Соња Бисерко: Цела српска историја је велика лаж

Snimio: A. T. 

Snimio: A. T.

Srbima je svaka nezavisna hrvatska država ustaška država / Za rušenje Jugoslavije, planiranje i pripremu rata najodgovornija je kulturna elita oko Dobrice Ćosića / Beogradski Pravni fakultet bio je jedan od stupova velikosrpskog projekta / Kada je admiral Branko Mamula bio na čelu JNA, počela je srbizacija vojske, razoružavanje teritorijalne obrane i prekrajanja vojnih oblasti / Memorandum i Peticija intelektualaca o Kosovu dva su ključna trenutka u homogenizaciji srpske elite / Badinterova komisija poništila je tvrdnje Srbije da pravo na samoodređenje imaju narodi, a ne republike / Cijela srpska historija jedna je velika laž / Srbi se ne žele identificirati s genocidom u Srebrenici kao najstrašnijim zločinom, to im je trauma kao i nestanak Jugoslavije / Beograd je organizirao iseljavanje Srba iz Hrvatske / SPC je uvijek bila prvo politička, pa tek onda vjerska institucija / Srbija ne živi samo u poricanju svojih zločina, nego i u stalnom izmišljanju teorija zavjere / Srbi iz BiH i Hrvatske trebali bi odgovornost i krivnju za zločine prebaciti na Srbiju

Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora Srbije, do raspada Jugoslavije i velikosrpske agresije u svrhu stvaranja Velike Srbije radila je u jugoslavenskom Ministarstvo inozemnih poslova. Danas se bavi istraživanjem uzroka raspada Jugoslavije, ljudskim pravima, srpskom političkom poviješću i stanjem srbijanskog društva. Bio je to povod ovom razgovoru.

Gospođo Biserko, pomalo me strah da bi vam se što moglo dogoditi nakon ovoga razgovora za Vijenac. Je li vas strah?

Nije. Ja sam uvijek otvoreno iznosila svoje stavove.

Vrijedi li žrtvovati život za istinu?

Istina je nužna da bi čovjek živio u pristojnom okruženju, normalan čovjek teži istini.

Zato se bavite ljudskim pravima?

Dok sam radila u Saveznom sekretarijatu za inozemne poslove, bila sam u mogućnosti sagledati jugoslavensku krizu iz drugog ugla. Zato sam izišla iz te državne institucije i nastavila djelovati u Helsinškom odboru Srbije, smatrala sam da je nužno govoriti javno o svemu što znam kako bi se ogolila kriza i saznala istina. I zato što su ljudima bila ugrožena ili osporena temeljna ljudska prava.

Jeste li pretpostavljali koliko je sve opterećeno prošlošću?

U početku toga nisam bila svjesna, to sam otkrivala poslije. Zato nisam reagirala emotivno kao većina ljudi, nego sam željela saznati što više o srpskoj historiji kako bih mogla sa sigurnošću govoriti o uzrocima raspada Jugoslavije. Od samog početka fokusirala sam se na sve što se događalo posljednjih desetljeća, a najviše na srpsku elitu; kulturnu, intelektualnu i vojnu. Bez tog uvida ne bih bila sigurna u tvrdnje koje su potvrdile moje sumnje i moja saznanja.

I tko je sve kriv za ratni raspad Jugoslavije?

U tom raspadu sudjelovale su sve srpske elite. Za planiranje i pripremu rata, kao i za Titovo nasljeđe, najodgovornija je kulturna elita oko Dobrice Ćosića. Kroz kulturne institucije putem knjiga, raznih publikacija, predavanja, kroz formalne i neformalne aktivnosti, elita oko Ćosića široko se angažirala u svim segmentima društva na rušenju Jugoslavije. Uz Srbiju i savezna vlast snosi povijesnu odgovornost jer nije bila intelektualno ni moralno dorasla izazovu vremena, niti je imala hrabrosti suprotstaviti se velikosrpskoj politici.

Vi ste svojedobno izjavili da su Srbi rat protiv Hrvata pripremali od smrti Josipa Broza Tita. Postoje li dokazi za vaše tvrdnje?

Te dokaze ne vidi samo onaj tko neće! Krug oko Ćosića stalno je tvrdio da su komunističke granice umjetne i da Srbija mora novom granicom zaokružiti etnička srpska područja.Pravni anali su o tome objavili raspravu. Inače je beogradski Pravni fakultet bio jedan od stupova velikosrpskoga projekta, tu su definirani svi Miloševićevi politički pothvati, odatle se počelo govoriti o pravu Srba na pobunu, negiralo postojeće jugoslavenske republike, njihovi argumenti korišteni su u tekstovima objavljivanima u Književnoj reči i brojnim publikacijama, novinama i knjigama. I Memorandum SANU-a jedan je od tih dokumenata. Svi su oni tvrdili da treba reorganizirati Jugoslaviju, s tim da bi Srbi uzeli i zaokružili svoj etnički teritorij.

Nije im bila dovoljna Jugoslavija kao proširena Srbija?!

Srpska elita bila je svjesna da od 1974. svi jugoslavenski narodi žele više samostalnosti, više samouprave, što njoj nije odgovaralo. Zato potežu pitanje Kosova. Došavši do zaključka da nikada neće moći ovladati albanskom većinom, imaju ideju o podjeli Kosova i amputaciji sjevernog dijela. Tobožnja borba i zalaganje za Kosovo zapravo im je bio instrument za teritorijalne zahtjeve u BiH i Hrvatskoj.

Možete li reći kada je to točno počelo?

Počelo je još za Titova života, a dinamiziralo se poslije njegove smrti otvaranjem srpskog pitanja na Kosovu. Time se počelo ne da bi se to pitanje riješilo, nego da bi se mobilizirali svi Srbi u Jugoslaviji. Računalo se na utjecaj kosovskog mita u homogenizaciji Srba.

Taj mit je duboko ugrađen u postojanje srpske države?

Apsolutno. Bio je zanemaren za postojanja Jugoslavije jer se smatralo da Jugoslavija okuplja sve Srbe i sve dok je Jugoslavija bila centralistička federacija, to je zadovoljavalo srpsku elitu. U trenutku kada se postavilo pitanje novoga sporazuma o jugoslavenskoj federaciji počinje srpski otpor politici koja je bila u interesu svih republika.

To je počelo ranih 1960-ih godina javnom prepiskom u Borbi Dušan Pirjavc – Dobrica Ćosić, a osobito s padom Aleksandra Rankovića 1966?

Prepiska Pirjavc – Ćosić bila je uvod, prva naznaka i provjeravanje stanja duha u ostalim republikama, i veoma važan signal za sve što je slijedilo.

Već tada Srbija odustaje od moderne države?

Točno. Kada je Srbija na Berlinskom kongresu uspostavljena, iako zaostala, ruralna sredina, počela se modernizirati. Imala je ustave koji su bili liberalni, koje doduše nije provodila, slala je mlade ljude na školovanje po Europi, ali je od tada pa sve do danas i svoju političku kulturu sagledavala kroz centralističku državu. Centralističku koncepciju zastupaju sve srpske političke elite, koje su dovele do raspada Jugoslavije i bile u pozadini svih sukoba u prošlom stoljeću. Nakon Titove smrti opet su oživjele jer su smatrale da Srbija, kao najveća i najjača, ima i najviše prava.

Vijenac-558-naslovna_large

Tomu je pripomogla i JNA?

Naravno. JNA je sa stavom srpskih elita dijelila isti pristup centralističkoj i socijalističkoj Jugoslaviji.

Kada se JNA počela pripremati za taj projekt?

Nakon Titove smrti. Kad je admiral Branko Mamula bio na čelu JNA, počela je srbizacija vojske, razoružavanje teritorijalne obrane i prekrajanje vojnih oblasti. To piše Mamula u knjizi Očuvanje socijalizma i recentralizacija Jugoslavije. On je to pokušao i promjenom Ustava 1980-ih, samo nije dobio suglasnost republika. U knjizi piše da ih nije ni trebao pitati za suglasnost, jer se tako izgubilo na vremenu. Tada Srbija i JNA zauzimaju iste pozicije. Ni u Memorandumu se ne govori protiv socijalizma, nego samo o decentralizaciji Jugoslavije, a tek u drugom dijelu Memoranduma piše i o položaju srpskog naroda. I JNA i srpska elita govore o krizi, ali ne i protiv socijalizma.

Socijalizam im je samo maska za ostvarenje ciljeva?

Da. Ali i nakon 30 godina u Srbiji nije došlo do promjena, postoji veliki otpor transformaciji društva, pluralizmu i demokratskim vrijednostima.

Vojska je imala važnu ulogu i u instaliranju Miloševića?

Apsolutno. General Nikola Ljubičić omogućio je Miloševićev dolazak na čelo partije Srbije. Miloševića je vojska odabrala da projekt realizira pod parolom da nije nacionalist. Uz pomoć srbizirane JNA Milošević se od samog početka brutalno obračunava sa svim protivnicima – čistio je institucije od kadrova koji se nisu slagali s njim i sve što je mislilo drukčije.

Memorandum i poslije Peticija intelektualaca o Kosovu dva su ključna trenutka u homogenizaciji srpske elite. Peticiju je potpisalo 215 intelektualaca. Uz potporu vojske oni su bili frontalna snaga, ali njihova snaga bila je zanemariva u odnosu na energiju koju je Milošević postigao mobilizacijom i homogenizacijom srpstva.

Ako je sve to točno, zašto se Srbi i Srbija ne mogu pomiriti s krivnjom za raspad Jugoslavije?

Srbija izbjegava činjenice koje jasno govore o njezinoj odgovornosti za raspad Jugoslavije na brutalan način. Zato namjerno izbjegava i Hašku konferenciju iz 1991, koja je nudila očuvanje okvira Jugoslavije kao federacije ili konfederacije, što je Srbija odbila.

Zašto je odbila?

Zato što je na svojoj strani već imala JNA i smatrala, procjenjujući i međunarodno stanje, da ima šansu za Blitzkrieg i stvaranje Velike Srbije. Imala je na umu da Hrvati i ostali jugoslavenski narodi nisu pripremljeni za rat, kao što i nisu bili, da se neće moći oduprijeti JNA kao srpskoj vojsci pa će oni ostvariti svoje ciljeve. Sloveniju su na neki način izgurali i zato što tamo nije bilo Srba, koji bi im poslužili kao razlog za rat.

Kada je točno održana Haška konferencija?

Počela je 1991, kada su već napadani Vukovar, Dubrovnik, Zadar… Za vrijeme same konferencije Srbija je vodila rat protiv Hrvatske. Čak je i Crna Gora bila potpisala sporazum Haške konferencije, ali je Momir Bulatović pri povratku bio zadržan nekoliko sati u Beogradu, nakon čega je povukao potpis s tog dokumenta.

Crna Gora im je bila potrebna!?

Srbiji je trebao jugoslavenski okvir jer je pred međunarodnom zajednicom i jugoslavenskim narodima trebala opravdanje za rat koji je vodila pod izlikom da brani Jugoslaviju. Pod parolom obrane Jugoslavije Milošević je spriječio pokušaj Vuka Draškovića i generala Simovića da se već tada ozakoni formiranje srpske vojske.

Je li neuspjeh Haške konferencije bio razlog za formiranje Badinterove komisije, koja je dala okvir za formiranje samostalnih država na temelju Ustava iz 1974?

Badinterova komisija poništila je tvrdnje Srbije da pravo na samoodređenje imaju narodi, a ne republike. Zahvaljujući toj komisiji republike su dobile mogućnost da se kandidiraju kao neovisne države, što je i uslijedilo nekoliko mjeseci poslije. I Kosovo je to učinilo, ali je bilo odbijeno.

Unatoč brojnim činjenicama ipak mi niste odgovorili što to Srbima ne dopušta da se suoče s istinom o kojoj govorite?

Srbi ne postoje kao pluralno društvo koje bi omogućavalo dijalog unutar njih samih i otvorilo pitanja nužna da se dođe do istine koja je očita.

sonja-bi-vijenac-2

Takvo je cijelo društvo?

Postoje pojedinci i grupe, postoji marginalan i marginaliziran dio društva koji to želi, ali većina društva misli da su Srbi superioran narod koji je u odnosu na Hrvate i druge jugoslavenske narode jedini sposoban organizirati i imati državu. Druge i nisu priznali osim Hrvata i Slovenaca, ali za Hrvate i dan-danas ćete od mnogih čuti da su to Srbi katoličke vjere. Isto misle i za Bošnjake, muslimane. Srbi žive u iluziji da oni kao narod moraju biti kralježnica Balkana, što je nažalost osobito izraženo u situaciji poraza.

Ali i kao poraženi Srbi su „dobili“ Republiku Srpsku?

To je dio njihova ratnog plijena i zato svaki pokušaj revidiranja Daytonskog sporazuma smatraju ugrožavanjem srpstva i tomu se žestoko opiru. Inače Srbija je vrlo teško prihvatila taj sporazum. Nakon Daytona održan je geostrateški skup na kojem je rečeno kako je to maksimum trenutka, ali da treba primijeniti strategiju kojom će onemogućiti povratak izbjeglica i pričekati vrijeme u kojem će međunarodne okolnosti dopustiti da Republika Srpska organizira referendum o nezavisnosti i proglasi ujedinjenje sa Srbijom. To je strategija kojom Milorad Dodik razara Bosnu i traži da RS ima isti status kao Kosovo.

Kosovo im je, kao što ste rekli, izlika za osamostaljenje RS?

Da. Srbija je podnijela zahtjev Međunarodnom sudu pravde koji bi poslužio za legalizaciju odcjepljenja RS. Sud je odgovorio da je deklaracija o nezavisnosti Kosova legitimna, ali i napisao da RS nema pravo na referendum o nezavisnosti. Unatoč tomu Dodik je nastavio s demoniziranjem Bošnjaka i Federacije i donekle uspio u odvajanju RS od Federacije.

Koliki je udio mitologije u srpskom nepriznavanju istine?

To je duboka tema. Srbija nema pravoga pristupa dijelu historije koji se odnosi na otomansku imperiju, nema ni jedne validne knjige koja bi se time bavila, osim male knjižice Olge Zirojević. Iz nepoznavanja činjenica stvoren je mit o Kosovu, o srpskom herojstvu i nebeskom carstvu. Cijela srpska historija jedna je velika laž!

Kada će doći do dekonstrukcije te mitologije i do istine?

Ne znam. Postoje mlađi historičari koji otvaraju ta pitanja, ali kada će ona postatimainstream, ne znam, jer znanstvene institucije vrlo ograničavaju istraživanje historije na taj način.

Koliko je srpskom odbijanju istine pripomogao i blag Titov odnos prema četnicima, koje je na Churchillov zahtjev amnestirao?

To je pitanje u vezi sa stvaranjem druge Jugoslavije. Antifašistički je pokret imao važnu ulogu u Vojvodini, dok je u samoj Srbiji dominiralo četništvo, koje je kralj 1944, vjerojatno na nagovor Britanije, pozvao da se pridruži partizanima. Na taj način privukli su Srbe da prihvate drugu Jugoslaviju i antifašistički pokret. Tako je i u samom komunističkom pokretu postojala četnička linija koja se očitovala 1960-ih, kada su počele rasprave o federiranju Jugoslavije i njezinoj decentralizaciji.

Je li to bio razlog zbog kojega Tito prema Srbima nije bio radikalan kao prema drugim narodima?

Da. Kako su Srbi bili najbrojniji narod, oni su Titu bili važan partner u federaciji, na njih i na JNA osobito se oslanjao.

Jesu li Srbi svjesni da su bili povlašteni u Titovoj Jugoslaviji?

Oni to poriču, ali činjenica je da su bili dominantni u saveznim institucijama i u JNA, a u Hrvatskoj su imali privilegirani položaj. U hrvatskim institucijama radilo ih je više od 30 posto, što danas negiraju i zbog toga sadašnju demokratsku Hrvatsku identificiraju s ustaštvom i pokušavaju je držati na stupu ustaštva. Time Srbija opravdava i ratne pohode. Na isti način to danas radi Rusija, koja Ukrajinu optužuje za fašizam i nacizam. U odnosu na svoje susjede radi isto što i Srbija.

  1. G. Matoš napisao je „Srbima je laž od Boga“, a Dobrica Ćosić govorio je da je laž Srbiji omogućila sve što je politički postigla.

Jedna od Ćosićevih velikosrpskih teza jest da Srbi trebaju što maštovitije lagati kako bi ostvarili svoje ciljeve. To je i nakon njegove smrti dominantno razmišljanje i praksa. Ako uzmete u obzir sve što se sada događa u vezi sa Srebrenicom, naprosto je nevjerojatno koliko je energije uključeno u priču o uroti protiv srpstva. Čak se tvrdi da je to britanski rusofobni stav još od 1912. i da se u tome koriste Albancima, kojima su 1913. priznali državu. Tvrdi se i da je UN-ova rezolucija o Srebrenici, na koju je veto stavila Rusija, okrenuta protiv Rusije, zatim da se time ide na ukidanje RS, što se ne smije dopustiti, pa da je to početak optuživanja Srbije za srebrenički zločin itd.

S obzirom da je Velika Britanija predložila UN-u Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, znači li to da je ona napustila svoje vječne prijatelje Srbe i zbog Rusije?

Donekle da. Početkom rata Britanci su bili na strani Srbije u ključnim situacijama, mnogo više nego što su to bili Rusi. Ali Rusija je tada bila na koljenima, objektivno nije bila svjetski utjecajna. Danas je druga situacija, Rusija je jako prisutna u Srbiji i na Balkanu u svim procesima.

Zašto takav zaokret Rusije?

To su ruski strateški i pravoslavni razlozi. Oni dolaze s tezom o pravoslavlju kao superiornoj civilizaciji, kao civilizaciji koja njeguje tradicionalne vrijednosti od kojih je Zapad odustao. To u frustriranim, fragilnim, nestabilnim državama poput Srbije ima utjecaja.

Je li Srbija kriva za genocid u Srebrenici?

Srbija previđa sve presude Haškog suda koje se tiču Srebrenice, kao i presudu Međunarodnog suda pravde koji je to potvrdio. U javnosti to ne živi kao činjenica i da su tako presudile pravne institucije Ujedinjenih naroda. To je traumatska točka i zato se niječe. Pogotovo u akademskim i vojnim krugovima, koji su objavili brojne knjige i publikacije kojima se to negiranje nastoji dokazati. Svakodnevno se nude „dokazi“ da je to zločin kao i svi ostali ratni zločini.

Nije li to bolest?

Kad ovdje živite i imate dnevne dodire s društvom koje ustrajava na negaciji genocida, tada se pitate nije li to ludost. Srbi se ne žele identificirati s genocidom kao najstrašnijim zločinom, to im je trauma kao i nestanak Jugoslavije. Ne mogu priznati odgovornost i krivnju za brutalni raspad Jugoslavije jer je percepcija koja se ovdje njeguje drukčija od država koje su preživjele ratne strahote. Zato je vrlo važno usuglasiti činjenice koje su dovele do rata i raspada Jugoslavije. To je jedini način da se eventualno dođe do istine i pomirenja.

Kako? U Hrvatskoj se u najnovijem izvješću obavještajne zajednice podastiru podaci o oživljavanju velikosrpstva i četništva.

Najveća tragedija Srba u susjedstvu jest u tome što ih Srbija i dalje instrumentalizira i koristi za svoje odnose sa susjedima. Postoje ljudi koji privatno misle drukčije, ali se javno ne usuđuju to reći. Naprosto su pristali na interpretaciju koja njima najviše šteti. Zato je vrlo važno što prije pokrenuti srpsko-hrvatski dijalog unutar Hrvatske, albansko-srpski unutar Kosova i bošnjačko-srpski unutar BiH.

Može li se taj dijalog pokrenuti bez sufliranja iz Beograda?

Zato najprije treba rekonstruirati priče o raspadu Jugoslavije, a unutar toga i sve ostalo.

Trebalo bi priznati istinu?

Naravno. Bez točne interpretacije što se dogodilo i zašto je Srbija u Haagu 1991. odbila novi dogovor o Jugoslaviji mladi ljudi u Srbiji nikada neće razumjeti zašto je Srbija negativno percipirana na prostorima bivše Jugoslavije.

Stalno govorite o srpskom negiranju činjenica, o čemu mi je u nedavnom razgovoru govorila i francuska književnica Louise Lambrichs, koja je rekla da je problem Srba i njihovo uspoređivanje sa Židovima. Svoje stradanje uspoređuju sa židovskim u Drugom svjetskom ratu, a pritom ne govore o Nedićevu pismu Hitleru u kojem je napisao da je Srbija riješila židovsko pitanje. Što vi mislite o tome?

Usporedbu stradanja Židova sa Srbima osobito je promovirao Vuk Drašković prije rata. Time se homogeniziralo i mobiliziralo Srbe za rat u Hrvatskoj. Ali to su bile i poruke svijetu. Srbe se mobiliziralo na genocidu iz Drugoga svjetskog rata. Došavši u Srbiju i Beograd nakon Oluje, ti mladi Srbi iz Hrvatske uglavnom su govorili o 1941, a ne o 1991. godini. Kada smo ih konkretno pitali što se dogodilo u Škabrnji, odgovarali bi da je tamo bilo ustaško gnijezdo. Nisu se referirali na rat i posljedice rata, nego na 1941. S tim ranama oni nisu sposobni za integraciju ni u Srbiji, a kamoli u Hrvatskoj.

Zašto se u Srbiji ne govori o istrebljenju Židova?

Mi smo to pitanje pokretali godinama. O istrebljenju Židova u Srbiji Olja Milosavljević napisala je i knjigu Potisnuta istina, koju smo objavili. Iako su knjigu mnogi dočekali na nož, iako je kratko vrijeme bilo govora o tome, problem je vrlo brzo gurnut u stranu. Čak su i unutar židovske zajednice mnogi bili prestrašeni.

Koga su se bojali?

Ovdje je antisemitizam dosta dubok bez obzira što tu živi oko tisuću Židova. Srpska pravoslavna crkva jedna je od glavnih institucija koje podupiru antisemitizam i prema svjetskoj židovskoj zajednici. Srbija ne živi samo u poricanju svojih zločina, nego i u stalnom izmišljanju konspirativnih teorija koje su tobože usmjerene protiv srpstva, pravoslavlja, naravno sada i Rusije, koja je u istim problemima sa Zapadom. Te se teze stalno proširuju i dopunjuju, ali u biti te teorije onemogućavaju istinu, pokretanje i vođenje dijaloga unutar društva.

Je li Srpska pravoslavna crkva upletena u sadašnju srbijansku politiku?

SPC je uvijek bila prvo politička pa tek onda vjerska institucija. Pogotovo je involvirana u djelovanje izvan Srbije, jer može djelovati izvan granica Srbije. Što se tiče same Srbije u trenutku kada je došla „demokratska“ vlast, koja nije ponudila demokratske vrijednosti, tada je Crkva uletjela u javni prostor sa svojim antimodernim, konzervativnim vrijednostima i to će imati veoma negativan utjecaj na vrijednosni sustav budućih generacija.

Osim što kontrolira i sve desničarske stranke i organizacije koje su navodno opozicija sadašnjoj vlasti, SPC ima i veoma problematičan odnos prema drugim vjerskim zajednicama i manjinama.

Sve to govori o duhovnom stanju društva koje je antieuropsko. To utječe na nepriznavanje zločina rata i istine o ratu, što naravno zatvara društvo i izolira Srbiju. Otvaranje odgovornosti za rat i zločine ključni je i jedini mogući način da se Srbija otvori i ozdravi.

Bi li u tom ozdravljenju neku ulogu mogli imati primjerice Srbi iz Hrvatske?

Teško. Nažalost, i danas Beograd koristi razna izbjeglička udruženja u Srbiji koja imaju važnu ulogu u difamaciji Hrvatske. Općenito, presude iz Haaga Republiku Srpsku proglasile su krivom za genocid, što naravno nije išlo bez Srbije, svi koji smo tu živjeli to znamo. Ali, ako se za genocid proglašavaju krivima samo Srbi iz BiH, pitanje je kako će se oni sutra pomiriti s Bošnjacima i Hrvatima. Ja mislim da bi oni tu odgovornost i krivnju za zločine trebali prebaciti na Srbiju. Logistička, intelektualna i vojna podrška išla je iz Srbije.

Mirko Tepavac je nakon Oluje optužio Beograd za iseljavanje Srba iz Hrvatske.

Pa Beograd je organizirao iseljavanje, koje su u početku zvali egzodusom Srba. I prve izjave Srba iz Hrvatske, koje su bile istinite i autentične, to su potvrđivale. Poslije, kada je Haški tribunal počeo dobivati ozbiljnost nakon hapšenja Miloševića, kvalifikacija je preinačena u genocid. Kako je Helsinški odbor deset godina radio na povratku Srba u Hrvatsku, dobili smo dobar uvid u tragediju Srba iz Hrvatske, kao i u manipulacije Beograda.

Glede toga što piše u Memorandumu dva?

Memorandum dva reafirmira odnos prema Srbima u susjednim državama i njihovu organizaciju kako bi se sačuvali kao etnička zajednica, u čemu Crkva ima najvažniju ulogu jer jedina može djelovati preko granice. Riječ je o strateškom dokumentu Vlade Srbije koji je imao za cilj konsolidaciju Srba u susjedstvu kako bi se sačuvale pretenzije. U dokumentu između ostalog stoji kako Srbi u Crnoj Gori trebaju dobiti konstitutivni status. Poslije je zbog burne reakcije Crne Gore taj dio izbačen, ali to je i dalje sastavni dio aktualne politike prema Crnoj Gori.

S obzirom da se pravoslavne crkve temelje na autokefalnosti, to znači da SPC i dalje ne odustaje od Velike Srbije na prostoru nekadašnje Jugoslavije.

SPC ne priznaje ni Crnogorsku ni Makedonsku pravoslavnu crkvu bez obzira što Makedonska od 1967. posjeduje neki stupanj autokefalnosti. Čak je i protiv svećenika iz Rumunjske, koji dolaze među Rumunje u Srbiji. Crnogorska manjina u Srbiji želi svoju crkvu, ali joj SPC negira to pravo, kao što niječe i Crnogorce. Brani drugim crkvama prisutnost u Srbiji, ali polaže pravo na autokefalnost u drugim državama čije se granice ne podudaraju s državnim granicama Srbije.

SPC bi određivala i hoće li blaženi Alojzije Stepinac biti svetac.

Srpska javnost to povezuje s ustaštvom i NDH. Koristi se premisa da je svaka nezavisna hrvatska država ustaška država. Tako anatemiziraju Hrvate i Hrvatsku. I povratak Srba u Hrvatsku Srbija je rabila kao argument protiv približavanja Hrvatske EU.

Hoće li se Srbi vratiti u Hrvatsku?

Jedan se dio vratio, ali povratak bi sigurno bio znatniji da su postojali i ekonomski uvjeti za povratak. Za to je potrebna politička i društvena klima, koja ne postoji ponajprije zbog neraščišćenih odnosa iz prošlosti. Jasno da će mnogi od izbjeglica ostati u mjestu izbjeglištva, no pitanje Srba iz Hrvatske ostaje i dalje važno pitanje i za Hrvatsku i za Srbiju. Mislim da Hrvatska može i treba više učiniti za njih, posebno za one koji su u Hrvatskoj.

To ovisi i o odnosu hrvatskih Srba prema Hrvatskoj i Hrvatima.

Naravno. Zato bi unutrašnji dijalog s njima pomogao njihovoj stvarnoj integraciji u hrvatsko društvo.

Znate li da u Hrvatskoj i Vukovaru slobodno hodaju zločinci?

Kao i u Srebrenici.

Veliča se i jača četništvo, spaljuju hrvatske zastave, niječe se suverenitet Hrvatske… I čim se to spomene, odmah se u Srbiji govori o ugrožavanju Srba. Istup Aleksandra Vulina u Jadovnu bio je više nego neukusna provokacija…

Točno. Vulin je Vučićev megafon. On je Vučiću, koji se predstavlja kao janje, nužan jer govori što Vučić misli. Taj raskorak između Vučićevih „pomirljivih“ izjava i ratobornih izjava njegovih ministara veoma šteti njegovoj uvjerljivosti kako u regiji tako i u svijetu. To je veliki problem zbog kojega se Srbija ne može smatrati državom u koju bi se moglo imati povjerenja.

Može li Srbija očekivati normalizaciju odnosa s Hrvatskom ako Gotovinu proglašava ustašom, Stepinca „ustaškim vikarom“ i svaku hrvatsku državu NDH-om? To znači da je svaki Hrvat ustaša.

Kako sam već rekla, Srbima je svaka hrvatska država ustaška. U Srbiji se puštanje na slobodu Gotovine, Haradinaja s Kosova i Nasera Orića iz BiH tretira kao prisila, ne znam koga, a generala Perišića, Frenkija Simatovića i Jovicu Stanišića kao pravedan postupak Tribunala. Nedavno je nastavljeno suđenje Perišiću za izdaju jer su ga uhvatili s američkim vojnim atašeom 2002/03. godine, a dok je bio u Haagu i srbijanskoj Vladi za isto je bio amnestiran.

Na svjedočenju u Haagu rekli ste da je Stjepana Mesića na čelo predsjedništva SFRJ postavila međunarodna zajednica. Je li to točno?

U to vrijeme Srbija nije priznavala Mesićev izbor pa je europska trojka posredovala u njegovu izboru. Nažalost, u jugoslavenskoj krizi posredovanje međunarodne zajednice, posebno EU, nije uvijek bilo pravovremeno ni adekvatno, ali ipak neke odluke, kao što je Haška konferencija, itekako su važne za regiju i danas.

Mesić je rekao da je njegov posao u Beogradu završio s raspadom Jugoslavije. Je li Mesić kriv za raspad Jugoslavije?

U Haagu su me srbijanski advokati to pitali s namjerom da dokažu kako su drugi rušili Jugoslaviju, a ne Srbija. Ta bombastična rečenica ne odgovara istini. Mesić ništa nije mogao, nije bio ni vrhovni komandant. Vojska je već bila pripremljena za srpski projekt.

Bogić Bogićević, član zadnjeg Predsjedništva SFRJ, u Tuzli mi je nakon pada Srebrenice, na pitanje zašto se kao Srbin nije priklonio srpskim interesima u Predsjedništvu, odgovorio da je predstavljao cjelokupnu BiH, ali i da je jedva odolio velikosrpskom pritisku, pratili su ga čak i u WC.

Još nema dovoljno dobrih analiza i uvida o tome što se događalo u saveznim institucijama do 1991. Osim „čišćenja“ nesrpskih i liberalnih kadrova, koji su prepoznali što Srbija radi, bilo je i nerazjašnjenih ubojstava.

Jesu li presude u Haagu rezultat pravosuđa ili politike?

Haški tribunal ne bi nastao bez politike.

Jesu li presude političke?

Nisu. Ako je bilo politike, bilo je u podizanju optužnica. Presude, bez obzira što su neke dobre, a neke i nisu, imaju važnu funkciju za regiju.

Iako Srbija i Srbi presude ne priznaju?

Oni ih ne priznaju zato što nema mehanizama koji bi obvezali države da presude ugrade u svoje zakonodavstvo, pa ni kao moralne norme. Bez toga presude neće imati utjecaja na vrijednosne norme društva, pogotovo na društvo u Srbiji. Najmanje je osuđenih Srba iz Srbije, sve se svalilo na leđa Srba iz Hrvatske i BiH, osim presude za Kosovo, koja se odnosila na cijeli srpski vojni, politički i policijski vrh. U toj presudi, koja ima oko 1500 stranica, ušlo se detaljno u sukob Albanaca i Srba, ali o njoj se ovdje govorilo tri dana kao antisrpskoj i onda se zašutjelo.

Sud u Haagu cijelu regiju vraća u prošlost, to je izjava Carla Bildta. Znači li to da je njegovo posredovanje bilo navijačko, da je poticalo zločin?

To je izjava koja pokazuje da Bildt nema uvida u rad Haškog tribunala. Mislim da je uloga Haaga nezaobilazna u sređivanju odnosa na prostoru bivše Jugoslavije. Ne bi bilo svih dokumenata, filmova, fotografija, svjedočenja, ne bi bilo svih dokaza bez tog suda. Nasljeđe Haškog tribunala tek će postati važno za regiju. Ali, nažalost, još se malo ljudi temeljito bavi uzrocima i posljedicama raspada Jugoslavije.

Kada će Srbija omogućiti posjete logorima u kojima su ubijani i mučeni Hrvati nakon Vukovarske bitke, ali i Bošnjaci?

To nije pitanje o kojem se u Srbiji javno govori, to je „tajna“. Haški tribunal naložio je da se to pokrene, ali u Srbiji to nitko ne poštuje. Srbija tobože nije bila u ratu iako ima četiristo tisuća ratnih veterana.

Četiristo tisuća?

To je službeni podatak objavljen u Politici. Vojska ima najveći uvid jer je jedina sudjelovala u svemu i bila na svim ratištima. Ali to je tema koja se ne otvara jer se ne uklapa u tezu da Srbija nije bila u ratu.

Hrvatska predsjednica Kolinda Grabar-Kitarović na obljetnici obilježavanja dana antifašizma rekla je i: partizanska borba da, komunizam ne. Može li i osuda komunizma pripomoći normalizaciji stanja na prostorima bivše Jugoslavije?

Mislim da je odnos prema komunizmu, ne samo u regiji nego i na Zapadu, pogrešan. Komunizam nam nije pao s neba, već se naslonio na konzervatizam, patrijarhalnost, kolektivizam. I bio je prihvaćen. Komunizam je historijski proces kojem treba prići analitički, a ne emotivno. On ima svoje pozitivno historijsko mjesto u društvima kao što je bilo jugoslavensko.

Ima ako prizna zločine.

Molim?

Ako prizna počinjene zločine.

Mislim da postoje dobri uvidi u zločine. Tamo gdje ih nema trebaju biti predmet istraživanja, a ne manipulacija brojkama.

Tito je visoko pozicioniran na ljestvici komunističkih zločinaca.

Svi su sistemi činili zločine, svaka država treba se obračunati s tim, ali se sve mora staviti u kontekst vremena.

Ne pridajete li preveliku važnost komunističkom naslijeđu?

To komunističko naslijeđe ne može se preskočiti, naročito ako želimo razumjeti današnje trendove. Druga Jugoslavija ponudila je vrijednosni sustav na kojem smo svi odrasli i na kojem su se i nekomunisti socijalizirali. Kod procjenjivanja Druge Jugoslavije mora se uzeti u obzir i međunarodni kontekst. Demonizacija tog vremena jest nepovijesna.

Zar je demonizacija podsjećanje na počinjene zločine?

Kada se govori o odmazdama poslije Drugoga svjetskog rata, mora se znati da je taj rat srušio europsku civilizaciju i odmazde širom Europe (a i svijeta) bile su odgovor na barbarizam. To se ne može procjenjivati iz današnje perspektive. Uostalom sve što je uslijedilo poslije – Ujedinjeni narodi, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Konvencija o genocidu – sve je to pokušaj da se svijet utemelji na novim principima i vrijednostima koje su srušene u Drugom svjetskom ratu. Nije dobro današnji koncept ljudskih prava primjenjivati na ono vrijeme. Morao bi se uspostaviti drukčiji odnos prema tom vremenu, ne samo prema ideologiji komunizma.

Može li kultura biti filtar kroz koji se mogu propustiti anomalije Jugoslavije?

Može. Ali kultura može biti i zlorabljena kao što je bila u Srbiji, gdje je srpski nacionalizam kroz kulturu najviše pomogao mobilizaciji i homogenizaciji Srba. Kultura je sigurno najkomunikativnija kada je riječ o prošlosti, posebno za mlade ljude, no problem je što sve novonastale države nisu građanske, pa postoji problem viđenja drugoga i drukčijega. Zato naše kulture još nemaju ulogu katalizatora. Zato je važno da Hrvatska svojim Srbima, koji su bili instrument Beograda, omogući dijalog s Hrvatima i drugim nacionalnim manjinama. U tom smislu i kultura može otvarati prostor razumijevanju i suživotu.

U Hrvatskoj je taj prostor često prostor nerazumijevanja. Primjerice u kazališnim predstavama Hrvate se optužuje i za zločine koje nisu počinili, a Srbe amnestira i za što su krivi? Kako to riješiti?

To je veliki problem. Na djelu je rat za interpretaciju ne samo rata iz 1990-ih već cijelog 20. stoljeća. Falsificira se jugoslavenska povijest i pišu nacionalne historije izvan jugoslavenskog konteksta. U srbijanskom narativu Srbi su žrtve cijelog stoljeća i rat iz devedesetih je „osvetnički“ i opravdan. Trebat će dosta vremena i rada da se dođe do objektivne i za sve prihvatljive interpretacije.

Mnogi od jugonostalgije ne žele vidjeti uzroke rata.

Da, da, jer se vrlo malo ljudi time bavilo na pravi način i onda nedostaje objektivnosti o raspadu Jugoslavije. Zato je istina važna ne samo za žrtve nego za sve koji će sutra misliti o tom prostoru, koji će se možda zvati jugoprostor ili jugosfera. Nije ni bitno kako, ali u svakom slučaju bit će komunikativan. Ipak smo upućeni jedni na druge kulturno, ekonomski i kako hoćete. Kao nekakva cjelina, poput recimo nordijskih država, taj prostor može imati neku važnost u europskim okvirima, ali i kao regija koja ima kompatibilne interese. Tu ima mnogo toga što može biti važno.

Što možete reći Hrvatima koji kažu:, mi smo bili Europa do 1918. godine, što nam je uskraćivano u dvije Jugoslavije i zašto bismo pridavali važnost i šansu bivšem jugoprostoru?

Znate što, sedamdeset godina proveli smo u zajedničkoj državi i bilo je mnogo zajedničkog razumijevanja.

Možda razumijevanja, ali nam interesi nisu zajednički.

Slovenija je živjela bez Balkana petnaest godina, a sada se vraća u neku ekonomsku suradnju jer je premala u EU, a ovdje ipak ima i neko zajedničko iskustvo. Mislim da će i Hrvatska doći do toga, ali vjerojatno teško sve dok Srbija ne prizna istinu o ratu i sve dok je bude nacionalno osporavala. Hrvatskoj će to biti zanimljivo zbog interesa, ekonomskih prije svih.

Da bi se to dogodilo, Srbija mora priznati istinu o ratu. Kada će Srbija biti spremna to priznati?

To je objektivno složen proces za što će trebati više generacija koje će biti otvorenije za tu vrst dijaloga i odgovornosti. Nažalost, sadašnje generacije nisu sposobne buduće generacije rasteretiti bremena koje su im natovarile.

Razgovarao Andrija Tunjić

Наслов: Стање ствари

(Вијенац, часопис Матице хрватске, бр. 558-560)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5ix



Categories: Преносимо

22 replies

  1. Соња, сине, ти си болесна.

  2. Може ли неко да замисли да Летопис Матице српске објави подугачак интервју овако шовинистичке садржине? Сумњам да је тако нешто могуће. А Соња Бисерко и дружина профи нарикача из сајбер доба добро су профитирале својим друштвено-политичким ангажманом. Осим кружока који окупљају и екопе посвећених читалаца Е-новина тешко да ико може да прогута оволику серију небулоза – мислим да је ово превише чак и за посвећенике Пешчаника и форума Бе92 ако је исти још увек активан.

    Оклевета и несрећног Бранка Мамулу, комунистичког адмирала флоте где су Срби вазда доминирали да је повећ србизацију војске. Мада је врло нејасно да ли то што се тобожња србизација (шта год она значила) одиграла у његово време значи да је он у њој учествовао или је само игром случаја био на њеном челу док су мрачне силе великосрпске-четничко-бољшевичке одрађивале посао.

  3. Увек ми је основни утисак о овој жени био да је неинтелигентна, и да мало шта зна. Није чудо што се Југославија распала кад су јој овакви били у министарствима!

  4. Имајући у виду славног римског беседника Марка Тулија Цицерона, који је
    у једном говору у римском сенату за издајнике, дословно рекао:
    „Увек оштријом казном треба сузбити издајника него спољњег непријатеља. Зато Каталино давно те је већ требало одвести на губилиште, јер друга казна издајнику не припада. Па и онда се морамо бојати, да неко од поштених не каже, да смо то учинили сувише касно него што смо учинили свирепо“.
    Лако је данашњим издајицама из Београда да шире верску, националну и
    расну мржњу против србског народа док стоје под заштитом окупатора свемоћног НАТО Рајха. Али и томе ће доћи крај и то врло брзо.

  5. Може јој се, ****** * ******** људском облику, али шта да радимо, на сиротињу и зец диже к…. А народ без државе је сиротиња (и Богу) тешка.

  6. Неке усташке тезе из текста:

    „…Ovdje [u Srbiji] je antisemitizam dosta dubok bez obzira što tu živi oko tisuću Židova…

    .. Srpska pravoslavna crkva jedna je od glavnih institucija koje podupiru antisemitizam i prema svjetskoj židovskoj zajednici…

    ..Srbija ne živi samo u poricanju svojih zločina, nego i u stalnom izmišljanju konspirativnih teorija…

    …Srbija izbjegava činjenice koje jasno govore o njezinoj odgovornosti za raspad Jugoslavije na brutalan način.

    …Srbija tobože nije bila u ratu iako ima četiristo tisuća ratnih veterana.

    …SPC je uvijek bila prvo politička pa tek onda vjerska institucija…“

    Приметите само као су неосноване и екстремне генерализације.

    Нијје ми јасно по ком критеријуму се даје простор овако отвореној анти-србској пропаганди а малецки коментар о ауторки, коју сам назвао змијом отровницом у приближно људском облику, се цензурише. Истина, употребио сам термин „аспида“ који долази од јелинске речи за змију отровницу, и то је метафора која се сама од себе намеће с обзиром на ниво отрова у горњем тексту. Могао сам ауторку назвати и мајком Терезом, али треба се присетити пословице која каже да „без обзира како обојиш шкорпиона, његов убод нећеш избећи“ па зато мислим да је корисније ствари називати правим именом. Иначе ја сам овде већ добио „пацке“ због неких својих генерализација, и ево покушавам да се поправим фокусирајући се на конкретну особу и извор злобе али изгледа ни то не ваља. Није лако бити модератор на СС-у, али ни коментаторима није много лакше :))

  7. Ова сподоба је усташа и ту нема дилеме.
    Дилема настаје оног тренутка када се схвати шта је све дозвољено овој сподоби да ради по Србији, са киме се састаје и кога саветује.
    То је само доказ колико је усташки лоби јак и колико сеже до врхова власти, до самих врхова власти.
    Очигледно је да то Србима не смета или су легли на руду па им усташизација сопственог народа није примарна.
    Свако онај који ћути на овај усташки напад није ништа бољи од ове усташке сподобе, чак је и гори!
    Уосталом, није тек тако измишљен слоган:“ Београд је IDEA“

  8. У загребачкој „Просвјети“ у 602 броју од јануара 1971. године, у месечном листу којег је у Брозовој авнојевској Хрватској издавало Српско културно друштво истог имена, објављен је уводник др Николе Рапајића и др Станка Кораћа под насловом „Ставови Крсте Црвенковског о држави и самоуправном друштву“, који у целости припремио за све читаоце Стања Ствари и који гласи…
    У „Вјеснику“ од 27. новембра 1970. године објављен јетекст под насловом „Афирмација републичке и националне државности“, у коме новинар Бранко Ковачевић извјештава о погледима Крсте Црвенковског на проблем републичке државности и националних односа. Према том новинском извјештају Крсте Црвенковски је рекао, између осталога, и ово:
    „Не видим перспективу за развој Срба у Хрватској и Турака, односно Албанаца у Македонији, ако ће они бити ангажирани на негирању хрватске односно македонске државности… Иначе с каквим се правом може тражити од једног народа (хрватског или македонског) да се једини у Европи одрекну своје државности, зато да се не би окрњила равноправност Срба у Хрватској, односно Албанаца и Турака у Македонији“.
    Послије тога у „Вјеснику у сриједу“ од 16. децембра 1970, изашао је ауторизовани текст Крсте Црвенковског из кога је изостављен овај дио реченице: „… зато да се не би окрњила равноправност Срба у Хрватској, односно Албанаца и Турака у Македонији“.
    Самоуправљачки социјализам је програм који су усвојили сви народи Југославије, и сигурно је да тај програм ни један од наших народа не доводи у сумњу. Сваки народ и етничка заједница у Југославији вјерује да се самоуправљачким социјализмом може постићи национална афирмација и слобода појединаца. Људи у свим нашим републикама са повјерењем гледају у самоуправљачки социјализам. Њима је јасно што то значи. Према томе и Срби у Хрватској имају право да користе начела самоуправљања и они такође знају шта то значи. Али морамо да питамо да ли је јасно неким политичким функционерима, па и неким од оних у највишим политичким форумима. То што каже Крсте Црвенковски за нас је несхватљиво па се питамо да ли је могуће да му нису јасни сви елементи самоуправног социјализма.
    Нема сумње да је став Крсте Црвенковског проистекао из покушаја ревизије марксистичког учења о одумирању државе, јер како иначе објаснити његову грчевиту борбу за свемоћ државе. Савез комуниста Југославије теоретски је бранио учење о одумирању државе и због тога је долазио у сукобе с неким комунистичким партијама које сматрају да државу треба јачати. Како да усагласимо самоуправљање као логичан процес дестатизације и децентрализације са тежњама да се јача републички унитаризам. Да је држава нужно зло, то више не констатирају само марксисти већ и грађански теоретичари: филозофи, социолози, правници и књижевници. Али ако Крсти Црвенковском треба јака унитаристичка држава, онда је логично да му не треба самоуправљање. Јака национална унитаристичка држава треба му, вјероватно, зато да би се показала њена принудна моћ према онима који су бројем мањи, према произвођачима и према грађанима уопште. С једне стране дакле треба да се вербално пропагира самоуправљање ( и то чини нам се само у овом случају ), а у ствари треба чврсто држати власт у рукама. Какви су дакле теоретски темељи на којима Крсте Црвенковски гради државу?
    Ако се пође од начела самоуправљања, онда се морамо упитати: зашто се сматра да Срби у Хрватској сами о себи ништа не могу да кажу, него долази неко други па говори тоном пријетње да се Срби у Хрватској имају понашати онако како то замишља тај други. Нема сумње да Крсте Црвенковски говори улимативно нудећи Србима у Хрватској условну слободу. Поред тога Крсти Црвенковском мора бити познато да су Срби у Хрватској са хрватским народом постављали темеље социјалистичке Хрватске и да о томе постоје документи које он не може прогласити неважећим. Утолико је грубљи његов иступ. На трећем засједању ЗАВНОХ-а маја мјесеца 1944. године донесена је Декларација (тог представничког тијела), у којој стоји:
    „1. Хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни. Националним мањинама у Хрватској осигурат ће се сва права на национални живот“.
    Народна влада Хрватске формирана 14. маја 1945, у Сплиту донијела је такође Деларацију у којој стоји:
    „Народна влада Хрватске сматра својом дужношћу нагласити оно огромно учешће Срба из Хрватске у заједничкој борби против окупатора и његових слугу и истакнути њихову улогу првоборца као и помоћ, коју су код дизања хрватског народа у борбу указали; Народна влада Хрватске ће о томе водити рачуна и брижно остваривати прву точку „Декларације о основним правима народа и грађана демократске Хрватске“ Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске о равноправности Хрвата и Срба“.
    Ова два документа: Декларацију ЗАВНОХ-а и Декларацију Народне владе Хрватске, Срби у Хрватској признају, а никад неће признати рјешења која би дошла у облику пријетње или у облику ултиматума.
    Не можемо се отети утиску да такав став Крсте Црвенковског није ништа друго него унитаристичко-етатистички концепт на републичком нивоу. Ми смо против сваког унитаризма, па и републичког и општинског.
    Ко данас маше унитаристичком заставом у име националне државности вишенационалних република тај ставља у неравноправан положај оне народе који су бројем мањи у појединим нашим републикама.
    Срби у Хрватској наћи ће заједнички језик са хрватским народом и без Крсте Црвенковског, јер их заједнички живот на то упућује. А проблеми који су отворени и који се остварују око националног живота Срба у Хрватској, мораће да се рјешавају равноправно са политичким и представничким тијелима СР Хрватске и СФР Југославије.
    И напокон, лоша је услуга братству и јединству:
    кад се упре прстом на Србе у Хрватској као на потенцијалне противнике Хрвата, и
    кад се узнемиравају Срби у Хрватској условљавањем њиховог положаја и судбине.
    И Извршни одбор Српског културног друштва „Просвјета“ у неколико је наврата расправљао о излагању Крсте Црвенковског на трибини „Политички дијалози“ у Загребу дана 25. новембра 1970. године и осудио његове ставове.
    Др Никола РАПАЈИЋ
    Др Станко КОРАЋ

    (Види: Др Никола Рапајић и Др Станко Кораћ, Ставови Крсте Црвенковског о држави и самоуправном друштву, „Просвјета“, Мјесечник Српског културног друштва Просвјета, број 602, година ХХVIII, јануар 1971).

  9. Ипак ми се поткрала још једна грека коју нисам исправио а треба да гласи: који сам у целости припремио за све читаоце Стања Ствари и који гласи…
    Најлепша хвала!

  10. Да ли Стање Ствари треба да обајвљује све што на ум падне било којој психопатској људској креатури. Без обзира што ми живимо у време снажних покушаја прекрајања Истирије прошлог века, не морају се преносити све бљувотине разних људских монструма. Препоручујем свим посетиоцима овог портала да се претплате на ново издање књиге МАГНУМ КРИМЕН,аутора Виктора Новака, које ће бити ускоро штампано и објављено. Такође је значајна књига КУЛТУРНИ ГЕНОЦИД, аутора Динка Давидова, где се види са каквим су варварством католички Хрвати масовно рушили Српске православне Цркве широм нацистичке НДХ.

  11. Ovako pristrasan, jednosmeran i antisrpski, clanak ne sluzi na cast ni autoru ni Matici hrvatskoj.

  12. Danas u POLITICI, naslov :
    Vulin : Cekam da mi Gotovina kaze da nije ustasa

    Vec vidim naslov u JUTARNJEM LISTU, u Zagrabu, sutra :
    Gotovina : Cekam da mi Vulin kaze da nije cetnik

    I tako, sve u krug i sve ponovo
    Cetnici i ustase su pobedjeni i pobijeni pre 70 godina
    Ali, nasi ministri (Vulin je ministar rada i zaposljavanja), kao i hrvatski politicari, nemaju resenja ni ideja u vezi rada i zaposljavanja.

    O ustasama i cetnicima sve znaju. To su njihovi najbolji prijatelji

  13. Један познаник ми посла о биографији СБ овај стари текст (не знам који је извор). Ако је и половина истинита – све о њој постаје јасно:
    PRILOG ZA BIOGRAFIJU DRUGARICE BISERKO – ko je autor ovoga teksta?
    Posted on September 28, 2008 by dijaspora
    PRILOG ZA BIOGRAFIJU DRUGARICE BISERKO
    Sonja Biserko vlasnica je Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, sa sedistem u Beogradu, u Zmaj Jovinoj 7. Već godinama Biserko na sva usta predstavlja Srbiju kao bastion mraka, a Srbe kao patoloske ubice i zločince. Pravo je Biserko da otvoreno iznosi svoja mišljenja. Demokratija podrazumeva slobodu javnog istupa. Ipak, vredi prelistati biografiju SOnje Biserko. Rođena je 14 februara 1948 godine u Beogradu.. Iz mesovitog je braka, od oca Srbina i majke Hrvatice. Njen otac Djuro Biserko rođen je 28 aprila 1925 godine u zaseoku Biserci kod Knina, a majka Marija (od oca Shime) rođena je 4 septembra 1924 godine u selu Sutomisica kod Zadra. Zavrsila je osnovnu skolu i domaćica je.
    Djuro Biserko stanuje na Novom Beogradu, ulica Pariske komune broj 33 stan 20, na istoj adresi je prijavljena i Biserko. Djuro radio je u saveznom ministarstvu unutrasnjih poslova, i bio je sluzbenik u ambasadama u Egiptu i Alziru, i po povratku sa sluzbe nastavio je da živi u Beogradu. Zeljko Biserko brat Sonje Biserko, rođen je 6 novembra 1950 godine, i bio je prijavljen na ocevoj adresi. Bio je ozenjen sa Ruzicom Trazivuk koja se odselila za Split. Njihov sin Marko, rođen 1980 još je prijavljen na adresi kod dede, na Novom Beogradu. Brat Sonje Biserko poginuo je kao pripadnik Zbora narodne garde u borbama sa krajiskim Srbima. Njegova smrt teško je pogodila Sonju Biserko, i ona na sva usta Srbe predstavlja kao patoloske ubice. Njena rođena sestra Ljiljana, jedno vreme nosila prezime Gligic, koja živi na Novom Beogradu, zbog njene anti srpske histerije ne kontaktira sa Sonjom. Biserko u svom helsinskom odboru vodi projekat „prikupljanje dokaza o ratnim zločincima od strane srpskih i jugoslovenskih snaga”. U januaru 2000 godine zajedno sa Natasom Kandic, na skupu albanskih intelektualaca sa kosova i Zapadne Evrope, odrzala je govor u Zenevi kojima je okupljenim Albancima porucila da ”Albanci svoju perspektivu treba da vide van Srbije„, sto je odusevilo sve prisutne.
    U ambasadu Hrvatske ulazi kao u svoju kucu. Ima hrvatski pasos, a za potrebe ambasade njeni saradnici po Srbiji tragaju za izbeglim srbima iz Hrvatske, koji su pred tamosnjim sudovima optuzeni za ratne zločine, i prikupljaju sve podatke o njima – gde žive, koji su im brojevi telefona, kuda se krecu, a sa ciljem da ih hrvatske obavestajne sluzbe likvidiraju. Od ambasade Hrvatske dobija značajna sredstva za obavestajni rad.
    Njen visegodisnji zastitnik bio je Dusan Mihajlović. Glavni saradnik Biserko u njenom odboru je Boris Delic, poreklom iz Drvara, po opredeljenju peder, koji je ujedno i sef organizacije ”Izbeglicki servis za povratak„, koji ima za cilj da optuzene Srbe namami na povratak, radi hapsenja.
    Način na koji Biserko vrslja po Srbiji zaprepascujuci je, a direktora BIA Rada Bulatovica, čija sluzba
    tolerise njenu aktivnost treba izvesti na sud. Javno prica kako je osvetila bratovljevu smrt.
    – Biserko je radila u SSIP na odgovornim poslovima (kabinet Budimira Loncara). Takvo mesto su podrazumevala clanstvo u SKJ i pripadnost „kadrovskoj listi”.
    U to vreme, SKJ je sprovodio lov na vestice na nezavisne intelektualce. (Djogo, Seselj, mnogi drugi). Tada to drugarici Biserko nije smetalo, jer je ona bila na strani koja je drzala batinu (Miloseviceva partijska drugarica). Bila clan komunisticke partije do raspada SKJ.
    „Ko o cemu ***** o postenju”. Drugarica Biserko je bila i ostala partijski batinas, koji radi bez grize savesti za frakciju koja je na vlasti. Juče Tito, danas Soros, sutra ko plati vise. To je njeno shvatanje ljudskih prava. Sve sto je dobro za Biserko i loše za srpski narod.
    -Pre bombardovanja Nato pakta sirila laži koje su potpomogle da do bombardovanja Srbije i dodje.
    -Za vreme bombardovanja otvoreno pozivala na ubijanje civila. To je zločin za koji se sudi u svim demokratskim zemljama, samo ne u Srbiji. (u anglosaksonskom pravu „aiding and abetting the enemy during the hostilities”
    -Uvela komunisticki pojam „čistka” (samo preveden na latinski kao „lustracija”)u post-komunisticki politicki govor u srbiji.
    Ponovo „ko o cemu ***** o postenju” Prvo bi nju trebalo krivicno goniti za izdaju zemlje (doticna ima državljanstvo SCG)
    -Uvela anglosaksonski termin „hate crime” kao „govor mrznje”. Naravno,
    opet „ko o cemu, ***** o postenju”. Izjave Sonje Biserko o SPC, srpskoj kulturi, srpskoj istoriji u demokratskim zemljama bi bilo krivicno kaznjivo kao „hate speech”.
    Ima toga još.

    https://dijaspora.wordpress.com/2008/09/28/prilog-za-biografiju-drugarice-biserko-dostavila-profdrstojanka-aleksic/

  14. Рекао бих, да је текст из ТАБЛОИДА, који сличне текстове објављује. Полуписмене и пљувачке, без праве и сигурне садржине. Каквог је значаја податак, где станује Ђуро, а нема података, шта је то радио у државној служби? Или спомињање неког Делића?
    Или спомињање Ђога, Шешеља уз „заборављање“ Војислава Лубарде. Напабирчено с конца и конопца, тек да се нешто каже. Из линка се види, да је текст „доставила“ проф.др Стојанка Алексић, која је једно време била председник Централног савета Срба у Немачкој. С обзиром, да је била у пензији и да је имала сталну пратиљу због здравствених разлога, тешко да је то она лично доставиле, питање је да ли је и читала. Њу је ондашња власт изабрала, као професора Универзитета у Хамбургу, лекара, кога нико у Хамбургу није познавао и која се у рад Централног савета Срба није ни мешала.
    Што се тиче наказе у људском облику, тешко је наћи праве речи. Као да се све код дотичне помешало. Порекло(има информација, да је отац Хрват), несрећан изглед, незајажљива и неиживљена амбиција и ко зна шта још. Пише, да је са 26 година била у амбасади у Лондону, што би на први поглед, могло да укаже на каријерног дипломату. Међутим, са четрдесет година 1988 није била ништа и нико. Очигледно, да никада није постала функционер у ондашњој држави. То говори, да није имала неку нарочиту залеђину, а и да је била тотално неспособна. Није чудо, што се ухватила спонзора из белог света и све замрзела, јер јој неке нове власти нису нудиле никакву нову шансу. А још нека кинта и ето нам професионалног мрзитеља. Срби су курентни!

  15. “Кад ће сви Срби да схвате зашто их мрзи велики део Хрвата?“
    Разлог је помешана крв и помешана вера!
    Слично је и са Бошњацима, али није тако екстремно као код Хрвата /усташа/.
    Мржња је храна за нечастиве – насељене негативне ентитете- у душама СРБОМРЗАЦА – ХРВАТА /УСТАША/!
    Хрвати мрзе своје претке – СРБЕ ПРАВОСЛАВЦЕ – а своју мржњу искаљују на
    својим савременицима – СРБИМА ПРАВОСЛАВЦИМА, јер до својих предака не могу физички да дођу, а да могу, није искључено да би и према њима чинили исто тако.
    Кад год виде Србина Православца, у њима проговара њихова савест – ГЛАС ЊИХОВИХ ПРАВОСЛАВНИХ ПРЕДАКА – и не да им мира, ни на овом ни на оном свету!
    Уколико се врате у Православље и свом изворном, биолошком пореклу, као
    што је то учинио и ЕМИР КУСТУРИЦА, онда могу очекивати да ће их напустити сатирућа мржња према Православним Србима.
    Тада ће се, у душама својим, измирити са својим прецима, и престаће разлог
    болесне, ђаволске мржње према Православним Србима.
    Ако тако не учине, сагореће у паклу сопствене мржње!
    Код Соње Бисерко и њених истомишљеника влада мишљење да је бивша Југославја била “Велика Србија“ пошто су сви Срби у тој држави били у једној
    држави, без обзира на околност да су и сви остали народи били у једној држави,
    као Албанци, Муслимани /Бошњаци/, Хрвати…
    Важно је било разбити Југославију, по сваку цену, уз помоћ домаћих и страних
    непријатеља, само да се Србима избије из главе илузија да живе /а живели су/
    у једној држави!

    Драган Славнић

  16. Za Dragana Slavnica

    Vase nepoznavanje istorije i kulture Hrvatske vam ne sluzi na cast.
    Citajuci vas, covek bi pomislio da su Hrvati postali od Srba kao Eva od Adamovog rebra.
    I kao uzgred, kad god pomenete rec HRVATI, vi u zagradama dodate rec USTASE.
    Smatrate li vi da su svi Hrvati ustase ?

    Sirenje mrznje nije u misiji ovog portala.

  17. @Deda Djole

    Не тако давно, Соња Бисерко је показала и доказала колико мрзи Србе и Србију, појављујући се као сведок Републике Хрватске у спору са Србијом пред Међународним судом правде.
    Да неким случајем Соња Бисерко живи у Загребу и јавно се
    декларише као сведок тима за одбрану Републике Србије пред Међународним судом правде, а против Хрватске, била би полупана као ЋИРИЛИЦА на таблама вуковарске општине, руске и македноске амбасаде и србског конзулата у Загребу.
    Усташе би је одрале живу, исекли би јој језик, нос и уши, икопали очи и изломили обе руке и ноге, баш онако како су радили СРБИМА,ЈЕВРЕЈИМА И ЦИГАНИМА У ЛОГОРУ ЈАСЕНОВАЦ.
    И не само то, већ би њено име било избрисано из свих матичних евиденција државе Хрватске.
    ************** *************** *************** *******************.
    ************** *************** *************** *******************.

    Драган Славнић

  18. @Стање ствари
    Уместо цензурисане и избрисане две простопроширене реченице из предходног коментара @Драган Славнић, додјем следеће:

    УМЈЕСТО НАДГРОБНОГ КАМЕНА

    Tежак је мир ових поља,
    гдје ни истине,
    ни гроба нема,
    и гдје су колоне људске,
    као ријеке,
    у неповрат текле:
    У једној, мати и сеја мала,
    негдје даље
    отац и најстарији брат,
    а у оној најтужнијој
    троје малишана…
    Ријеке и данас теку-
    оне су нама истину рекле!

    Тешка је љетина ових поља,
    на којима су
    човјеколике сподобе
    газиле и затирале наше сјеме-
    ту сада расте
    само камени цвијет.
    Ал’ живот васкрсну
    негдје другдје:
    Виђајте, мученици! –
    да занавјек живи ваше племе-
    животворно, живозборно,
    против злога се бори,
    док се не вазнесе у небесни свијет!

    Уочи Васкрса 2015. , Жељко Стрика

    Надам се да у овом тексту нема ничег непримереног због чега ћете га цензурисати и избрисати?!

    Ако тога и буде, онда бар појасните, а не, као у предходном коментару, само
    избришете – без икаквог објашњења?!
    Тим пре, што нигде није било никакве увреде, псовке или изречене неистине,
    осим ако се под неистином може сматрати и она ГОСПОДЊА:
    “ГОВОРИ ГОСПОД: ОСВЕТА ЈЕ МОЈА!“
    А освета ће бити, и неће се и не може избећи – ни на овом ни на оном свету!
    Говори Господ: “Ко се ножа маши – од ножа ће погинути“
    Надам се да се ове Христове речи не могу подвести под “ГОВОР МРЖЊЕ“,
    осим ако се другачије не нареди и тако поступи?!

    Драган Славнић

  19. Интересантно је да ови и овакви никако не помињу остале факторе који су итекако учествовали у распаду Југославије. Један словеначки социолог је рекао да су за распад Југославије највише криви Словенци који су први напустили Југославију… А да и не говоримо о Хрватима који су се здушно залагали за независност, нападали и опкољавали касарне ЈНА (агресоре, војнике који је њихова држава послала на одслужење војног рока у њиховој земљи) као и А. Изетбеговићу који је жртвовао мир за суверенитет…Све старе идеје о независним или неовисним државама, аутономијама и сл., а нови актери… Сирови и ,чини се, понекад и прилично наивни С. Милошевић им је добро дошао као разлог за одвајање, али што неко рече: има бога, да је ко шибица… Ако су Срби лоше прошли у новој расподјели карата, ово што су остали добили, нарочито у комбинацији са похлепном ЕУ, милитаристичким НАТО-м, једном ријечју претходницама Новог свјетског поретка, је далеко од среће, коју су у својој наивности, очекивали…Ако су се некада одлуке и доносиле у Београду, и они су се итекако питали, а сада само наређење – извршење. Зар су мислили да су им тзв. савезници помагали да би они као еx Југословени били срећни. Неће бити. Можда је помало наивно, али ћу завршити са старом пословицом :Ко неће брата за брата хоће туђина за господара, а може и из „Хеј Славени“: Проклет био издајица своје домовине.

  20. Kod ovakve Biserko, biseri su davno baceni pred svinje! Sramota za ljudski rod! i sve neistine koje je iznela!

  21. Соња Бисерко, особа хрватске националности, коју из неразумљивих разлога држе у Србији као велику и важну личност, би требало да се упозна са правим извором невоља Срба у тадашњим аустроугарским провинцијама после краја Великог рата. Војвода Живојин Мишић је војнички јасно и прецизно поднео извештај Краљу Александру I о стању у западним крајевима будуће државе и свој предлог за даље поступање.

    Извештај Kpаљу Aлекcaндру пo повpaтку из Сплита (и других крајева тадашње Хрватске) 1919.г.
    (из белешке секретара вojвoдe Живоjина Мишића, гocпoдинa Mилopaдa Пaвлoвићa)

    Из свега што caм чyo и видео, ja caм дyбоко зажалио што смо ce ми нa силу Бoгa обмањивали нeкaквом идejoм 6paтства и зajeднице… Сви они jeдно мисле, то je свет зa ceбe, мa ca кaквим пpeдлогом дa ce пojaвиш… ствap je пpoпaлa… Ништа ce нe може зajaзити, ничим што би јој се понудило. Ja caм ca тим начисто. Двoje нaм кao нeминовно пpeдстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну caмoупpaвну, пa нeкa ломe глaву кaко знajу, a дpугo јe, yпpaвo пpво, дa y зeмљи зaвeдeмо војну yпpaву зa двадесет гoдинa и дa ce зeмља cвa бaци нa пpивpeдно и eкономско пoдизањe, далеко oд свих политичких утицaja. Aко то нe може, онда ce отцепити; дати им њихову државу.Гpaнице ће бити где их ми повучемо, a ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, тpaдиција и нajзад где сe caм нapод по слобoдној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.
    A Итaлијани? нeкa им je ca cpeћом. Heкa ce они Хpвaтимa ycpeћe. Ja caм дyбоко увepeн дa ce ми њима нeћeмо ycpeћити… Ти cy људи, сви oдреда, прозирни кao чaшa, нeзaјaжљиви и y толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих ПОДЛАЦА, превараната и САМОЖИВИХ људи…
    He зaбopaвите Bисочанство, мoje peчи. Aкo овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кajaти.

  22. Вест објављена пре непуне четири године, дотична и даље лаје за старе газде, а у Србији нема никога ко би пустио воду. Још увек !
    Тужно, и довољно говори о нама.

Оставите коментар