Никола Варагић: Европски човек или У каквој су вези притисци са Запада и уједињење Србије и РС

Никола Варагић

Никола Варагић

Душа модерног, европског човека је „углавном његов сопствени изум, његова сопствена самовоља и слуша само његов разум“, писао је Јунг. Европски човек је „признао себе за јединог субјекта и творца историје, не прихвата ниједан модел људскости изван људске судбине“, писао је Елијаде. Према Лапласу, за „интелект који би у датом тренутку знао све силе које делују у природи и положај свих ствари од којих се свет састоји… ништа не би било неизвесно и цела би се будућност као и прошлост распрострла пред његовим погледом“. Ако је антички човек субјекат које се одвојио од објекта, европски човек је субјекат који се одвојио од Апсолутног Субјекта, тј. место Апсолута покушавају да заузму апсолутисти. Међутим, европски човек не може да превлада појмовно мишљење, физичко знање, да се одрекне ослонца који је нашао у разуму и чулима. Европски човек оно што је антика приписивала „привиду“ у просторном свету, што ни за хришћане није права слика света, сматра истинитим (Декарт је веровао да га Бог не обмањује).

Европски човек препознаје да поседује дар стварања, да није само „производ од њега независних и механицистички схваћених закона стварности“, тј. да има слободу изласка ван дејства природних закона случајности, да може да мења стварност – према својој мери, али, не може да превазиђе себе (од стране самог себе) и буде оно што сада није, не може да превазиђе постојеће облике и односе стварности. Због тога европски човек,  колико год да је извршио „деконструкцију предметне свести“, и колико год да се није затворио „у оквире чисте (индивидуалне) самосвести“, не достиже „чисту свест“ и „аутентичну егзистенцију“, у „правом царству слободе“, већ остаје затворен у интелигибилном свету људске субјективности. Од европског човека нисмо сазнали чега има ако Бога нема, да ли је човек субјекат или објекат, тј. шта је човек и шта човек „може бити“, или, шта постаје када „трансцендира себе“, након што прође кроз „феноменолошку редукцију“, или кроз „ништење свести“, или кроз „психоанализу“. Европски човек истиче „аутономија упркос зависности“, пошто је „човек који ствара бог“, иако је људска душа и даље само „модус тела“. Европски човек душевно задовољство узима за духовно искуство. Европски човек, без обзира на све то, од себе захтева да се повинује „закону свог ја“, за себе каже да је „сав закон“.

Када је Хегелу један студент скренуо пажњу да чињенице не одговарају тврдњи, Хегел је одговорио – „утолико горе по чињенице“. Зато Шпенглер овако описује своје Западњаке: „У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину…. Њихов морал наступа са захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другачије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада… Фаустовска култура је победила све географско-материјалне границе; она је покушала да достигне северни и јужни пол без икакве практичне сврхе, само ради симбола; она је, најзад, претворила сву земну површину у једну једину колонијалну област и привредни систем. Оно што су хтели сви мислиоци почев од Мајстора Екхарта до Канта – да свет ‘као појаву’ подвргну захтевима за моћи нашегја‘ – то исто су чинили сви велики вођи почев од Отона Великог до Наполеона. Безграничност је била права сврха њихове амбиције… Толеранција је знак гашења снаге… Толеранција је само обмана[1]„. Како је настао европски човек, можемо видети из још пар примера, речима самих Западњака.

„Једна нова историја почиње са нововековном променом симбола Прометеја. Она се надовезује на позноантичку предају о Прометеју као творцу човека, али рефлектује ту предају у новој самосвети духа који се ослобађа из веза хришћанства. Важећу форму је добила у знаменитој Гетеовој оди. У творцу човека Прометеју сазнаје се сад човечанство у сопственој стваралачкој моћи, у царству уметности. На стари симбол се надовезује мит о генију, свемоћној продуктивности уметничког, тај специфично модерни мит о човеку. У стваралаштву уметничке фантазије лежи свемоћ која није ограничена никаквом везом према датоме. Човек који ствара је прави бог. Гетеова ода о Прометеју упадљиво је извела антихришћанске последице тог уметничког осећања моћи: ‘да се не осврће на тебе, као ни ја’, постаје одређење титанског човека. После Гетеа су и други окренули естетичку и етичку самосвест модерног човека против хришћанске предаје и хришћанске цркве“, писао је Гадамер[2].

Иницијација високог српског политичара у масоне

Иницијација високог српског политичара у масоне

„Гете је конципирао снажног, високообразованог човека, који је у сваком погледу био физички спретан, држао себе самог за узде, који је самог себе уважавао, који сме да се одважи на потпуност и богатство природности, који је довољно јак за ову слободу; човек толеранције, не из слабости већ од снаге, јер оно, од чега би просечна природа страдала, он још зна да употреби за своју корист; човека, за којега више нема ничег забрањеног, било да је то слабост, звала се она порок или врлина… Такав ослобођени дух стоји, с радосним поверљивим фатализмом, усред васионе, верујући да је само појединачно недостојно, да се у целом све искупљује и потврђује – он не негира ништа више… Али, таква вера је највиша од свих вера: крстио сам је по имену Диониса… Гете је последњи Немац према којем се односим са поштовањем: по својој прилици он је осећао ствари, које осећам ја – ми се слажемо и у погледу ‘крста“’, писао је Ниче[3].

Наредне реченице Ниче је написао пре више од једног века, али у њима препознајете политику данашњег Запада (или наше, српске владе, под вођством председника СНС, коме је узор европски човек, са својом протестантском радном етиком): „Највиши осећај власти и сигурности изражава се у ономе што има велики стил. Власт, којој више нису потребни докази; која презриво одбија да се свиди; која с трудом одговара; која око себе не осећа ниједног сведока; која живи а при том није свесна да против ње постоје противречја; која се одмара у себи, фаталистичка, закон међу законима: ето, то говори о себи као велики стил“. Ниче је био опијен римским (античким) духом, под утицајем фаустовске културе, „повратка природи“ и „мита о генију“. „Архитект не представља ни дионизијско, ни аполонско стање: ту је пред нама велики акт воље, воље која брда помера, опојност велике воље која жуди за уметношћу. Најмоћнији људи су увек инспирисали архитекте; архитект је увек био под сугестијом моћи“’, писао је Ниче у „Сумраку идола“. (Да ли је случајно то што је симбол владавине СНС градња куле у оквиру тзв. „Београда на води“ и изложба „високе“ уметности названа „Нецензурисане лажи“?)

Александар Вучић на изложби "Нецензурисане лажи" (Фото: Танјуг)

Александар Вучић на изложби „Нецензурисане лажи“ (Фото: Танјуг)

Европски човек је кренуо путем човекобоштва. Међутим, нема правог хуманизма, или алтруизма, тамо где влада закон егоизма. У овом контексту може се читати и овај одлични текст који је Пешчаник пренео о философима Валтеру Бењамину и Теодору Адорну (немачким Јеврејима), из Франкфуртске школе, формиране почетком 1920-тих: „За њих геноцидна држава није била само немачки проблем, нешто што је настало од претераног слушања Вагнера; био је то Западни проблем, укорењен у просветитељском пориву доминације над природом. Рејмонд Гус, у предговору новом издању обавештајних дописа чланова Франкфуртске школе америчкој влади у време рата, примећује да је нацистичка Немачка, са својом баражном пропагандом и регулисаном забавом, сматрана за ‘архетипски модерно друштво’. Из ове перспективе, антисемитизам није био само манифестација мржње већ средство за остварење циља – ‘ударна песница’ друштвене контроле. Према томе, пораз Мусолинија и Хитлера 1945. није донео и коначан пораз фашизму: тоталитарни ум вребао је свуда, па ни Америка није била слободна од његовог утицаја… Стара хијерархија високе и ниске културе постала је фарса: поп је владајућа странка[4]„.

Од Гетеа и „мита о генију“, европски човек је стигао, очекивано, до мита о „поп идолу“. „Револуционарна демократија“ (Иљин) створила је „човека-масу“ (Ортега и Гасет), док у „великом стилу“ влада „архитект“ (Ниче), као следбеник (масонског) великог архитекте.  Уметност европског човека је постала кич, као што су кич масонски обреди и симболи, као што је кич зграда седиштa МИ6 у Лондону (као што је макета Видовданског храма, коју је направио и предложио Мештровић, била обичан кич). То је остало од „великог стила“.

Зграда британске обавештајне службе у Лондону

Зграда британске обавештајне службе у Лондону

макета Видовданског храма, коју је предложио Мештровић

макета Видовданског храма, коју је предложио Мештровић

Цитирао сам Западњаке, тј. шта су о самом Западу писали сами Западњаци. Да ли сам онда субјективан ако на овом месту цитирам Св. Јустина Ћелијског и да ли је он био објективан или субјективан када је писао ове реченице: „Европска култура почива на човеку као на темељу… Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога… Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да – нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја – бог!… Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола?… Отуда је наше доба – идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. To је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом… Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је хтела да своју глад за Богом засити стварањем многих лажних богова, идола[5]„. Отац Јустин Поповић је описао западноевропски „мит о генију“, „просветитељски порив доминације над природом“, ничеански „инстикт господарења“, фаустовски и хегеловски тоталитет… оно што су сами Западњаци писали о себи. Христос никога није учио да влада у „великом стилу“. Велика је разлика између православног човека и европског човека.

Европу треба волети, али… „Европу треба волети, треба волети вредности које је створила, али избегавати њен рационализам, њен аналитички дух, јер то води у декаденцију. У супротном, уместо културе ‘личности’, забележио је Флоренски, уводи се култура ‘ствари’. Али, руски интелектуалци су се упутили том стазом лажног позападњавања, па су постали атеисти, отпадници од праве словенске културе. Дато им је име интелигенција: она је оформила једну касту у руском друштву која се оптужује, због недостатка чврсте оријентације, да је одговорна за оно што се десило у бољшевичкој револуцији“, писао је Томаш Шпидлик[6]. Све што је Шпидлик написао за руску интелигенцију, важи и за српску интелигенцију. Арчибалд Рајс је овако писао о српској интелигенцији у свом делу „Чујте Срби, чувајте се сами себе“: „Та љубомора касте зване ‘интелигенција’ српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. ‘Отмено друштво’ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека… Себе су сматрали супериорним. Презирно су називали друге – оне који нису имали универзитетску диплому или неки сличан папир – сељацима… Ти људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим… Сваки градић је добио ‘гимназију’, а школовање на универзитету је било бесплатно, што није случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске… Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао“. Морални ниво те касте је, у међувремену, опао до краја.

Српска проевропска интелигенција већ скоро два века на најмањи миг европског човека скаче и извршава наређење. Такви интелектуалци имају или осећају „комплекс ниже вредности“ и онда то преносе на народ. Православни човек, за разлику од припадника српске проевропске елите, не осећа се инфериорно у односу на европског човека. Српска владајућа елита свој поданички карактер показује и поводом дешавања око референдума у Републици Српској, што је повод за овај текст. Српска проевропски интелектуалци су против референдума у РС зато што су опседнути тиме „шта ће Запад да каже“.

Европска унија и САД (НАТО) су против тога, пазите добро, да српски народ или грађани Републике Српске сами одреде дан или датум када ће да славе свој државни празник (Дан Републике Српске). Сулудо. Бошњачка власт у Сарајеву је ту небитна, они раде само оно што им господари са Запада кажу. То потврђују и ове речи председавајућег Председништва БиХ након референдума: „Мислим да ће поступно десити реакција међународне заједнице. Гледали смо како Садам Хусеин, Гадафи, Милошевић пркосе и како то изгледа“. Зашто није поменуо Ердогана, зар и Ердоган није пао у немилост Запада? Бошњачка, као и српска интелигенција (или владајућа елита), има понизан, поданички однос према Западу, пред европским човеком. Као што су се некада плашили оријенталног човека, данас се плаше европског човека. Важно је сачувати главу, напунити џеп, за образ и душу нема везе.

Девети јануар ће се и даље у Српској славити као Дан Републике (Фото: РТРС)

Девети јануар ће се и даље у Српској славити као Дан Републике (Фото: РТРС)

Реакција европског човека (ЕУ, САД, НАТО) након одржаног референдума је очекивана: „Референдум одржан у Републици Српској нема законску основу јер је Уставни суд БиХ одлучио да суспендује одлуку о референдуму док се не одлучи о његовој уставности“, саопштила је Европска комисија. „Овај референдум не може да промени крајњу и обавезујућу одлуку Уставног суда БиХ“, изјавила је портпаролка ЕК Маја Коцијанчич у Бриселу. А власт у Сарајеву, по налогу Запада, Милораду Додику, председнику Републике Српске, шаље позив за саслушање у својству осумњиченог – у Тужилаштву БиХ формиран је предмет у којем се спроводе активности у вези с неизвршавањем одлуке Уставног суда БиХ поводом референдума у РС. ЕУ и САД планирају да ставе на своју „црну листу“ председника РС.

Запад наставља да спроводи геноцид над српским народом – европски човек је одлучан да истреби свакога ко не мисли исто као и он, спреман је да прегази све људе и народе који не говоре да је европски човек најлепши и најпаметнији, савршен, бог. Очигледно је да „геноцидна држава није била само немачки проблем, нешто што је настало од претераног слушања Вагнера“.

Само због тога треба подржати референдум у Републици Српској и власт коју је изабрао народ Републике Српске. Знамо ми све мане Додика и његових сарадника, знамо за све проблеме грађана РС, знамо како ову прилику користе разни националисти и ратни профитери са обе стране Дрине, Додикова власт је далеко од савршене власти, али ово питање нема везе са Додиком. Нема везе ни са Русијом, која стоји из референдума и РС (због чека руску власт критикује руска проевропска интелигенција).

Једноставно, време је да се каже европском човеку: „Олади мало, европски човече, не можеш да будеш јаднији него што си сада“. Исто тако, српској и бошњачкој проевропској интелигенцији или владајућој елити, време је да се каже: „Много смарате. Престаните да пројектујете на све нас ваше личне слабости“.

Против сам одвајања Републике Српске од Босне и Херцеговине. Верујем да Срби и Бошњаци могу да живе заједно, у миру. Не мислим да је сваки Западњак исто што и овде описан европски човек. Chet Baker или Johnny Cash, на пример, не одговарају таквом опису.

Закључак: ако европски човек (Запад) не олади мало, ако идолопоклоници европског човека у Београду и Сарајеву наставе да нас овако смарају, верујем да нећу бити једини који ће променити мишљење и почети да се залаже са уједињење Републике Српске и Србије. Шта друго, човеку (Србину) који има бар мало достојанства, и хришћанину који се никада неће клањати пред идолима (лажним боговима), преостаје?

____________________________

[1] Освалд Шпенглер: „Пропаст Запада“, ИНП Књижевне новине, Београд, 1989.

[2] Ханс-Георг Гадамер: „Филозофија и поезија“ („Прометеј и трагедија културе“), Службени лист СРЈ, Београд, 2002.

[3] Фридрих Ниче: „Сумрак идола“, Светови, Нови Сад, 1999.

[4] Alex Ross: „Поп култура и моћ“, The New Yorker, 15.09.2014. Превела Милица Јовановић, Пешчаник.нет, 21.09.2014. http://pescanik.net/pop-kultura-i-moc

[5] Св. Јустин Ћелијски: “Светосавље као философија живота“, Манастир Ћелије, Ваљево, 1993.

[6] Томаш Шпидлик: „На изворима Европе“, Београдска књига/Партенон, Београд, 2007.

Advertisements


Категорије:Српске земље

Ознаке:, , , , , , ,

1 reply

  1. …Европу треба волети, али… „Европу треба волети, треба волети вредности које је створила,..

    По чијим леђима?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s