Ознаке

(Свободная Пресса, 26. 8. 2015)

Влада Мађарске разматра могућност коришћења војске за заштиту јужних граница земље од миграната. Како је 26. августа саопштио секретар за штампу мађарског премијера Виктора Орбана, коначна одлука ће бити донесена већ сљедеће недјеље. Криза у Грчкој, конфликт у Украјини, а сада још и брзо нарастајући проблем миграната – има ли ЕУ довољно залиха сигурности, да би опстала пред тим изазовима?

ponomarjova-strazbur

Јелена Пономарјева

– Проблем миграције у Европи није се појавио данас, него је сазревао годинама – објашњава доктор политичких наука, професор МГИМО Јелена Пономарјева. Повећање миграције почиње 2010. године са дестабилизацијом Блиског Истока, тј. са такозваним „арапским прољећем“, које је фактички уништило неколико суверених држава. Постојање тих држава заустављало је десет милиона људи од миграције, будући да су тамо били мање-више нормални услови за живот, а, повремено, и бољи него у низу европских држава.

На примјер Либија, која се распала на минимум пет делова, нудила је грађанима веома високе социјално-економске услове. Сиромашним се сматрао онај који је имао само један стан и ауто. Данас на такву раскош не може мислити просјечан Европљанин. Када се десила деструкција Либије, повезана са интересима транснационалних компанија за производњу нафте, у Европу су нахрлили не само људи из екваторијалне Африке и сусједних држава, него и из саме Либије.

И то је само један примјер. То исто се може рећи о Сирији, Ираку и Авганистану, али је сада све то добило кумулативни ефекат, све што се скупљало годинама изашло је на површину.

Може ли ЕУ изаћи на крај с тим нарастајућим таласом миграције?

– Методе којима ЕУ покушава да ријеши проблем неће успјети. Они предлажу ревизију Шенгенског уговора да би се заштитиле земље „европског језгра“ од миграната који долазе са југа, али Шенгенски уговори су првобитно рађени због лакшег кретања капитала, роба, услуга и радне снаге међу земљама ЕУ и показали су се као ефикасан економски модел. Ревизија уговора неће донијети ништа добро.

Осим тога, ако Њемачка, Француска и, у мањем степену, Италија успију себе заштити, онда како ће бити земљама које не улазе у шенгенску зону и знатно су слабији на социјално-економском плану, будући да су уништене глобализацијом? Они ће примити удар на себе. „Велике“ земље ЕУ себе штите бацајући као залогај миграционим токовима „мале“ земље, исто онако као што велике рибе прождиру мале, али таква политика неће спасити Европу од катаклизме. Миграциона криза ће се наставити све док транснационалне компаније на плећима ЕУ и САД не престану пљачкати суверене државе у регионима свијета који су на периферији капитализма. Успут, сада се њима може додати и Украјина зато што су се огромни миграциони токови покренули из те земље како у Европу, тако и у Русију, као резултат дјеловања Запада.

До чега све то може довести у перспективи?

– Мада свако историјско поређење носи површан карактер, садашња ситуација подсјећа на то што се дешавало у касноримском периоду, када су се на периферији Римске империје стварале варварске државе. Рим их је испочетка прихрањивао, покушавао је склапати савезе. Али, на крају крајева, управо варварске државе су уништиле Рим и довеле до њиховог пада.

Данас ми видимо, како се на рубу Европе, прије свега на Балкану, појављују те варварске периферије. Француски историчар Жан Кристофер Рифен је још 1991. године написао књигу „Империја и нове варварске државе“ у којој је прогнозирао стварање такозваних држава-уметака, које дијеле језгро Европе од проблематичних држава. Такве државе-умеци су Србија, Македонија, чак и Грчка. Али, данас се оне уништавају.

То је знак за узбуну, који свједочи, као прво, о томе, да је ЕУ вјештачка творевина, и као друго, да се читав свијет (земаљска кугла) налази у опасности, при чему је та опасност била исконструисана рукама „господара историје“, како их је називао британски премијер Дизраели, онима који узимају себи за право да доносе рјешења за судбину државе, народа и религија.

Деструкција на Блиском истоку и у другим регијама рађа трећи вал миграције народа. То су фантастични миграциони токови који са собом носе не само квалификоване стручњаке, него и масу омладине и људи ризичне групе који могу бити укључени у разне терористичке структуре. Историчар Арнолд Тојнби је сматрао да најстрашније вријеме за Европу настаје онда када се унутрашњи пролетеријат спаја са вањским. Само данас се не говори о пролетеријату, него о унутрашњем слоју незадовољних положајем у ЕУ и вањском.

То јест?

– Радикални елементи, који долазе с миграционим токовима у Европу, лако и брзо могу наћи своје присталице међу радикално настројеном омладином Француске, Шпаније, Италије и тада се дешава стварање експлозивне смјесе. То је бумеранг успореног дјеловања, који је реакција на политику, коју Запад спроводи минимум десетљеће. Али сада ће се брзина тог бумеранга повећавати геометријском прогресијом. Могуће је да се покушају оградити од миграната зидом, као Мађарска или Македонија. Али све зависи од броја миграната. Када њихов број пређе одређену тачку, никакви зидови неће помоћи.

Треба у коријену мијењати дневни ред. Вријеме је да се оставе на миру суверене државе, да их се престане пљачкати и почети стварати социјално-економску инфраструктуру, да би људи могли да раде тамо гдје су се родили и одрасли. Ако је раније гробаром капитализма називан пролетаријат, онда данас гробар глобалног система капитализма може постати радикално настројен мигрант, који је све изгубио и нема другог излаза, него да приступи радикалној терористичкој организацији.

Треба се борити са узроком кризе, а не са њеним посљедицама. Ако то европски политичари не схватају, онда је у њих, како је писао Алексеј Толстој о Буратину, веома плитка памет. У перспективи, миграциони проблеми могу погодити не само Европу него и земље постсовјетског простора.

Срећом, Русија је данас једна од безбједнијих земаља с тачке гледишта контроле миграционих токова. Уз то, Сјеверна Евроазија није баш повољно мјесто за мигранте из јужних земаља. То, што је „зима близу“ нама помаже.

Значи ли све то да ЕУ чека скори распад?

– По мом мишљењу, у роману Јелене Чудинове „Џамија Паришке Мајке Божије“ веома је добро представљена будућност ЕУ и читаве Европе. Ако ћемо говорити о најближој перспективи, мислим да ће се десити нека трансформација ЕУ. Слободна економска зона, повољна за богате европске државе, прије свега, биће сачувана, али ће се миграциона политика заоштрити. Сљедећа етапа може бити оно о чему говоре европске десне политике. Марин ле Пен је веома јасно формулисала ту позицију за вријеме предизборне кампање за парламент Европе: „Вратите нам оно што сте нам узели – суверенитет.“ Суверенитет није просто лијепа ријеч, него комплекс мјера и прерогатива које има држава. Нарочито, провођење самосталне вањске и унутрашње политике, коришћење мјера принуде. Мислим да ће постепено доћи до тога да ће тзв. еврогранди[1] враћати себи изгубљени суверенитет.

Младоевропљанима[2] то неће бити допуштено, зато што ће на њих пасти бреме трансформације. Шта ће урадити Естонија ако јој се каже да прими 350 хиљада миграната и припријете санкцијама ако то не прихвати? Такве врсте пријетњи ће тјерати младоевропљане у још теже услове. Најгоре ће бити онима који су последњи ушли у ЕУ или су тек кандидати за пријем.

Није искључено да ће у најскорије вријеме букнути Балкан, гдје су намјерно биле створене државе неспособне за живот, којима је лако манипулисати. Посљедњих година тамо су већ били случајеви сукоба између муслимана и православних, и ти процеси могу обухватити и друге земље. Она ЕУ, на коју смо навикли, у најскорије вријеме ће се мијењати.

sp-192015

Директор Евроазијског комуникационог центра Алексеј Пиљко увјерен је да садашње руководство ЕУ није способно да изађе на крај са нарастајућим проблемима.

– Проблем миграције за Европљане створиле су САД, којима је био потребан рат на Блиском Истоку. Њихова политика довела је до тога да читав регион и десетине милиона људи нису имали куда. Да је ЕУ била политички самостална, и да није учествовала у авантурама САД, данас она не би имала такве проблеме.

Тако је пропала европска политика мултикултурализма. У прошлости власт ЕУ је активно пооштравала миграцију, мислећи да ће се дошљаци интегрисати у европско друштво. Но умјесто тога они остају изван, тј. живе апсолутно аутохтоно. То већ није бомба успореног дејства, него бомба спремна да експлодира.

Могу ли Европљани то савладати?

– Са садашњим руководством не могу. Бриселска бирократија није способна да нађе излаз из кризе. Данас је потребно мијењати читаву идеологију европског пројекта. Он је почео веома охрабрујуће. Била је „велика шесторка“. Мастрихтски уговор, ентузијазам многих земаља. Али све је то нестало.

Зашто?

– Као прво, зато што је ЕУ потпуно зависна од САД, и, као друго, не мисли о интересима свих земаља ЕУ, него о геополитичким пројектима. Данас у Бриселу желе да створе јединствену суперсилу. Али, то је немогуће. Да, европске земље су блиске, интегрисане, међу њима нема баријера у протоку капитала роба и људи, али никада ЕУ неће бити федерација или конфедерација. Те државе су вијековима живјеле као независне земље, и вјештачки их тјерати у неку централизовану територију, па и још с геополитичким амбицијама – значи, рушити саму идеју евроинтеграције.

ЕУ у потпуности понавља грешке Совјетског Савеза, само још у накараднијем хипертрофираном облику. Апсолутно је схватљива реакција Виктора Орбана. Мађарска је ушла у сасвим другу ЕУ. Намамили су је тортом, а дали су јој неку трулу воћку. Када буду умјели да поново размотре идеологију европске интеграције, ЕУ ће имати шансу за опстанак. Ако, пак, све остане као сада, неће дуго трајати.

Могуће је, наравно, покушати затрпати проблеме новцем, као у случају Грчке, али то није излаз. После Грчке проблеми следе Шпанији, Португалији, чак и  Француској. То ће бити крај веома добре идеје Роберта Шумана, која је поставила темеље европске интеграције.

Ја и не говорим о томе да садашња бриселска бирократија уопште не сматра Русију европском земљом. Мада је то највећа европска држава. Постоји одличан пројекат Евроазијског економског савеза који може поправити односе са ЕУ и створити прави трансконтинентални економски модел. Умјесто тога у ЕУ више воле да играју геополитичке игре које су по вољи Вашингтону и да жртвују сопствену идеју интеграције.

Шта чека ЕУ за 5-10 година?

– Перспектива распада ЕУ је апсолутно реална. Ако се ништа не промијени, за 10 година половина земаља ће изаћи из ЕУ. Сада се ЕУ уопште не бави развојем нових чланица. Оне су јој потребне само као тржиште добити, прилива јефтине радне снаге и за затварање конкурентске производње. А раније, када су се интегрисале Немачка, Француска, Бенелукс, све је било потпуно другачије.

Бриселска бирократија је унаказила идеје европске интеграције.

Разговарала: Марија Безчастнаја

Одабрала и са руског посрбила: Милана Бабић

___________________________________________

[1] Прим. СС: Водеће земље ЕУ, често се мисли на четворку: Немачка, Француска, Велика Британија и Италија.

[2] Прим. СС: Мисли се на чланице које су се недавно прикључиле ЕУ, тзв. Нова (млада) Европа.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5xw