Слободан Антонић: За нацију Срба, а не „Београђана“, „Босанаца“, „Војвођана“ или „Србијанаца“

Слободан Антонић

Како с леве стране Дрине, тако и са десне, има нас свакаквих, добрих и рђавих. Ширење негативних стереотипа о „Босанцима” и „Србијанцима” подрива узајамну солидарност која нам је неопходна како бисмо као нација могли да преживимо ова турбулентна времена

Осим другосрбијанаца који мрзе Српску (о којима сам писао овде) и публике у Србији која љуби ефбих-естраду, ма какве гадости да су њени припадници причали о нама деведесетих (о томе сам писао овде), феномен вредан пажње свакако су и српски регионал-шовинисти – попут Срба с десне стране Дрине који мрзе своје сународнике само зато што су пореклом с леве стране Дрине (о „Војвођанима” који мрзе „Србијанце”, писао сам раније овде).

Тако је редовни колумниста дневника Данас недавно објавио коментар „Додиков Београд” (овде).

„У процесу растурања и србијанског и босанског српског друштва”, пише овај аутор, „у Београд се, наједном, нафукљало неколико генерација писаца, песника, мислилаца, политичара, уметника, и ратних злочинаца, чија је једина сврха да се разарање наставља. Тих полуталената, и полусвета, пуни су их РТС, Политика и резервни буџети”. Такође, „премијерка (Жељка) Цвијановић брине о нашој културној посебности – да не заборавимо како да краву вучемо за реп”, а „Додик је претходница руске окупације”, па ће „Додикову Србију” красити „политичка убиства, прогони новинара и свих слободних људи, општа корупција и владавина организованог криминала” (исто).

Овај аутор је иначе познат по бизарним тврдњама да је „и Београд нација – та лична приврженост је снажна” (овде), да је „Други светски рат кренуо из Берлина и Москве” а да је „Совјетски Савез за иницијацију светског рата прошао некажњено” (овде), да „препуштање Републике Српске руском утицају даје легитимитет продору блискоисточног исламистичког фашизма и подстиче хрватски сепаратизам” у БиХ (овде), те да у Београду треба „сравнити зграду Железничке станице (1882−85) која је урбанистичка и естетска наказа” (овде).

Нетрпељивост према сународницима који су се „нафукљали у Београд” (Речник САНУ, том 14: „нафукљати – појавити се у великом броју, намножити се“) само је друга страна радикализма који је овај национал-београђанин показивао почетком деведесетих.

Он је тада о рату у БиХ писао: „…муслимански пролетаријат острвио се осетивши бруталну моћ и свевласт, избезумљена махалска сиротиња дигла се у једну од оних побуна какве је у Османском царству изазивала помама дроњаве и острвљене раје по мусавим касабама, када су летеле каурске главе и обешчашћиване хришћанске богомоље”; „Српски ослободилачки покрет, без обзира на свој насилан карактер, …почео је враћати онај исконски хришћански, заправо европејски изглед и дух пределима одавно запуштеним и насилно исламизованим” (мисли се, ваљда, на рушење џамија?); „Већ трећи пут у истом столећу подвргнути смишљеним погромима, Срби су стекли оно вишње право да прекораче поступке које им намеће најнужнија одбрана” (видети тачне изворе овде).

А о ЕУ и имигрантима наш аутор је писао: „Европа је отворила врата полудивљим Азијатима и Африканцима, неспремним, неспособним или невољним да се прилагоде цивилизацијским нормама свог новог поднебља. Пошто су француску и светску метрополу занавек, можда, загадили инвазијом најгрђе простоте, у последње време почели су се насељавати и у унутрашњости земље… У таквом контексту, поставља се питање шта конкретно нуди Европа, осим пуке бирократске демагогије и механизама капитулације пред удруженим силама прекоокеанске агресије новог поретка, наднационалног капитала, масонског зла, мојсијевске окрутности, ционистичког утилитаризма и неонацистичке идеологије заборава историје и укидања колективних, националних суверенитета и индивидуалних посебности” (извор: овде).

И тако, некада је овај аутор бљувао жуч на исламске имигранте и босанске муслимане, а сада је прешао на своје сународнике – одличан показатељ како конвертитски радикализам увек заврши у неком облику екстремизма. „Београдски шовинизам” је, као што сам опширније анализирао овде, саставни део другосрбијанске идеолошке матрице, а она је у својој тоталности – као што показује и цитирани аутор – типично екстремистичко мишљење.

Други коментатор, карактеристичан по одвратности коју испољава према „Босанцима”, долази нам из патриотског табора. Он пише често за портале Србијански глас (овде) и Српски културни клуб (овде). По њему, први „неприкосновени критеријум за успех у Србији” је „да си са брда. Мајка Динара. Опћенито из Аустроугарске” (овде). Жали се на „дјецу личких, кордунашких, босанских, дезертера који преплавише в Србију”, богоради како су ти „борци” добили у Србији посао по „Нафтагасима и опћинама” (овде), и да због „босанчероса” и осталих дођоша не може да се у Србији обнови краљевина: „Имали смо Краља, и можемо опет имати Краља, какав је да је, наш је. Ко Србију спречава да направи тај корак повратка себи, него они што се јављају и гласају као Срби, а уједају као бесна аустроугарска пашчад” (овде).

И главне псеудопатриоте у Србији, по овом аутору, такође припадају „босанчероском несвету… – Вучић и Шешељ су Босанци” (овде). „Шешељ патолошки мрзи Србијанце”, тврди овај аутор. „Ја сам га јасно чуо са раздаљине од 15 метара, како урла: `Ј…ћу вам мајку србијанску! Ј…ћу вам мајку циганску!`” (овде). А када је српско судство на Косову „интегрисано” у косоварско (2017), уследио је коментар: „Јуче је чипуљичка к…..а Вучић предао судство свом коалиционом партнеру, Харадинају. Здраво сванули босанчероси, ј…о вас Фрањо Јосиф. Коју сте псину данас за Србију, која вас тако наказне љебом рани, смислили?” (овде).

„Треба правити разлику између Босанца, што је одредница завичаја, и босанчероса, што је карактерно-ментално-васпитни сустав у човека”, тврди овај аутор. „То је онај сој људи који Србију доживљавају као окупирану или непријатељску територију. На жалост, много је таквих (…) и немам намере да мишљење мењам, док сами Босанци се не дистанцирају од њих” (исто).

„Често се са те стране може чути да је Република Српска данас стожер српства”, наставља своја размишљања овај аутор. „То је хвалисање људи који слабо шта разумеју, а државотворног потенцијала немају. (…) Не може Република Српска да буде ишта друго до БиХ нахија, ако су највећи босански градови Нови Сад и Београд” (овде). Изругујући се „јадним босанским бауштелцима” (baustellen је на немачком грађевина, а „Босанци”, по стереотипу овог аутора, махом раде на грађевини), он поручује: „јеб’ло вас весло!” (овде).

Овај аутор, иначе, сматра да је мржња добра људска особина која може да излечи друштво какво је наше: „Само уистину чврсто глуп човек може да не мрзи, или да не мрзи дубоко и постојано. Јер, чиста мржња је само човеку дато осећање (…) Само коренита терапија мржњом, ампутација, изопштење, може заједницу да исцели од урнисања који учини и чини одрешена фукара” (овде).

Један критичар овог аутора написао је да је „трагедија његова мржња – јер досељеници у Србију понекад добију посао. Кад троше новце, кад зараде, кад их донесу, кад купе гориво, кад плате порез, то не смета. Али кад треба да раде у Нафтагасу или опћини, то смета. (…) Промиче говор мржње према `неподобним` Србима и ствара непријатности живим људима, имао сам прилике да наиђем на то. Крајње је време да се томе посвети пажња и да се понешто поради на том `говору мржње` који наноси зло људима што су већ прошли многе трауме” (овде).

Ово је прилично тачно. Сви смо не мало фрустрирани због онога што нам се дешавало протеклих деценија, али није решење да фрустрације лечимо српско-српском мржњом и поделама. Како с леве стране Дрине, тако и са десне, има нас свакаквих, добрих и рђавих. Ширење негативних стереотипа о „Босанцима” и „Србијанцима” подрива узајамну солидарност која нам је неопходна како бисмо као нација могли да преживимо ова турбулентна времена.

Да преживимо као нација Срба – не као нација „Београђана”, „Босанаца”, „Војвођана“ или „Србијанаца”.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 16. 3. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

10 replies

  1. Док је било јединства, било је и локалне славе. Сад кад нема ничег, све што преостаје је прћија. Сваки ће Србин имати своју странку и свако ће двориште бити „државотворно“ , изгледа… То је наше „коначно решење“.

    Свиђа ми се

  2. Преблаго је ово професоре.
    Прво, заборавили сте и мржњу према „Косоварима“, која цвета по југу, Нишу, Параћину, Краљеву…
    Друго, ово је опасна појава и тешка патологија. Текстови које пишу овакви болесници охрабрују друге болеснике да се овако понашају према живим људима, праве трауме које трају читав живот.
    Ивковић можда јесте самоникла „појава“, али чим се овиме бави и Никола Самарџић значи да се то плаћа и да је тражено на антисрпском тржишту.

    Свиђа ми се

  3. Професор Антонић не треба да се узбуђује.
    Сви наведени су обични, мали, ситни памфлетисти који пишу по неким порталчићима који су небитни.
    Остоја Симетић уредник СКК треба да промени образ и да стави пенџе, чим поставља чланке ЂИ, очигледно ******* * психички помереног“човека“.

    Свиђа ми се

  4. Антонићу, друкаро!!!

    Свиђа ми се

  5. Смешно ми је прозивање „дођоша“ јер – ко то па није дођош?

    Свиђа ми се

  6. Ја сам изгубио вољу да коментаришем, јер је један део у потпуном галиматијасу у глави, небитне , неповезане ствари користи КОРИСТИ ВЕЛИКА СЛОВА, ваљда мисле да су њихове мисли неразумљиве без тога. Други се хвале тиме како су били „опозиција“ 20 година. Хвала свима који су лајковали моје коментаре до сад, подршка за професора.

    Свиђа ми се

  7. НАСЛОВ:
    Слободан Антонић: За нацију Срба, а не „Београђана“,
    „Босанаца“, „Војвођана“ или „Србијанаца“?!

    ЗАКЉУЧАК:
    Слободан Антонић: За нацију Срба, а не „Београђана“,
    „Босанаца“, „Војвођана“ или „Србијанаца“?!

    Не за – “НАЦИ“ју, већ за – НАРОД СРБА, ПРАВОСЛАВАЦА,
    СВЕТОСАВАЦА… и свих људи добре воље, без обзира на
    порекло или веру!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  8. Ма ја вама нећу ни да одговарам.

    Шта да одговарам човеку који тврди да сам луд, а кад погледате шта пише видите да извесно није тачан? На жалост луднице су закључане, па не можемо да се спасемо бекством у исте од таквих параноидних менталаца.

    Шта да одговарам надменом интелектуалцу из далекине, који сматра да код других влада галиматијас у глави, а само једноставним цитатима које је излучио као пчела могуће је довести га у стање спрдње из којег се не би могао избатргати?

    Шта да одговарам архи-комуњари, односно титоидном аустрофашисти, души проданој, који се почео градити великим Светосавцем? Пред смрт се сетио Светог Саве, у чије је фреске пуцао из пиштоља од силине раскречених нога, кад је Тито укинуо законе, па је смео шта је хтео. Отуда му и Милошевић био мио. Гадан је, недостојан гажења, једнако као што ће сваки човек здраве памети заобићи псећи измет на улици.

    Шта да одговарам јадницима који пишу пригодне коментаре са лептирићима у стомаку, у нади да ће добити осам па можда, ако Бог да, и дванаест лајкова.

    Шта да одговарам редакцији конзорцијума „Стања ствари“, која памећу није кадра да макне од од мемљивог подрума цензуре НСПМ?

    А, не! Нисам „разочаран“ нити депримиран. Та ја знам да је Србија у агонији под притиском трулежи пропалих Југословена. Ту сте и ви, не лажите себе да нисте.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s