.

„Аутономију Санџака видим као остваривање свих могућих права Бошњака и других народа који живе у Санџаку”, цитира се извесни „Новопазарац Енвер Ћоровић” који, очигледно, по РСЕ, треба да представља глас обичног човека.

„Размишљања о овом питању, за које Србија деценијама не успева да пронађе довољно функционалан модел”, објашњава даље овај амерички радио, „довела су Ћоровића на трибину (о аутономији Санџака) коју је организовала СДА”.

Дакле, РСЕ нам сугерише да „Србија деценијама не успева” да пронађе прави модел аутономије за Санџак – као да је санџачка аутономија већ готова ствар, нешто о чему је одлучено, па би сада требало само „пронаћи довољно функционалан модел” којим ће сви у Санџаку да буду задовољни.

Муарем Зукорлић

Амерички радио наводи још један vox populi, извесног „Новопазарца Нумана Аводовића”, који је – гле чуда – такође за аутономију. Једино што он сматра да је „решење у аутономији Санџака у целини са црногорским делом. Недељива аутономија. Било би боље у судству, у полицији, у локалним самоуправама”.

Милова Црна Гора ушла је у НАТО, тако да сумњам да ће ова визија Великог Санџака добити зелено светло од Вашингтона и Брисела.

Али, Србија – то је већ нешто друго. Ту, изгледа, свако може да се ограђује у свој ћепенак и да одваја језик, народ и територију од остатка Србије.

Тако овај амерички радио у истој репортажи пита за стручно мишљење (треба ли Санџаку војвођанска аутомија) ни мање ‒ ни више до „председницу Војвођанског клуба” – те ноторне (премда минорне) аутономашко-сепаратистичке организације.

И шта каже Бранислава Kостић? Наравно, сматра председница, „грађани Санџака имају легално и легитимно право да се боре за ниво аутономије који им одговара”. Једини је проблем, по Костићевој, то што је аутономија Војводине – недовољна.

„Аутономија у Војводини данас има козметички облик”, објашњава ова стручњакиња публици РСЕ, „зато се ми залажемо за федерализацију Србије, са законодавном, судском и извршном влашћу (федералних јединица)”.

Бранислава Kостић

Ето, Санџак тражи аутономију, а Војводина републику, и баш је лепо што нам амерички радио на политички дневни ред ставља та питања.

Има ли боље потврде за оцену да је РСЕ „бастион аутоколонијалне жудње” и „сасвим неграђанске мржње”, наравно – према Србима. Јер, „ту нам се скоро свакодневно сугерише закључак да Срби нису за демократију и да је напредак могућ само уз старатељство Запада” (овде).

Овај „пројекат” РСЕ, дакле, очити је знак да се Србији, у освит „решавања” и „затварања” косметског проблема – а све по захтевима наших атлантских пријатеља – одређују нови задаци које би она беспоговорно требало да испуни.

Лепо је написао Зоран Ћирјаковић (овде) да за Србију увек постоји ево-само-још-овај задатак, после ког нам се врата ЕУ „широко отварају”.

Најпре је, каже Ћирјаковић, од нас тражено да Хагу испоручимо целокупни војни и политички врх из раздобља 1991‒1999. године. Када смо то испунили, следећи услов био је „Прајд” – тај типични „окупаторски дефиле и империјална колона са западним амбасадорима и известиоцима”. А када је и то испуњено, на ред је дошао „правно обавезујући споразум с Приштином”, који се, како изгледа, управо ове године „решава”.

Но, шта је следеће? – пита се Ћирјаковић. „Ваш следећи задатак су Санџак и/или Војводина” – очигледно да нам одговара РСЕ.

Извор: Све о Српској

Муслимани у Санџаку већ две деценије граде свој босански идентитет. Њима је „Босна” – дакако, првенствено она муслиманска – домовина, језик им је „босански” (о томе сам писао овде), славе борце из Санџака који су ратовали против Републике Српске, укратко, они све више виде Санџак као онај део „историјске Босне” који се само стицајем неправедних околности нашао у Србији.

Ако мислите да у овим опсервацијама има претеривања, позивам вас да послушате родољубиву песму која почиње стиховима „Гдје се чује зов езана, гдје се брани част ислама”, а чији је рефрен: „Босна наша домовина, Санџак мила отаџбина, Сребренице и Хаџете, сузе наше, хеј Уммете!” (овде).

Ради објашњења, Хаџет је део Новог Пазара где су партизани, у јесен и зиму 1944/1945. године, пострељали сараднике окупатора и „класне непријатеље” из редова тамошњих муслимана. Управо на обележавању 70 година од тог догађаја (2014), уприличен је марш са заставама, чије слике служе као подлога овој песми.

Уммет је светска исламска заједница (овде), која се овде јавља као трећи члан пожељне идентификације: Санџак – Босна – Умма. „Санџак је Босна! Аллаху екбер!”, преовлађују коментари испод ове незваничне химне Санџака.

Такође, уочи избора за Национално веће Бошњака (у Србији), 2014. године, избачена је још једна родољубива песма (послушајте је овде). У њој се, између осталог, каже: „Санџачка је рука чврста, уздигнута једног прста, земљу Босну она брани, домовином душу храни”.

Дакле, муслиманима из Санџака, судећи по обе „химне”, домовина је Босна, а не Србија. Они су спремни да оружјем бране ту земљу, а не ону у којој живе. Као да санџачки Бошњаци верују да је територија на којој живе заправо пре део Босне, него Србије.

С друге пак стране, председавајући Савета министара БиХ (и потпредседник тамошњег СДА) Денис Звиздић изјављује „да поштује Србију, али да (од Србије) највише воли Санџак” (овде). Звиздићу је то био одговор на, како је навео, Вучићеву изјаву да поштује БиХ, али да воли Републику Српску (овде). Међутим, објаснио је Вучић, „није иста уставноправна регулација РС и Рашко-полимске области или Санџака, како га Бошњаци зову” (овде).

И заиста, свако изједначавање Санџака и Републике Српске у реторици босанских и санџачких муслимана заправо је мешање „баба и жаба”. То је уравниловка између међународно признате (кон)федералне јединице, и нелигитимног и проблематичног покрета који од дословно пар општина у којим живи етнички измешано становништво хоће да направи државу у држави.

Да је реч о типичном иредентизму у нарастању видело се прошле године и из захтева актуелног председника Бошњачког националног већа Сулејмана Угљанина. Он је, користећи бриселско уцењивање Београда током преговора о прикључењу ЕУ, оспорио Акциони план за мањине Владе Србије и друге мањинске законе (овде).

Његова визија која произлази из поменутог оспоравања била је да између Санџака и Федерације БиХ, а кроз територију Републике Српске, ваља успоставити „безгранични коридор”; затим, да се укине граница између црногорског и српског дела Санџака; треће је да муслимани из Санџака по аутоматизму добијају босанско држављанство; и коначно, ако дође до промене граница Србије и „Косова”, да Санџак треба да добије опцију да се може припојити Босни (исто).

Девет месеци доцније управо Угљанинова странка уприличава трибину о аутономији Санџака, а амерички радио такав захтев третира као саморазумљив, при чему је једино питање – какав „функционални модел аутономије” одабрати за Санџак.

Да ли наши атлантистички пријатељи стварно мисле да су Срби толико неинтелигентни да се пет пута могу преварити помоћу истог трика: „Даћете нам ваше велико нешто, за наше велико ништа?”

Очигледно је да мисле. Или барем тако суде о Србима с десне стране Дрине. Они с леве обале те реке, пак, изгледа да су неке лекције из историје научили веома добро.

Спуштавах се ја на ваше уже, умало се уже не претрже. Отада смо виши пријатељи!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 15. 5. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

4 replies

  1. „Слободан Антонић: Санџачки Бошњаци као да верују да
    живе у Босни а не у Србији“
    Ма, не!
    Они верују, /част изузецима/ да живе у Турској!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  2. Главно питање је : Да ли се муслимани који живе у Рашкој осећају као грађани Србије ?

    Да ли они Србију виде
    као “државу српског народа”
    ИЛИ
    као “државу свих грађана који у њој живе”.

    На сајту се налази и одличан чланак Бориса Трбића : О ОТВОРЕНОМ ДРУШТВУ, посвећен најстаријем сачуваном филму снимљеном у Србији.
    У филму видимо једно хетерогено, зрело друштво, које је већ усвојило основне принципе суживота . . . На улицама видимо мешавину сељака пристиглих из региона тадашње Србије, али и простора насељеним Србима и другим Јужним Словенима у Аустроугарској Империји и Отоманском Царству. Видимо грађане одевене по тадашњем европском адету, средњу класу у повоју, припаднике верских заједница, људе са шеширима и фесовима . . . жене, забрађене, али и оне откривених глава. Филм приказује хетерогеност, зрелост и суживот који су у потпуној дисонанци са званичним наративима који већ готово цео век преовлађују о српском друштву и култури.

    Српско друштво је током претходног века покушавало да се, напуштајући Отоманску Империју, приближи Европи. Да припада. Усвојило је, рецимо, елементе западних друштвених уређења и позајмило форму Француске Уставне повеље и Белгијског Устава за своја уставна документа. Али наставило је да живи као мешовито, динамично имиграционо друштво које толерише и прихвата различитости.

    Свиђа ми се

  3. У претходном коментару навео сам два пасуса из чланка Бориса Трбића (од десетог реда до краја) и у журби, заборавио да их ставим под наводнике. Молим г Трбића и читаоце да ми опросте.

    А мој коментар бих допунио овако :
    Кад знамо да су скоро сви ратови између Јужних Словена у 20 веку прелазили у верске сукобе, кад знамо колико смо због верске нетолерантности страдали, тешко је разумети браћу која и данас, у 21 веку, не могу да прихвате постојање другог и другачијег.

    Свиђа ми се

  4. @Деда Ђоле

    „Главно питање је : Да ли се муслимани који живе у Рашкој
    осећају као грађани Србије ?
    Да ли они Србију виде
    као “државу српског народа”
    ИЛИ
    као “државу свих грађана који у њој живе”.

    Може ли се овако идиотско питање поставити, на пример,
    у Француској: ДА ЛИ СЕ МУСЛИМАНИ КОЈИ ЖИВЕ У
    ФРАНЦУСКОЈ ОСЕЋАЈУ КАО ГРАЂАНИ ФРАНЦУСКЕ?
    Наравно да не може, јер је Француска држава већинског
    француског народа – Франзузи су већина!
    Када не би било тако, онда би Француска морала
    променити име у – “ДРЖАВУ СВИХ ГРАЂАНА КОЈИ У
    ЊОЈ ЖИВЕ“
    Муслимани у Француској су француски држављани, а ако
    им не одговара, милом или силом, могу отићи где мисле
    да припадају, али оваквог иживљавања са истицањем
    “мањинских права, не може нигде бити толерисано, па,
    наравно не и у Србији, за сада, још увек ВЕЋИНСКОГ
    ПРАВОСЛАВНОГ СРБСКОГ НАРОДА.

    Шта мислите када би се тако понела СРБСКА МАЊИНА
    у ХРВАТСКОЈ – шта би се десило?

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s