Архимандрит др Никодим (Богосављевић): Сусрет патријарха Кирила и папе Фрање

nikodim-bogosavljevicНа Света Три Јерарха 12. 02. 2016. на Куби, на аеродрому ће се сусрести патр. Кирило и папа Франциско. Одмах су уследила негодовања православних (Галопирајуће отпадништво – сусрет руског патријарха и римског папе[1],Готово је! Сусрет јеретика! Папа римски и патријарх РПЦ срећу се први пут у историји[2]). Објављена су и објашњења и одбране одлуке руског патријарха и Цркве, али и критике.

Најпре је митр. Иларион на конференцији за штампу изнео детаље о посети руског патријарха Средњој и Јужној Америци и о одлуци „за одржавање сусрета између глава Римо-Католичке и Руске Православне Цркве“[3]. Према његовим речима, овај догађај се припрема дуго, још од 1996-97. када је припреман сусрет патр. Алексеја 2. и папе Јована Павла 2. у Аустрији, који је одложен због проблема „деловања грко-католика у Украјини и прозелитизма католичких мисионара на канонској територији Московске патријаршије“. Проблем уније је увећан разарањем од стране унијата три епархије московске патријаршије у Западној Украјини крајем 1980-90-их, преносом средишта Украјинске Грко-Католичке Цркве из Лавова у Кијев, са настојањем да се присвоји статус патријаршије, затим ширење њене мисије на тло Источне и Јужне Украјине и подршка унијата расколницима. Стање је још више отежано ставом представника УГКЦ у последњим збивањима у Украјини „и унија остаје незалечена крвоточива рана, која спречава пуну нормализацију односа између две Цркве“. Међутим, „геноцид хришћанског становништва“ на Блиском Истоку, у Северној и Централној Африци донео је нове околности: „Зато, без обзира на препреке црквеног карактера које остају, донета је одлука о неодложном спровођењу сусрета Свјатејшег Патријарха Кирила и Папе римског Франциска; тема гоњења хришћана ће на том сусрету бити средишна“. При том, патр. Кирило није желео да до њега дође на тлу Европе, због тога што је за њу „везана тешка историја деоба и сукоба међу хришћанима“. Изабран је Нови Свет, с надом да ће тај сусрет „отворити нову страницу у односима између две Цркве“. „Сусрет ће се завршити потписивањем заједничке декларације“.

Сутрадан је уследила апологија о. Сергија Карамишева[4]. Он на почетку наглашава да је циљ сусрета помоћ хришћанима Блиског Истока: „не вероучитељска расправа, не нека светогрдна заједничка молитва (аеродром – најнеодговарајуће место за њу), већ питање спасења живота“ (курзив С. К.). У прилог оправданости сусрета поводом „спасавања живота“, о. Сергеј наводи бројке убијених и протераних хришћана и број уништених храмова у Сирији, Египту, Либији, Ираку… „Географија систематског прогањања и убијања хришћана протеже се од Индије и Индонезије, затим преко Авганистана, Пакистана и Арабијског полуострва, преко севера Африке до њеног средишњег дела“. Навођење учествовања руске војске у Сирији и начин опхођења председника В. Путина према папи, треба да послужи доношењу закључка да је одлука и намера патр. Кирила саобразна акцији руског председника и државе на Блиском Истоку. У прилог оправдавању сусрета служи и поређење да је патријархово ангажовање исто толико прагматично, колико и његов труд када је на недавном Предсаборском саветовању у Шамбезију говорио о систематском прогону православних хришћана у Украјини од стране расколника и унијата, и „о недопустивости ревизије православља“. У прилог неекуменском карактеру сусрета у Хавани служи и сигнал дат на Архијерејском Сабору РПЦ („никакве екуменистичке игре са руским неће успети“), када је светима прибројан архиеп. Серафим (Собољев), који је на „сабору (Свеправославном саветовању 1948. г.) веома оштро и недвосмислено разобличио папизам са екуменизмом“. Понавља да нема расправе о вероучитељним питањима и теши и умирује: „Биће то више сусрет двају дипломата, него два јерарха. Сусрет равних, а не у облику на који је папа навикао при општењу са неким другим предстојатељима православних помесних Цркава“. О. С. Карамишев у овом сусрету још види прилику сведочења православља од стране патр. Кирила, како би хришћани Средње и Латинске Америке, поред папине идеолошки „леве фразеологије“, могли „погледати православљу у очи“ и затим да „слободно изаберу шта им је више по души“. При том, о. Сергеј предлаже и дипломатску трговину између папе и патријарха: да папа дође у Украјину и Белорусију, где га званично позивају државне власти, а у „замену за то“, могао би папа да под „повољним условима“ Руској Цркви да неке од самостана у Западној Европи, који сада предају муслиманима. На крају следи упозорење ревнитељима: „Неки ревнитељи већ славе због испуњавања њихових ‘пророчанстава’, као да ће патријарх Кирило сусретом с папом њему продати свето ‘православље’. Не славите пре времена, не злурадујте се безразложно! Историјско искуство показује: Русија издаје православље када је сама слаба, и та издаја је најбољи доказ њене слабости. Када је она у успону, онда, напротив, има довољно ресурса за сопствено духовно ширење“. За њега су ти ревнитељи „исти људи који критикују В. Путина за ‘авантуру’ у Сирији, а Патријарха за његову експанзију у спољашњи свет, како у оквиру васељенског православља, тако и ван њега“. И на крају, говорећи да Русима није својствена затвореност, износи свој оптимизам у погледу мисије патр. Кирила: „Преговори патријарха и папе могу потпуно довести до успеха у делу заштите хришћана Блиског Истока, могу помоћи у пробијању информационе блокаде, раширене од Запада против руског војног присуства у Сирији. А даље, руска православна мисија треба бити појачана и у Латинској Америци, и у Западној Европи, нека људи упознају истинито хришћанство, а не у сурогатном виду папизма или протестантизма. Истина је јача од лажи, и несумњиво, некога ће привући себи“.

Прекосутра се огласио о. Љубо Милошевић из РЗПЦ, ради давања одговора и упозорења „вечитим опортунистима, свакако људима лоше намере који се као по правилу у оваквим случајевима јављају са својим визијама и тумачењима а ради сејања све већег страха и безнађа у нашем народу“[5]. Због „сензационалистичке и драматичне реторике” која је „већ присутна и на српском језику“, он жели, пре свега, да укаже на то „које истине се намерно изопачују и тако изврнуто преносе српској јавности“: „Као прво и главно, треба рећи да се у овом сусрету не реализује мисија Римског престола у институцији Папе, према римској теолошкој доктрини да где Папина нога крочи ту ступа истинита вера као једина мисија цркве“. То је, истовремено, „у суштини једини теолошки разлог зашто, рецимо СПЦ, не може да одобри посету Папе Србији и да му тако укаже људски дужно несакраментално поштовање као религиозном лидеру и државнику. То је за нас неуклоњива препрека у тренутној доктрини Римокатоличке цркве коју, нажалост, она не жели да уклони. Јер римски Папа није мисионар на нашим просторима нити је он наш првосвештеник, нити му почасти те врсте ми можемо икада понудити. То потврђује и ова одлука Сабора сверуске Цркве“. Организовањем сусрета на Куби онемогућава се да папа дође у Русију, што је његов вековни сан, и тиме „се врло промишљено одбацују свакакве спекулације о некој ‘еклисијалности’ њиховог сусрета: молитве и храмови, капеле и сакраменталне одежде се априори одбацују о чему јасно сведочи један аеродром, буквално транзитна сала, још и у једној још увек комунистичкој држави“. О. Љубо понавља доказе и руских богослова, да је „главни и ЈЕДИНИ разлог“ за овај сусрет забринутост два поглавара за положај хришћана у блискоисточној трагедији, и прилика да се папа јавно огради од западне происламске политике. Он понавља доказе о. Сергија: „Јасно је да се неће расправљати о вери, дакле, тиме неће ни бити ни ‘издаје вере’. Не може да се изда нешто о чему се не говори и литургички исповеда!“. И онда следи противоптужба: „Отпадништво пред Богом и човечанством је ништа не чинити у вези са овим [истребљивањем хришћана], а посебно овакве осуде покушаја да се нешто конкретно уради“. Он даље износи мисао да је ова одлука патр. Кирила „демонстрација реалне силе и ‘васељенства’„ РПЦ и одговор на „нетрпељивост Васељенског престола“. Против оних који ниподаштавају овај сусрет, говорећи „да ће то бити само једна безначајна екуменистичка изјава у вези са ратом“, о. Љубо упозорава да је такав тврдња „равна порицању жртве руског пилота и официра у Сирији“. И додаје: „Она је и порицање ‘полагања душе за пријатеље своје’ свих руских војника у овој војној кампањи и свега оног што Русија покушава да учини на просторима Антиохијске цркве као и чувању основног међународног права“.

Огласила се и друга страна. Директор прес-службе Свете Столице је на конференцији за штампу рекао да није реч о „импровизованом“ сусрету, већ да је он припреман неколико година[6]. Он истиче његов екуменистички смисао и значај, у светлу искуства патр. Кирила, које је он стекао као председник Одељења за спољне црквене везе МП, када се сусрео са папом Бенедиктом 16. Нагласио је том приликом и везу између припрема Свеправославног сабора са сусретом[7] и за крај поново истакао његов екуменистички смисао: „С обзиром да је РПЦ најмногољуднија од свих православних Цркава, сусрет њеног поглавара с Папом биће значајан екуменистички корак“.

Није остао неоглашен ни представник Конгреса јеврејских религиозних општина и организација у Русији. Вице-председник овог удружења је не само поздравио, већ и благословио овај сусрет: „’Лични сусрети су веома важни. У православном свету првенствује наш патријарх, у католичком папа Римски, и такав сусрет је залог да ће добра сарадња имати огроман значај како за православни свет, у том броју и за Русију, тако и за католике. Благосиљам овај сусрет’, – изјавио је ‘Интерфакс-Религији’ у петак вице-председник КЕРООР равин Зиновиј Коган“[8]. Том приликом је нагласио и успешност јудејско-католичког дијалога: „Садашњи папа на разне начине појачава дијалог између јудеја и католика. Он је недавно рекао да су сви католики помало јудеји, мислећи да у основи наших религиозних традиција лежи Стари Завет, тј. Тора“.

kirili-papa

Уредништво интернет часописа Православни апологет објавило је свој текст са одречним ставом према одлуци патр. Кирила и Московске патријаршије[9]. Оно најпре скреће пажњу на чињеницу да, док су личне посете и заједничке молитве представника Васељенске патријаршије са католицима постале честе и уобичајене, Руска Црква је до сада у том погледу била уздржана. Наглашавају да је то последица односа патр. Алексеја 2. по овом питању, који је настојао на догматским разликама са римокатолицима. Промена је, међутим, настала доласком патр. Кирила, који је одмах покренуо идеју о могућем сусрету са папом. Ову промену објашњавају „личним симпатијама и наклоношћу предстојатеља РПЦ према католицизму“. Они, при том, не искључују могућност притиска закулисних сила на предстојатеље Помесних Православних Цркава, али указују на пут њиховог утицаја: „Неопходно је, међутим, знати и следеће, да та ‘закулиса’, која је оруђе сатане, увек користи ‘слабости православне јерархије’, унапред рачуна на ‘страсти и предубеђење јерарха и реалних кандидата за патријаршијску службу’“. Додају да се то у православљу увек спречавало подвижничким животом и дубоким познавањем православне вере, тј. према митр. Јеротеју (Влахосу) – богословским опитом. У светлу реченог, истичу: „Садашњи патријарх Кирило, умни и истанчани политичар, опитни дипломата, како ми сматрамо, почео је да ‘издаје ранију строгу позицију’ РПЦ у односу на сусрет с римском првосвештеником. Није реч само о симпатијама и наклоности према Ватикану, колико у одсуству чврстог православног светоназора, решености да се сачува линија претходних патријараха у односима према Ватикану и његовом председнику. Нема јасног схватања тога шта је Римо-католичка црква – то није Црква, већ јеретичка заједница, а њен првосвештеник – у најбољем случају прости мирјанин“. Уредништво, даље, скреће пажњу на узајамну повезаност предвиђеног сусрета и документа Однос Православне Цркве према осталим хришћанима света, припремљеног за најављени Сабор на Криту, који је, према њему, „вероисповедни за долазећи Свеправославни сабор“. „Међутим, управо тај документ умногоме објашњава зашто баш сада постаје реалан сусрет између римског папе и московског патријарха. Овај сусрет се складно уклапа у основну лажну идеју екуменистичког покрета – ‘обнове изгубљеног јединства хришћана’. При том, то јединство, сагласно документу, које је циљ и смисао општења са инославним светом, оправдава сваки облик и метод његовог остварења. Несумњиво да је и сусрет на Куби почетни, крајње важан и не последњи ступањ у развоју дијалога међу ‘црквама – сестрама’. У принципу, о томе се говори и у објави: ‘Припреман током дугог времена, сусрет предстојатеља Руске Православне и Католичке Цркве биће први у историји и означиће важну етапу у односу између две Цркве’“. Ова измена се није догодила преко ноћи: „Овакав сусрет означава кардиналну промену курса РПЦ у односима с Римо-католичкој цркви. А тај курс је био брижљиво припремљен раније: прихватањем 2000. г. важног документа РПЦ ‘О односу Православне Цркве према инославним исповедањима’, где су биле унесене, разрађене у ходу екуменистичког дијалога, јеретичке теорије ‘подељене Цркве’, ‘цркава- сестара’, ‘пуноће благодати у јеретичким деноминацијама хришћанства’“. И закључују: „И тако, у РПЦ се током 20 година заиста водио планирани, лукави, скривени и подмукли рад на измени сазнања епископата и свештенства, с тим да би се припремило тло за сусрет московског патријарха са римским папом и отпочео квалитативно нови заокрет у развоју међухришћанских односа, који су усмерени на покатоличавање Православне Цркве, стварању у масама унијатске психологије и мишљења. И управо у овој перспективи нам се оцртава смисао предстојећег сусрета на Куби 12. фебруара између Свјатејшег патријарха Кирила и римског папе Франциска“.

Несумњиво, аргументи су на страни Уредништва Православног апологете, а не код митр. Илариона, о. Сергеја и о. Љуба. Њихови богословски, догматско-еклисиолошки докази су јачи од богословско-екуменистичког разлога митр. Илариона, и његовог и световно-политичко-хуманистичких разлога свештеника. Драматично-трагична војно-политичка стварност, у којој живе хришћани на Блиском Истоку и шире, нису довољан разлог и оправдање за неправославну одлуку патр. Кирила. Лично сматрамо да је с његове стране дошло до злоупотребе наведеног стања да би се искористио моменат ради „оправдавања“ сусрета и скривања праве намере. На ово упућују и речи митр. Илариона, дате у помињаном интервјуу, а које сведоче његову, а самим тим и патријархову, слабу увереност у значај и моћ најављене декларације са сусрета: „И ми схватамо да се без некаквих нарочитих, неодложних настојања, и тако ништа неће изменити. То јест, наставиће да говоре такве правилне речи о томе да у тероризму нема религиозних лица, о томе да све религије позивају на мир и тако даље. Али, проблем се не решава тим декларацијама“[10].

Уредништво Православног апологета није наводило порекло патријархових „симпатија и наклоности“ према католицима, вероватно сматрајући га општепознатим. Морамо, међутим, нагласити да их је он наследио од свог духовног оца и претходника на месту председника Одељења за спољне црквене везе МП, митр. Никодима (Ротова), великог латинофила и латинофрона (латиномислећег), кога се упокојио на пријему код новоизабраног папе Ивана Павла 1. Не могу се проверити тврдње да је био крипто-католик, изнешене у католичким часописима на Западу, али је несумњиво био поклоник језуита, на шта упућују чињеница да је на руски превео Духовне вежбе Игнација Лојоле, и да је позвао језуиту Мигуела Аринца „да држи предавања у Лењинградској духовној академији (70-их година)“. „У том католичком часопису ‘Истина и живот’ (стр. 26) наводе се карактеристичне успомене свештеника – језуита Мигуела Аринца који је, по благослову митрополита Никодима, служио ‘литургију источног обреда’ у личној Никодимовој капели у Лењинградској духовној академији, при чему је прислуживао ‘будући владика Кирил – тада је био у чину ђакона’ (као што је познато, митрополит Кирил (Гуднајев) био је лични секретар и миљеник митрополита Никодима, познатог по својој привржености екуменизму, папизму и обновљенству.) Митрополит Никодим је Аринцу допуштао да се причешћује са православним клирицима (‘Истина и живот’, 2/1993, с. 27)“[11]. Реч је, дакле, о континуитету „симпатија и наклоности“, на које је дошао ред да буду и лично пренесене.

Суштина проблема је, међутим, догматко-еклиолошке природе и своди се на различито поимање Цркве од стране екумениста и православних, и из тог поимања проистичућег односа према папистима и протестантима. Православни апологет је наводио еклисиолошки став митр. Илариона, који је, без сумње, и став патр. Кирила: „Припреман током дугог времена, сусрет предстојатеља Руске Православне и Католичке Цркве биће први у историји и означиће важну етапу у односу између две Цркве“. За патр. Кирила, митр. Илариона и за све екуменисте, који чине велику већину учесника припрема за Свеправославни Сабор и, највероватније, велику већину његових будућих учесника, паписти су Римо-католичка Црква, са благодатним тајнама крштења, свештенства, евхаристије и, самим тим, са благодатним спасењем. За њих догматске разлике нису препреке за сједињење Православне и Римо-католичке цркве. Ово поново потврђује митр. Иларион, ставом изреченом у поменутом интервјуу: „Али, постоји још читав низ других разлика богословског карактера који се са стране показују као неке тананости, и треба рећи… да су многе од тих разлика постојале тада када су хришћани на Истоку и Западу били једно. То јест, те разлике не спречавају хришћане да себе сматрају једном Црквом“[12]. Међутим, ти епископи и свештенство, који представљају велику већину учесника у припремама за будући Сабор, представљају малу мањину у односу на остатак, тј. већину тела Цркве, – епископа, свештенства, монаштва и мирјана, али са великим бројем Светитеља у торжествујућој Цркви – који сматрају да су паписти јеретици и да се према њима треба заузети став који су имали Свети Оци. Они са јеретицима нису водили дијалог. Свети Оци су били изричито, до крви (сопствене и јеретика), строги према јереси и јеретицима. Нису са њима водили „дијалог љубави“. Са јеретицима се не води дијалог. Дијалог воде равноправни. Јеретицима се предочавају истине вере и тражи се њихово безусловно одрицање од заблуда. Икономије нема у преговорима са јеретицима; ту влада догматска акривија; икономија отпочиње тек приликом повратка јеретика и расколника у Цркву, тек од момента одрицања јеретика и расколника од њихових заблуда, и то у мери зависној од тежине отпадништва, и у вези око практичних питања њиховог укључивања у систем Цркве (признавања тајни, преклапања јурисдикција и сл.). Као што свештена историја Цркве показује и доказује, Свети Оци су вишекратно позивали јеретике на богословске расправе, и ако на њима не би успели да их убеде да се одрекну лажног учења, они би сазивали Сабор и у присуству Цара последњи пут би водили са њима расправу, и ако би се поновило исто, коначно би их осуђивали и избацивали из Цркве. Такав би требало да буде и каталог тема и метод рада Сабора на Криту, али неће и не може бити јер нема Цара.

За патр. Кирила и митр. Илариона, и за бројне епископе екуменисте, модернисте и либералисте, папа Фрањо је „Његова светост“, а за нас и бројне православце он је архијеретик. Он је, будући упорни непријатељ истине, самим тим и непријатељ Бога, наш непријатељ, противник Цркве, непријатељ нашег спасења. И њега патр. Кирило треба да позове на покајање. А за то не мора да иде на Кубу; то може учинити и из Москве. Зато је дипломатско-хуманистички сусрет православног патријарха са архијеретиком недопустив.

Читава ова прича нас уводи у апокалиптичну стварност. Уредништво Православног апологета је поменуло да патр. Кирило нема исправни православни поглед на свет. Зато он има погрешну представу о папи. Помозимо му зато да боље упозна корифеја религије антихриста. Папа Франциско је у Сарајеву 2015. г. изјавио: „Није нужно веровати у Бога да бисте били добар човек. Традиционално веровање у Бога је чак помало и застарело. Неко може бити духован, али не и религиозан. Није нужно ићи ни у цркву и давати јој новац. За многе црква може бити и природа. Неки од најбољих људи кроз историју нису веровали у Бога, док су се многа најгора дела радила у његово име“[13]. Или у недавно објављеном видео-обраћању читавом свету: „Већина становника планете објављује себе за вернике. Зато треба водити дијалог међу религијама. Ми не треба да престанемо да се молимо за то и треба сарађивати са онима који мисле другачије. [‘Ја верујем у Буду’. ‘Ја верујем у Бога’. ‘Ја верујем у Исуса Христа’. ‘Ја верујем у Бога, Алаха’.] Многи мисле другачије, осећају другачије; у том мноштву, у тој различитости религија, имамо само једно решење за све: ми смо сви деца Божија. Надам се да ћете раширити моје молитвену молбу овог месеца: ‘Искрени дијалог између човека и жене различите вере може родити плодове мира и правде. Ја верујем вашим молитвама’[14]. И за крај најважније: „Жртвени култ ‘Девети круг’, стар је најмање две стотине година. Суд је покренуо историјски процес за злочине трговине децом и култних ритуалних убистава. Поведена су два судска поступка против садашњег папе Франциска. Током другог заседања Суда (ICLCJ) у Бриселу, одржаном 17. августа 2014. пет судија и 27 чланова пороте из шест земаља укључујући САД, разматрали су доказе о нестанку преко 50.000 деце у Канади, САД, Аргентини и Европи која су била жртве Деветог круга ритуалног жртвовања деце. Током заседања, главни тужилац Трибунала представио је документ Католичког језуитског реда под називом ‘Magisterial Privilege’ датиран на 25. децембар 1967. у коме се каже да је сваки нови Папа дужан да учествује у Деветом кругу сатанских ритуалних жртвовања живорођене деце, укључујући и пијење њихове крви. Документ је написан на латинском језику, прибављен је из тајних ватиканских архива и јасно указује на то да су језуити вековима имали утврђен план да ритуално убијају киднаповану новорођенчад и потом пију њихову крв. План потиче од идеје о стицању спиритуалних моћи испијањем крви невиних, што је требало да осигура политичку стабилност папства у Риму. Почевши од 1773, овај план се спроводи од стране Римокатоличке цркве, језуита, сваког папе и кандидата за папу који, да би постао папа, мора да буде део ових жртвених ритуалних права, која укључују силовања, тортуру и убиство новорођене деце и адолесцената… Пред Судом у Бриселу покренут је и процес против садашњег Папе Франциса за злочине трговине децом и учествовања у ритуалним убиствима Деветог круга жртвовања. Вођена су два процеса против Хорхе Бергаглиоа, садашњег Папе Франциса; Џастина Велбија, Кантерберијског надбискупа који се налази, заједно са краљицом на челу Енглеске цркве, и Адолфа Пешона, главнокомандујећг генерала у реду Језуита. Сва тројица су проглашена кривим по овим тачкама оптужнице на основу докумената и сведочења људи који су их идентификовали као учеснике у овим ритуалима“[15].

Овог пута у Новом свету, следећи пут у Старом, трећи пут у Русији…

Даће Бог, до тога неће доћи.

Царь Грядет!

Извор: http://nikodimbogosavljevic.com/

(Борба за веру, 12. 2. 2016)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

________________________

[1] http://borbazaveru.info/content/view/8514/1/ (08. 02. 2016.).

[2] http://3rm.info/main/61377-nu-vot-i-vse-vstrecha-eretikov-papa-rimskiy-i-patriarh-rpc-vstretyatsya-pervyy-raz-v-istorii.html (08. 02. 2016.).

[3] В ОВЦС прошла пресс-конференция, посвященная предстоящему визиту Святейшего Патриарха Кирилла в Латинскую Америку, http://www.patriarchia.ru/db/text/4370284.html (08. 02. 2016.). Такође в.: Историческая встреча: единство веры и богословские тонкости. Интервью каналу Вести 06.02.2016http://3rm.info/main/61393-v-suschestve-very-my-ediny-lozh-mitropolita-ilariona-intervyu-kanalu-vesti-06022016-videotekst.html (08. 02. 2016.).

[4] Сергий Карамышев (свящ.), Чего нам ждать от встречи Патриарха и Римского папы?, http://ruskline.ru/news_rl/2016/02/06/chego_nam_zhdat_ot_vstrechi_patriarha_i_rimskogo_papy/ (08. 02. 2016.).

[5] Милошевић Љубо (прот.), Сусрет првојерарха Руске Православне Цркве са папом римским, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/SusretRuskogPatrijarhaiPapeRimskog.htm (08. 06. 2016.). Подршку одлуци о сусрету патријарха и папе дао је и Свесветски руски народни сабор, Всемирный русский народный собор выступил с заявлением в связи с предстоящей встречей Святейшего Патриарха Кирилла и Папы Римского Франциска, http://www.patriarchia.ru/db/text/4370649.html (07. 02. 2016.).

[6] Ватикан објавио прави циљ сусрета папе и руског патријарха: екуменизам „ибер алес“, http://borbazaveru.info/content/view/8518/1/ (08. 02. 2016.).

[7] Из Синода РПЦ је потом демантована ова веза: „’Сусрет Свјатејшег Патријарха Кирила с Папом римским Франциском, који треба да се одржи 12. фебруара на Куби, није повезана са предстојећим Свеправославним Сабором’, – изјавио је у програму ‘Светло вече’ на радио ‘Вера’ глава Синодалног одељења за односе Цркве са јавношћу и средствима јавног обавештавања В. Легојда“, В.Р. Легойда, «Встреча Патриарха Кирилла с Папой Римским Франциском не связана с Всеправославным Собором», http://www.patriarchia.ru/db/text/4370418.html (07. 02. 2016.).

[8] Теперь п. Кирилл может быть спокоен… Раввин Коган благословил его встречу с папой римскимhttp://3rm.info/main/61405-teper-pkirill-mozhet-byt-spokoen-ravvin-kogan-blagoslovil-ego-vstrechu-s-papoy-rimskim.html (07. 02. 2016.).

[9] Очередной обман православной паствы. РПЦ МП уводят от Истины и Христа, http://apologet.spb.ru/ru/2365.html (08. 02. 2016.).

[10] Историческая встреча: единство веры и богословские тонкости. Интервью каналу Вести 06.02.2016.

[11] Владимир Димитријевић, Од догматике до аскетике, Православна Црква и римокатолицизам, Горњи Милановац 2002, 315-317.

[12]  Историческая встреча: единство веры и богословские тонкости. Интервью каналу Вести 06.02.2016.

[13] Велики „пророк“ бискупа Гргура или ко би требало да посети СПЦ (фото), http://borbazaveru.info/content/view/8201/1/ (01. 10. 2015.).

[14] http://ruskline.ru/video/2016/02/02/korbanizaciya_rossii_pered_eyo_utilizaciej_obrawenie_k_russkomu_narodu/(08. 02. 2016.). Видети од 1 29 до 2 35.

[15] Кевин Анет, „Девети круг пакла“ или где одлазе и каква је судбина нестале деце?, http://borbazaveru.info/content/view/7150/33/ (09. 02. 2016.).


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-754

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

5 replies

  1. Архимандрит др Никодим (Богосављевић) свакако има пуно право да буде против сусрета московског патријарха и римског папе, и против тога може износити и теолошке и политичке аргументе, али – оно што је навео у последњем пасусу – оне оптужбе о ритуалном пијењу крви (новорођене) деце превазилази сваку меру рационалности и доброг укуса – то је практично блесава парафраза оног злогласног “Протокола Сионских мудраца“. Задржавање овог монструозно идиотског текста на сајту “Стања ствари“ ће дезавуисати све оно добро што је до сада на овом сајту објављено. Зато захтевам да се овај текст , уз извињење читаоцима и онима који су у њему наведени одмах уклони.

    Свиђа ми се

  2. Поштовани г. Јовановићу,

    Ја могу да се извиним свима које је овај текст повредио, али ово је текст који је ПРЕНЕТ а није ОРИГИНАЛНО писан за Стање ствари. Такве тезе постоје и ако ми затворимо очи оне неће нестати. Ни мени није јасно зашто је одличан текст о сусрету руског патријарха и папе архимандрит Никодим „зачинио“ подсећањем на овај стари прилог. А тај стари прилог објављен је у листу ПЕЧАТ, за који интервјуе даје (рекао бих) водећи екумениста епископ бачки Иринеј. Испало би да бисмо били већи екуменисти од њега кад бисмо повукли текст који је објављен на десетинама места већ, од сајта самог архимандрита Никодима па даље.

    Тај последњи и спорни део налази се на овој адреси http://borbazaveru.info/content/view/7150/33/, а заправо је пренесен интервју Биљане Ђоровић са извесним Кевином Анетом, чије су то заправо тврдње.

    још једном се извињавам ако је преношење овог текста неког узнемирило или повредило,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  3. Gospodine Lazicu, hvala vam sto ste se svima nama, koji smo se nasli pogodjeni ovim tekstom izvinuli i potpuno shvatamo Vasu argumentaciju.
    Naravno da Vi niste mislili da je to da pape piju krv istinito, ali kao vrstan intelektualac, vi niste htjeli da kastrirate ovaj clanak, koji je u sustini gledano izvanredan.

    Obavestenja radi, obavijesticu vam o jednoj suludoj teoriji, koji neki antisemiti sire internetom.
    Zamislite sta oni kazu:

    1. Da je vjersko i ritualno hriscanske ubistvo djece klasika u nekim judejskim krugovima i da je u Evropi bilo mnogo sudskih presuda protiv onih koji su te rituale praktikovali.

    2. Da su te obicaje preuzeli i neki judeo maosnki krugovi i slicne kabalisticke okultne sekte, koje su pod potpunom kontrolom judeista.

    3. Da te okultne grupe nekoliko stotina godina potpuno upravljaju Vatikanom.

    4. Iz razloga kontrole Vatikana i iz drugih okultnih razloga su i rimske pape uvedene u ovaj kabalisticki ritual.

    Eto tako, jos jednom se zahvaljujemo na Vasoj uvidjavnosti i dubokom izvinjenju.
    Sto se mene tice sad sam miran, jer sam siguran da u ovom tekstu nije bilo nista zlonamjerno, ali mi kao intelektualci moramo sagledavati svaki problem iz vise uglova, pa prema tome moramo diskutovati i o tim suludim teorijama da razna kabalisticka drustva i danas upraznjavaju odredjene rituale, sto je svakako vrlo nepristojno sa njihove strane.

    Свиђа ми се

  4. @ Vukman Cejovic

    Вукмане Чејовићу, да Вас нема – требало би Вас измислити! 🙂 🙂

    с отмјеним почитанијем за Ваш смисао за иронију,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  5. Ima stvari koje izgledaju nevjerovatno.
    Naprimjer to da postoji djavo i oni koji njemu sluze.
    To izgleda nevjerovatno.
    Nevjerovatno izgleda i to da covjek uzme i iz cista mira pojede covjeka.

    I naravno, nevjerovatno djeluje to da pape piju djeciju krv a sve u svrhu nekog kabalistickog vjerskog rituala.

    Niko od nas jos nije vidio ni jednog papu na tom gnusnom djelu.
    Niti smo vidjeli neki kabalisticki klub u pozi kada piju djeciju krv.

    Ali ima nesto sto smo svi vidjeli i sto i dan danas gledamo i niko ne moze reci da je to sto vidimo neistina.

    Evo sta svi mozemo danas da vidimo.

    1. Mi danas vidimo da je papska religiozna organizacija jedna judejska vjerska sekta, koja sa Hristom nikakve veze nema i koja javno propagira spasenje Jevreja bez Hrista, koja pristaje na to da se ne misionari medju Jevrejima i koja je sklopila pakt sa judeo masonerijom, pa svaki katolik moze slobodno biti clan kabalisticke judeo masonerije..

    2. Mi danas jasno vidimo da je Vatikan dio svetske globalisticke zavjere i minimalan koeficijent intiligencije je dovoljan da se shvati da sa Vatikanom rukovode neprijatelji Hrista.

    3. Sto se tice tih neprijatelja Hrista, koji bez i najmanje sumnje rukovode sa Vatikanom i danasnjim ekumenistickim pokretom, mi njih zaista nikada nismo vidjeli da piju djeciju krv, ali smo vidjli njihova djela u Sovjetiji posle oktobarske revolucije, u gladomoru u Ukrajini u unistenju Hristove Crkve i u sirenju svake vrste dekandencije i nemorala u svijetu, do dana danasnjeg.

    4. Bilo bi ravno cudu, da oni koji su izveli oktobarsku revoluciju, unistenje Crkve u Rusiji, ubistvo gladju preko 10 miliona ljudi za samo jednu godinu i nebrojana zla sa jednom krajnje okultnom judeo marsistickom ideologijom ne praktikuju i neke vjerske rituale koje su povezane sa ispijanjem krvi hriscanskih beba.

    5. Da je to tako dokazuje i ritualno kabalisticko ubistvo ruske carske familije, gdje je zverski pobijeno i petoro maloljetne djece, dokazuje i ritualno vjersko ubistvo preko 200 srpskih domacina na badnji dan 1941 godine u Kolasinu,na mjestu koje su kasnije nazvali „pasije groblje“ i jos milioni slicnih nedjela ljudi sa kojima je ruikovodjeno iz one iste centrale iz koje se danas rukovodi Vaqtikanom i ekumenizmom. Ako neko misli da ovo nije istina, onda neka prizove duh Svredlova i pita ga odakle mu je dosla direktiva za ritualno ubistvo petoro djece od svetog cara Nikolaja, ili da telefoniraju duhu Mosa Pijade i pitaju ga nesto u vezi pasjeg groblja.
    Prizvati njihove duhove u danasnjem 21 vijeku, vijeku tehnike i svakog progresa nije uopste tesko, ali pametnom covjeku su neke stvari veoma jasne i bez prizivanja duhova.

    6. Na kraju pogledajmo svetsku kinematografiju, svetsku muziku, pogotovo se koncetrisimo na Holivud, kojim ruikovode oni za koje nije moralno politicki korektno reci kako se zovu i videcemo jednu nevjerovatnu kolicinu satanizma, okultizma i krajnje perverzije.

    7. Ako tome dodamo kolicinu pedofilije u rimskoj judeo papistickoj sekti, pedofilije u visokoj politici, preko koje se dolazi do visokih politickih pozicija i to povezemo sa nestankom desetine hiljada maloljetne djece danas, pogotovo se to desava na i oko nekih satanistickih vjerskih praznika, onda moramo shvatiti da se oko nas desavaju stvari koje su za zdravog covjeka nepojmljive.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s