Владислав Ђорђевић: Екуменизам или антиекуменизам

Екуменизам је једна међу иним темама које деле српску јавност. Једни га подупиру, други оспоравају. Ко је у праву? Разлози pro et contra често су теолошки, а још чешће вантеолошки. Добро је знати и једне и друге. Али пре тога треба најпре знати шта је то екуменизам.

ispod-slike-stepinca

1. Значење

У корену речи екуменизам налази се грчка реч оикумене или икумени (oikouménē), која значи васељена, цео настањен свет. Иако грчког порекла, реч нисмо усвојили директно из грчког него са Запада. Отуда и западни изговор: екуменизам. Шта та реч реално значи тешко је рећи. Протојереј Јован Брија у „Речнику православне теологије” екуменизам дефинише као „покрет за васпостављање видљивог јединства Цркве (подељене током историје због теолошких и нетеолошких фактора), путем сагласности и теолошких дијалога, заједничког исповедања, сарадње и узајамног помагања” (стр. 138).

Да ли је нам овакав екуменизам потребан? Постоје аргументи и за и против. Можда ћемо лакше одоговорити на ту дилему ако најпре будемо имали у виду да данас постоје три типа екуменизма: православни, католички и протестантски. Добро је размотрити сваки од њих.

2. Православни екуменизам или икуменизам

За многе православне, екуменизам је напросто сарадња помесних православних цркава. То је древно, примордијално значење екуменизма. Имајући то у виду, неки представници православног екуменизма свој став називају икуменизам. Разлог је најпре лингвистички: у новијем језичком развоју грчко „оi” се изговара „и”. Али разлог није лингвистички, него теолошки. Тим изговором они сугеришу да је дијалог могућ само између православних помесних цркава, а не између православних и неправославних. Израз икуменизам сугерише ту источност и православност, док израз екуменизам сугерише западност и неправославност.

Ипак, израз екуменизам ће остати стандардан, а израз икуменизам стилоген без обзира на његову теолошку оправданост или не. Наросто, израз екуменизам смо добили са Запада, па га и изговарамо на западни начин.

Унутар православног становишта постоје два гледишта. Једно је ригидније и управо је описано. Оно се позива на древну еклисиологију и каноне по којима дијалог може постојати само међу православнима. Ова струја одбацује сваки дијалог између православних и неправославних. По њој, дијалог са неправославнима не само да није пожељан, него је чак и штетан.

Ипак, превладава мишљење да је дијалог православних и неправославних могућ и потребан. Заправо, то је став који је на неки начин био присутан од самог раскола у XI веку. А када су се у XVI веку родиле верске деноминације изникле из реформације, православни су и са њима повремно водили дијалог. Та струја мишљења нашла је своје озбиљење у чињеници да су скоро све православне помесне цркве чланице Светског савета цркава (енг. World Council of Churches, фр. Conseil œcuménique des Églises).

3. Католички екумeнизам

Модерни екуменизам се појавио унутар протестантизма у другој половини XIX века. Њeгово исходиште је протестантска мисионарска пракса. Наиме, протестантске мисије су постепено дошле до закључка да је боље да срађују у мисионарском подухвату него да се међусобно такмиче за обраћенике. Резултат те свести јесте одржавање „Светске конференције мисија” у Единбургу 1910.

Према протестантском екуменизму Католичка црква је била у почетку непријатељски расположена. Убеђена да је једина права црква, екуменизам је испрва одбацивала. Папа Пио XI (1922-1939) осудио је екуменизам у енциклици Mortalium аnimos (6. јануара 1928). У њој је папа забранио католицима да суделују у екуменским сусретима, страхујући да би то довело до црквеног релативизма.

Ипак, Католичка црква је постепено променила став. Промена става је озваничена на Другом ватиканском сабору (1962-65). Тада су протестанти од „јеретика” („haeretici”) постали „одвојена браћа” („fratres seiuncti”). Од тадa Kатоличка црква признаје вредност екуменског дијалога и сарадње. Одобрење и подстицај на екуменизам дају саборски многи документи, а посебно: „Светло народа” (Lumen gentium, 1964), „Обнова јединства” (Unitatis redintegratio, 1964), „Источне цркве” (Orientalium ecclesiarum, 1964) и „У наше време” (Nostra aetate, 1965). Екуменском дијалогу дала је подстрек и папска енциклика „Да буду једно” (Ut unum sint, 1995).

И поред тога, Католичка црква није чланица Светског савета цркава, него само њен посматрач. Постоје начелни и практични разлози за то. Начелно, Католичка црква себе сматра једином аутеничним црквом, па не осећа потребу за екуменским удруживањем на такав начин. Практично, она има више верника него све чланице ССЦ заједно, па стога сматра да би у тој организацији била неадекванто представљена.

И поред тога, Католичка црква је екуменски врло активна и – уопште узев – у томе има успеха. Најочитији је тај што се њен имиџ у јавном мнењу поправио у односу на период пре прихватања екуменизма.

  1. Протестантски екуменизам

Углавном су протестанти творци савременог екуменског покрета, па се стога екуменизам често поистовећује са том формом екуменизма.

Екуменски дијалог је стар колико и реформација. Сâм Меланхтон – десна Лутерова рука – остварио је контакт са цариградским патријархом Јоасафом II (1555-1565) са сврхoм остваривања црквеног јединства. Покушај није успео, али су покушаји сједињења протестаната и са католицима и са православнима настављени.

Модерни екуменски покрет родио се у крилу протестаната. Кулминирао је стварањем Светског савета цркава 1948. у Амстердаму. У настанку овог савета учествовали су и неки православни митрополити и епископи, укључујући и нашег епископа Иринеја Ђорђевића (1894-1952). Још већи допринос екуменском покрету дали су Сергије Булгаков (1871-1944), Георгије Флоровски (1893-1979), Александар Шмеман (1921-1983), Јован Мајендорф (1926-1992) и други Руси. Будући да је седиште ССЦ у Женеви, овај тип екуменизма често се назива женевски екуменизам.

  1. Екуменизам и СПЦ

Скоро све православне помесне цркве приступиле су ССЦ. Једна од последњих је била СПЦ (1965). Повремно се чују гласови да СПЦ треба да из њега изађе, али они су у мањини. Превладава мишљење да дијалог треба одржавати не губећи свест о јединству Цркве.

Православну екслисолошку свест обликује никејско-цариградски символ вере у коме се исповеда вера у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”. На основу те свести произилази и став према црквеном јединству. Тај став је јасно изнео Јован Брија у „Речнику православне теологије” приметивши да је јединство цркве „од Бога дато и чува се историјски и видљиво у Православној цркви. Шизма се не налази у унутрашњости Цркве него у раздвајању хришћанских конфесија недељиве Цркве, која се налази у непосредном континуитету са Апостолском и патристичком Традицијом” (стр. 144).

  1. Закључак

Постоје три типа екуменизма. Имајући у виду хронологију, могло би се рећи да постоји православни екуменизам, протестантски и католички.

Православни је антички по пореклу и подразумева сарадњу помесних православних цркава. У наше доба став Православне цркве по питању екуменизма није јединствен. Јединственији став може се очекивати тек после Свеправославног сабора који је заказан за 2016.

Протестантски екуменизам је екуменизам како се у највећем делу света он и схвата: као сарадња свих хришћанских деноминација. Овај тип екуменизма оличава Светски савез црква у Женеви.

Католички екуменизам је појава углавном после Другог ватиканског концила. Он са једна стране подразумева католички ексклузивитет, а са друге сарадњу са другим хришћанима.

У нашим условима екуменски дијалог није скопчан само са црквеним односима, него и са државним и националним. Код нас се дијалог Православне и Католичке цркве, уопште узев, доживљава и као дијалог Србије и Хрватске, тј. Срба и Хрвата, што га отежава до граница немогућности. И поред свих проблема, он је могућ и неопходан.

Библиографија

  1. Биговић, Радован, „Црква и друштво”, Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ, Београд; Заједница Свети Никола, Париз, 2000.
  2. Брија, Јован, „Речник православне теологије”, Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ, Београд, 1999.
  3. Вер, Тимоти, „Православна црква и поновно уједињење свих хришћана”, у: „Православље између неба и земље”, Градина: часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 10, 11. и 12, Ниш, 1991, стр. 68-79.
  4. Драговић, Р., „Патријарси на Босфору”, у: „Вечерње новости”, Београд, 16. март 2014, стр. 6.
  5. Драговић, Раде, „Црква хвата корак, али полако”, у: „Вечерње новости”, Београд, 9. јун 2013, стр. 6.
  6. Драговић, Раде, „Цркве између два календара”, у: „Вечерње новости”, Београд, 9. фебруар 2014, стр. 6.
  7. „Други ватикански концил: документи”, 6. издањe, Kршћанска садашњост, Загреб, 2002.
  8. Јањић, Сава, „Екуменизам и време апостасије”, Епархија рашкопризренска, Призрен, 1994.
  9. Јовановић, Мироје, „Пар теза о нападима на СПЦ”, у: „Данас”, Београд, 19. мај 2015, стр. 10.
  10. Коларић, Јурај, „Екуменска трилогија”, Прометеј, Загреб, 2005.
  11. Костић, Лазо М., „Католички Срби”, Добрица књига, Нови Сад, 2000.
  12. Mиз, Роман, „Увод у теологију екуменизма: нацрт уџбеника”, LDIЈ, Ветерник; Гркокатоличка парохија св. ап. Петра и Павла, Нови Сад, 2001.
  13. Mилин, Лазар, „Црква и секте”, 6. књига из серијала „Научнo oправдањe религије: апологетика”, Епархија жичкa, Београд, 1986.
  14. Милошевић, Зоран, „Друштвена доктрина Римокатоличке цркве”, Институт за политичке студије, Београд, 2001.
  15. Mилошевић, Зоран, „Екуменизам и Српска православна црква”, у: „Црква, наука и политика”, Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву, Источно Сарајево, 2005, стр. 124-147.
  16. Николић, Марко, „Екуменски односи Српске православне и Римокатоличке цркве 1962-2000. године”, Службени гласник, Београд, 2011.
  17. Поповић, Јевсевије, „Опћа црквена историја”, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци, 1912.
  18. Поповић, Јустин, „Православна црква и екуменизам”, Манастир Хиландар, Солун, 1974.
  19. Поповић, Јустин Сп., „Светосавље као философија живота”, без издавача, без места, 1953.
  20. Самарџијa, Благојe, „Eкуменизам: решењe или промашај?”, 2 тома, Препород, Београд, 1998. и 1999.
  21. Слијепчевић, Ђоко, „Историја српске православне цркве”, I-III, БИГЗ, Београд, 1991.
  22. Спалајковић, Мирослав, „Мисија Србије: политичко завештање српском народу”, Друштво „Нова искра”, Београд, 2010.
  23. Ћоровић, Владимир, „Историја Срба”, И. П. Иванишевић; И. П. Логос-арт, Београд, 2004.

Опрема: Стање ствари

(Српски културни клуб, 19. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5JX

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

14 replies

  1. Па довољно је да пошаљемо амбасадоре једни другима и мирна Бачка.

    О чему то да преговарамо, кад само католичкој цркви замерамо 260 огрешења о речи светих отаца – да ли да нађемо 260 комисија, па да свака решава по 1 случај. Свакако да пре усаглашавања ставова не можемо да саслужујемо у заједничкој молитви, нити треба да издајемо заједничка саопштења, ни да договарамо кације.

    Свиђа ми се

  2. Uz ovaj tekst (prenesen iz SKK), prilepljena je slika nazvana :
    “Srpski episkopi ispod slike Stepinca”

    – Zna li ko kada i gde je ova slika napravljena ?
    – Obzirom da se lik na slici uopste ne vidi, postoji li neki bolji dokaz ?
    – Ako su hrvatski biskupi svoju pravoslavnu bracu smestili ispod slike Stepinca, ekumenski dijalog nije najbolje poceo.

    Свиђа ми се

  3. @Deda Djole
    „Ako su hrvatski biskupi svoju pravoslavnu bracu smestili ispod slike Stepinca, ekumenski dijalog nije najbolje poceo.“

    Без обзира да ли је на овој фотографији слика Степинца или не, свима у Српској православној цркви мора бити јасно да је екуменском пакету , ако не читаве РКЦ, а оно бар њеног хрватског дијела (који би требало нама да буде најважнији, јер не „граничимо“ са шпанским или португалским, него са хрватским католицима), налази и Степинац.

    Свиђа ми се

  4. Pozdravljam i podrzavam otvaranje SPC prema katolickoj crkvi.
    Sa radoscu sam citao o boravku nasih episkopa u Splitu i Zadru i toplom prijemu od strane hr biskupa. Nadam se da ce i oni biti lepo primljeni u Srbiji i da ce to druzenje i razmena doprineti miru na nasem prostoru.

    Nadam se takodje da ce Srbija i SPC imati cast i srecu da docekeju Coveka koji se molio u Plavoj dzamiji u Istambulu, kome su na noge dolazili Putin, Obama i kraljica Elizabeta, koji je nedavno posetio Fidela Kastra a zatim odrzao lekciju americkom kongresu, koji je prosle zime prebacio rimskoj kuriji da je ogrezla u komfor i poroke . . .

    Свиђа ми се

  5. @Deda Djole
    И сам сам се одушевио кад сам видио да се папа у Сарајеву вози у скромном Форд Фокусу, а у Вашингтону у малом Фијату 500.
    Међутим, има и супротних мишљења. Погледајте овај чланак, а ако не знате енглески замолите некога да вам преведе или идите на гугл преводилац.
    https://dub113.mail.live.com/?tid=cmBiLA4apj5RGUaWw75af6kA2&fid=flinbox
    Укратко, аутор сматра да папа, као и Обама прича празну причу, те да би ако је искрен, требао да попише и процјени богатство Ватикана и организује највећу аукцију у историји и од добијеног новца нахрани и стамбено обезбиједи гладне и сиромашне. Такође сматра да папа није ни на који начин причао о узроцима сиромаштва тј. о раду мултинационалних компанија, који је углавном узрок свих невоља човјечанства. Добро је да има оваквих аутора који нам помажу да скинемо ружичасте наочаре и погледамо стварност каква она заправо јесте.

    Свиђа ми се

  6. @ Deda Djole

    Obzirom da se lik na slici uopste ne vidi, postoji li neki bolji dokaz ?

    Овде ваљда не би требало да има дилеме ко је окачен на зиду:

    Свиђа ми се

  7. Za @penzionera
    Imate pravo. Naravno da je u ekumenskom paketu i Stepinac.
    Ali, posto mi o njemu ne odlucujemo, pustimo crkvu u Hrvata da odluci.
    S druge strane, Stepinac je sudjen i davno je umro.
    Ustase su davno ubijene. Bez sudjenja.

    Ako ja kao starac – koji na svom racunaru ne ume da instalira cirilicu ( i moli vas da mu to ne zamerite) – smatram da ne treba stalno kopati po prolosti, da treba graditi mir i suzivot izmedju Juznih Slavena, sta mislite o mladima ?

    Pretpostavljam da im je vec odavno dosta i ustasa i cetnika – koje nam neko stalno iskopava i tura u medije.

    Свиђа ми се

  8. @penzionera
    Дедађоле, чувени Латиничар, каже, да његов ПЦ нема дугме за ћирилицу. А написа чова, да има много деце и још више унука. И нема ко да покрене то проклето ДУГМЕ на ПЦ, па се старац МУЧИ??!! А уме, по ко зна који пут, да изједначава четнике и усташе. Камо среће, да је способан да погледа сајт „Хрватски злочини над Немцима – Stormfront“ и да се упозна како су Немци писали о његовим штићеницима. Могло би можда и овде да се објаве ти текстови.

    Свиђа ми се

  9. @Стање ствари
    Ма то је најобичнија фотомонтажа за Дедађолета! Нама се слика привиђа. То је и нормално, када не успевамо, да видимо једнакост између усташа и четника. А толико смо заслепљени, да ни заједништво између Патријарха Павла и надбискупа Степинца, не успевамо сагледати.

    Свиђа ми се

  10. Da, na zidu visi Stepinac. Nema dileme. Hvala.

    Свиђа ми се

  11. Za @penzionera
    Imam utisak da je papa F. hrabar i iskren. Naravno, sumnjam da ce Vatikan ikad deliti svoje bogatstvo sa sirotinjom. Inace, vec sam video da katolicka crkva na razne nacine pomaze gladne i slabe. Recimo poznata je org. St Egidio, ali ja zaista ne znam mnogo o tome.
    U islamu, jedna od pet obaveza svakog muslimana je davanje milostinje.
    Kako je u SPC, ne znam. Mozda bi na ovom sajtu neko mogao da napise tekst o pomoci koju SPC pruza gladnima, bolesnima, nesretnima i potrebitima.

    Свиђа ми се

  12. @ Deda Djole
    Ево на овој адреси имате тзв. ћирилизатор откуцате текст и кликнете на ћирилилицу у текст се преведе, и то копирате Није тако тешко…
    хттп://www.српскинационалисти.цом/цирилица/

    А што се усташа тиче стари су углавном поумирали, али богами нових има подоста (видјети извјештај са Томпсоновог концерта у Книну 5.8.2015).
    Мислим да би у сваком представљању злочина усташа, односно режима НДХ (па и Степинца) против Срба требало презентовати писмо талијанског генерала
    Лузана упућено Мусолинију. И то и оригинал и превод.

    https://dub113.mail.live.com/?tid=cmVZMLfLE-5RGejwAhWtez_g2&fid=flm42j2MQpDkOkfhdy3Ta8hg2

    Свиђа ми се

  13. @ Deda Djole
    Уз извињење ево праве адресе за превођење на ћирилицу.

    http://www.srpskinacionalisti.com/cirilica/

    Свиђа ми се

  14. Ono sto se nedavno desavalo na S-H granici (blokirani kamioni i putnici, milionske stete koje ce gradjani platiti . . .), to su medjusobne pretnje i prepucavanja politicara da bi se postigli jevtini izborni poeni. Izabrani na 4 godine, politicari imaju 4godisnju viziju, oni ne vide ni juce ni sutra. Njih danas interesuju njihova stranka, njihova fotelja i njihove privilegije. Ne nasa buducnost.

    Za razliku od njih, istoricari imaju dalekovid pogled. Jedan od najvecih – Milorad Ekmecic (1928 – 2015), bio je uveren (1) da je :
    « Zloupotreba „nacionalizma sudnjeg dana“ zasnovanog na verskoj pripadnosti, juznoslovenskim narodima donela beskrajne verske ratove i medjusobna istrebljavanja. Svi veliki svetski ratovi, od prelaska Turaka u Evropu u 14. veku do osvajackih pohoda Nemacke u 20. veku, ovde su imali karakter verskih, gradjanskih ratova izmedju suseda istog jezika i razlicite vere ».

    Za razliku od politicara izabranih na 4 godine, crkva ima duze i drugacije pamcenje i ja oberucke pozdravljam ekumensko otvaranje SPC i njenu zelju da kroz ravnopravni dijalog sa katolickom crkvom, resava probleme. Svako ostajanje u „rovu svojih istina, uverenja i predrasuda“ vodi svadji i sukobu.

    (1) Tekst Milosa Kovica u Stanju Stvari od 4 sept 15.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s