Академик Коста Чавошки и доктор правних наука Зоран Чворовић у Разговору недеље разматрају све чешће иницијативе за променом Устава. Два истакнута правна стручњака анализирају политичку позадину иницијативе, намере Западних сила и њихових овдашњих послушника, досадашње уставе Србије, као и важећи Устав из 2006. за који, иако обојица подвлаче да има низ мањкавости, тврде да у овако неповољном тренутку никако не би смео да буде мењан.
(Фонд стратешке културе, 23. 7. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5gD
Categories: Преносимо
Пажљиво сам одслушао ово што су професори права говорили о садашњем, прошлом и будућем Уставу Србије рекли. 1. Милошевићев Устав (Ратка Марковића) – уз све недостатке је бољи од садашњег, 2. Садашњи није добар, али је бољи од оног који ће бити донет, 3. предстојећи устав је гори од садашњег – који не ваља, а са Милошевићевим се не може ни мерити. 4. Треба да остане садашњи Устав – зато што ће будући бити много гори.
Моје питање гласи: зашто уважени професори, са својим колегама и истомишљеницима, не сачине предлог будућег Устава – јер је несумњиво да нема критичне масе која би могла да задржи садашњи Устав? Наиме: зашто да уместо једног предлога Устава – за који и сами кажу да није добар – али, који ће се једино наћи у јавности, немамо ДВА предлога новог Устава: један наметнути и лош и други наш и добар? Тако бисмо дошли до западу разумљиве реторике, а то је поштовање демократске процедуре – једнак третман свих учесника и свих уставних предлога. Овако, уместо да бирамо између ДОБА и ЗЛА, уважени професори патриотску јавност свесно гурају у губитничку причу, препоручујући јој да бира између два ЗЛА, јер је њихов предлог, по њима – мање ЗЛО.
Да ли би патриотска опција бар једном могла да УЧИНИ нешто конкретно, или ће се све свести као и до сад на ПРИЧУ шта би требало да неко други уради?