Драгана Трифковић: Председнички избори у Србији, за кога гласати?

Ко је власт а ко опозиција?

Драгана Трифковић

Редовни председнички избори у Србији расписани су за 2. април текуће године. Изборна кампања ће бити веома кратка, с обзиром да су избори расписани само месец дана пре њиховог одржавања. Ово се не односи на владајућу већину и њиховог кандидата, актуелног премијера Србије Александра Вучића, с обзиром да он са те позиције води кампању већ месецима.

Иако је јавност била подељена око мишљења да ли ће Томислав Николић бити поново кандидат владајуће странке за други председнички мандат (што по закону има право), било је сасвим очигледно да ће се Александар Вучић кандидовати за председника Србије, мада је месецима говорио како га не занима функција председника и нема намеру да се кандидује. Чињенице су говориле у прилог супротном. Томислав Николић је од почетка своје напредњачке каријере ишао линијом мањег отпора, што је довело до тога да је Александар Вучић преузео контролу над Српском напредном странком. С друге стране, Александар Вучић је индиректно и дуго водио кампању преко жуте штампе против Николића и његове супруге, с оптужбама о корупцији, непотизму, богаћењу, непоштовању закона и сл. Због тога је Николићев ауторитет био веома низак а његова политичка моћ слаба, што је временом постајало све интензивније. С обзиром да није вероватно како би Николић победио противкандидата у председничкој трци, једини могући кандидат за сигурну победу био је Вучић.

Када је схватио да нема подршку странке, односно Вучића, за други мандат, Николић је дао неколико двосмислених изјава у медијима, али се на крају све завршило његовим повлачењем и подршком Вучићевој кандидатури. У српским медијима и српској јавности појавила се информација да је за „компензацију“ тражио место амбасадора у Москви и солидну отпремнину. Томислав Николић је у српској јавности препознат као слаб политичар, увек спреман на одступање зарад сопствених интереса.

Вучић је за своју кандидатуру добио подршку како Српске напредне странке, тако и већине других странака са којима је у коалицији, од којих је најзначајнија Социјалистичка партија Србије.

Суштински предстојећи избори неће много тога променити, сем што ће то бити последња „велика“ победа Српске напредне странке и Александра Вучића. Тешко је рећи да избор заиста постоји. Српска политичка сцена већ годинама функционише уз превелики утицај Запада, а још једна отежавајућа околност је та да је истрошена и да су странке које је чине готово до једне искомпромитоване. Оно што је свакако велики успех Александра Вучића јесте то да је искористио све слабости и мане политичких чинилаца. Он је за врло кратко време ставио под контролу готово читаву патриотску сцену, и партије које су наводно биле његова опозиција, као што су Српска радикална странка а такође и низ маргиналних странака/покрета попут Заветника, 1389, ДСС, Треће Србије односно Народног слободарског покрета, Наших и сл. Истовремено, Вучић је остварио велики утицај разним видовима притисака и у партијама са којима је у коалицији (СПС, НС, СНП и сл.), о чему отворено говори његов бивши коалициони партнер Велимир Илић.

Од 11 потврђених кандидата за председника Србије, 4 кандидата „конструктивне“ опозиције (Војислав Шешељ, Ненад Чанак, Александар Поповић и Мирослав Паровић) заправо су кандидати власти. Опозиција није успела да се консолидује и да понуди мањи број кандидата. Преосталих пет опозиционих кандидата (осим једног чији је циљ извргавање руглу политичког система) могуће је поделити на оне који се привржени европским интеграцијама и прозападно оријентисани и којима је суверенитет Србије споредна ствар (Саша Јанковић, Вук Јеремић, Саша Радуловић) и са друге стране на кандидате којима нису за то да суверенитет Србије замене за чланство у ЕУ (Бошко Обрадовић, Милан Стаматовић). По многим анкетама процењује се да између прве тројице Саша Јанковић има највеће шансе да се позиционира као кандидат прозападне опозиције. Што се тиче кандидата који заступају политику одбране државних и националних интереса, али не само декларативно, у предности је Бошко Обрадовић који има странку иза себе и који није никада био део владајуће коалиције. С обзиром да ова политика није фаворизована од стране Запада, самим тиме нису велике шансе за позиционирање кандидата који заступају такву политику и заиста желе да је спроводе.

Кандидати на председничким изборима 2017. (Фото: МОНДО, илустрација/Марио Милојевић)

Својеврсни феномен на овим изборима је кандидат Лука Максимовић, који добро маркетиншки осмишљеном кампањом придобија популарност разочараних и неопредељених гласача и млађе популације, и који ће у том смислу вероватно повећати излазност гласача. Његова популарност заснована је на добром перформансу и шаљивим порукама, којима исмева постојећи политички систем и политичаре (за шта постоји доста основа), али постоји могућност да је то још један не толико безазлени пројекат маркетиншких стручњака Запада.

Патриотизам на речима, сигурни адут за победу

Патриотска идеја у Србији је искомпромитована, али очигледно није потрошена јер су на њу заиграли како кандидати власти, тако и кандидати опозиције. Иако власт није испунила досадашња обећања, већ је у многим сегментима спроводила супротно од тога, предизборна реторика се опет базира на патриотизму. Тако је кандидат власти Александар Вучић уместо Вебера, критике лењости сопственог народа и идеје преумљавања Срба, поново прешао на тему Косова и Метохије, братске Русије и снажне Србије. Највеће замерке на рачун владајуће коалиције односе се на политику према Косову и Метохији, небригу према Србима који живе у бившим југословенским републикама, партијско запошљавање, криминализацију друштва, корупцију, цензуру, поданички однос према бриселској и вашингтонској администрацији. С друге стране велики део националне елите који се залагао за одбрану државних и националних интереса показао је спремност да за ситне уступке власти прода своју политику, где је најбољи пример некада кредибилна ДСС. За ДСС ће бити успех на предстојећим изборима, уколико њен кандидат успе да освоји 1%. Јасна граница између „опозиционих“ кандидата власти и правих опозиционих кандидата уочљива је кроз критику (често неаргументовану) и компромитовање од стране медија. Овде је потребно имати у виду да сви прави опозициони кандидати не нуде и промену садашње политике. Рецимо, кандидат Вук Јеремић заступа такође политику европских интеграција, војне неутралности, очувања Косова и Метохије у саставу Србије, довођења страних инвеститора, сарадње и са Западом и са Истоком, али је у досадашњем политичком деловању (као и садашња власт) показао да не спроводи оно што говори. Такође је као и кандидат власти, показао спремност да мења своје политичке ставове због напредовања у каријери и интересантно је да српској јавности покушава да се представи као „руски“ кандидат, иако нема никаквог основа за то.

Шта очекивати од наредних избора?

Што се самих избора тиче, потребно је напоменути да се пре пет година, победом Николића у другом кругу председничких избора, променила власт тако што је Ивица Дачић напустио коалицију са Демократском странком и ушао у коалицију са Српском напредном странком, након што је тадашњи председник Демократске странке изгубио у другом кругу на председничким изборима. Мислим да сада таква шанса не постоји и да је вероватно како ће кандидат владајуће коалиције победити већ у првом кругу, мање вероватно у другом, што ће највише зависити од Запада. С обзиром да Запад има контролу над многим сегментима преко којих и контролише власт, регуларност изборног процеса ће такође зависити од њихове воље. На прошлогодишњим парламентарним изборима уочене су бројне и врло грубе нерегуларности у изборном процесу, обелодањена је крађа гласова – али то није наишло на јасну критику и осуду Запада.

Победом на предстојећим изборима, Александар Вучић ће са места премијера прећи на функцију председника Србије. У политичком смислу, с обзиром да је у Србији установљен премијерски систем, односно да је политичка моћ концентрисана у рукама премијера, а да председник нема превелика овлашћења, тај прелазак представља губитак политичке моћи. Међутим, вероватно је да ће Вучић вршити утицај на Владу преко својих кадрова, и да ће са будућим премијером имати сагласност око тога. С обзиром да је Александар Вучић добио подршку СПС-а и да се Ивица Дачић одрекао кандидатуре за председника у корист Вучића, реално је очекивати да ће он са места првог потпредседника Владе преузети функцију премијера.

После председничких избора почеће формирање нових опозиционих структура, на основу остварених резултата. Велики проблем је чињеница да је садашња власт успела да разгради постојеће партије и искомпромитује већи део опозиције, међутим с друге стране тиме су разоткривени капацитети и чврстина политичких структура и појединих политичара.

Политичкој сцени Србије је неопходна промена, која подразумева одлазак старих, истрошених и искомпромитованих странака и кадрова и стварање нових структура али под мањим утицајем страног фактора.

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Advertisements

7 thoughts on “Драгана Трифковић: Председнички избори у Србији, за кога гласати?”

  1. У овом врло добром чланку, Драгана Трифковић је анализирала кандидате према њиховој спољнополитичкој оријентацији, тј према Западу и према Русији.

    Требало би их рангирати и према ауторитету и интегритету, као и знати шта би сваки од кандидата урадио:

    – Да поправи лоше односе са нашим најближим суседима, односе које разне СЛУЖБЕ и извесни медији константно минирају.

    – да побољша свакодневни живот просечног грађанина. На пример, да људи лако дођу до запослења, да добро зарађују, да болнице буду свима приступачне, да образовање буде квалитетно, да законодавна, судска и извршна власт буду раздвојене (владавина права), да институције буду независне и јаке и др.

    Свиђа ми се

  2. Сви кандидати одреда, без изузетка, углавном говоре у ПРВОМ лицу једнине:
    ЈА па ЈА… ћу ово… оно.., трте мрте…
    Чим тако говоре, све у првом лицу једнине , од та посла нема ништа.
    Све се своди само на ону народну: ОБЕЋАЊЕ – ЛУДОМ РАДОВАЊЕ“!
    Сви без изузетка, за све време овога што слови као КАМПАЊА – уствари паклена, адска ларма и галама, ослањају се само нас ЧОВЕКА , а Бога
    не помињу?!
    На пример: сви, одреда, ослањају се на УН, Резолуцију 1244, војну неутралност
    или савез са овим или оним…, али нико, ама баш нико да рече: “У Име Бога!“,
    “Ако Бог да!“, “Уз Божију помоћ!“…
    Ајде што то не раде тзв. евроатлантисти, али то не раде ни ови тзв. “ПРАВОСЛАВЦИ“.
    Па како, онда, може бити ту икаквог успеха и напретка, ако нема места за Господа Бога.
    Зар не каже наш народ “Без Бога ни преко прага“ – каже, али се наши кандидати
    СТИДЕ да помену Име Божије, само њима из познатих разлога?!
    Србија је окупирана, кандидати се међусобно пљују, нерeтко и крајње вулгарно, народ подељен, несложан… а све по жељи непријатњља Бога и Човека који
    задовољно трља руке – на општу пропаст.
    Избориу Србији ће свакако бити “НАШТИМОВАНИ“, премда лепо ДЕМО/НО/
    КРАТСКИ УПАКОВАНИ!
    Да ли онда траба уопште излатити на такве изборе?
    Следећи логику Кнеза Милоша, да се увек /иако велики деспот!/ плашио –
    “ЋУТАЊА НАРОДА“ /када је ублажавао своју деспотију – јер “У страху су велике
    очи!“/,неизлазак на изборе био би то – “ЋУТАЊЕ НАРОДА“!
    Наравно, свако ће учинити по сопственом избору.
    За мене је разлог више и то што се избори одржавају у Великом Посту, а други
    круг на сам Васкрс!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Bog i Drzava su 2 odvojena pojma. Ne moraju svi da veruju u Boga da bi ziveli u Srbiji.
    Religuju treba postovati ali ne i mesati sa politikom. Uostalom, Dveri se najvise zalazu za Pravoslavlje i postovanje prema crkvi, ali su se razdvojili malo kad su Dveri usle dublje u politiku. Ja podrzavam Dveri, a sa ovom cinjenicom jos vise.
    Tekst je objektivan, i sazet. Svaka cast.

    Свиђа ми се

  4. @Filip

    „Ne moraju svi da veruju u Boga da bi ziveli u Srbiji“?!

    А ко теби, човече, брани да би живео у Србији ако не верујеш у Бога?
    Кажи, хајде кажи – ко ти то брани?
    Не бранити нико, то је само твоја уобразиља и непромишљеност.

    Православни верници у Србији су већина и то се, као демократско начело,
    мора поштовати – зар не???
    Е, сад, ако има оних којима то смета – то je њихов проблем.
    Док је власт у Србији била у симфонији са Црквом, дотле смо имали СРБСКУ
    државу, а када се то занемарило – постали смо колонија, протркторат…
    И када смо били под окупацијом Турака, и тада је било сагласја између
    Цркве и онога што је остало од власти, чему захваљујући смо се одржали
    у вишевековном ропству.
    Србија у грбу државном има двоглавог орла, под круном са крстом – као
    једно тело са две главе – што симболизије државну и духовну власт!
    Значи ли то да Држава Србија треба да мења грб зато што има оних који
    не верују у Бога?

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  5. Не желећи да умањим значај ове изванедне предизборне анализе, приметио бих следеће:
    Госпођа Трифковић је у тексту истакла да је у СНС „једини могући кандидат за сигурну победу – Вучић“.
    Дубоко сам убеђен да би и Николић, можда не тако убедљиво, такође на крају први прошао кроз циљ. Гласачко тело би било исто, логистичка подршка иста, „наклоњеност“ медија иста, крађа гласова можда и већа… Коначан резултат – победа кандидата СНС. Бар у другом кругу.
    Међутим, Мали Алек је одлучио (?) да он ОДНЕСЕ ВЕЛИКУ ПОБЕДУ! Осим што би постао Врховни командант оружаних снага, што није нимало занемарљива чињеница, Он тиме не би добио никакве нове полуге власти којим би продужио своје јахање и растакање Србије по вољи господара из Брисела и Вашингтона…
    Ако је већ тако, а јесте, намеће се суштинско питање:
    – ЗАШТО садашњи премијер жели функцију председника кад она, у нашем политичком систему, и формално и практично, има далеко мању тежину, мања овлашћења и мању одговорност од функције на којој се тренутно налази?
    Звучи парадоксално, али одговор који се намеће гласи – УПРАВО ЗАТО! Зато што му у предстојећим данима треба позиција која доноси мању тежину, мања овлашћења и мању одговорност!
    „Зато што је паметан“ (и добар шахиста) он већ има на уму предстојеће потезе. Догађај који ће у нашем срљању у ЕУ ускоро добити приоритет „у агенди Брисела“, а што Мали Алек добро зна, биће – ПРОМЕНА УСТАВА!
    Кад будућа Влада и Парламент двотрећинском већином донесу ту одлуку, Председник ће бити на безбедној удаљености од такве одлуке…

    Већ га чујем како говори:
    – „Ако ме питате да ли сам могао да спречим доношење такве одлуке, одмах ћу вам рећи – нисам! Нисам јер не желим да се мешам у рад парламента! Не бих да прекрајам јасно изражену одлуку скупштинске већине и вољу народа. Можда ће нови Устав озаконити дефинитивни губитак Косова и Метохије, како то воле да кажу ови пре нас, али ЈА СА ТИМ НЕМАМ ПРОБЛЕМ!
    А можда је у питању само моја параноја…

    Свиђа ми се

  6. Реченица „…популарност (Белог) заснована је на добром перформансу и шаљивим порукама, којима исмева постојећи политички систем и политичаре (за шта постоји доста основа), али постоји могућност да је то још један не толико безазлени пројекат маркетиншких стручњака Запада“ много више личи на део пројекта неког маркетиншког стручњака, него било који гест или реченица Белог:)

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s