На данашњи дан, 18. марта. 1956. године, упокојио се у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, Пенсилванија, Свети Владика Николај. Смрт га је затекла у молитви.
Сад смо у петку прве недеље Великог поста, а тог давног 18. марта 1956. била је покладна недеља. Време праштања и почетак дубље самоспознаје којој се у посту често препуштамо.
Можда се пред саму смрт Николај молио за свој народ који је толико волео иако је под старост остао у прогонству из своје земље, још и сакривен од српске избегличке браће која су старца покушавала да уплету у своје политичке борбе. Можда се у име свих нас молио у покајној молитви Господу. Можда се молио, као што је често чинио – да буде достојан својих предака, можда…
Не можемо знати. Шта уопште ми знамо о њему? Шта знамо једни о другима? Шта знамо о самима себи?
„Питам чулног човека: ко си ти? А он одговара: ја сам ја. – И мисли на своје тело.
Питам мисаоног човека: ко си ти? А он одговара: два странца видим у себи, и ја се пробијам између њих, гостујући час у једног, час у другог. – И мисли на инстинктивну и свесну душу своју.
Питам духовног човека: ко си ти? А он одговара: има неко у дну душе моје; пружим руке да га дохватим, но видим, да би ми за то требале руке дуже од васионе. Питај њега, ко сам ја?“
Зашто је Николај свет? Зато што нас је свом својом снагом, срцем и умом до последњег часа, а затим и после границе смрти приводио и приводи Богу, који је за њега једина мера свих и свега.
Свети Николаје Српски, моли Бога за нас!
Наслов: Стање ствари
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7gW
Categories: Преносимо
Оставите коментар