Срећа па за време Турака није било Твитера, јер би „добронамерни извештачи“ направили пометњу већ у Марићевића јарузи.

Ово ми рече један колега пре неки дан, поводом пометње изазване извештавањем о испадима једног ЕУропског политичара на Твитеру. Када сам први пут чуо да је Карл Билт нешто спорно цвркутао, мислио сам да је реч о његовој подршци Бандеристима који су спаљивали људе у Одеси. Кад оно јок, неко је мало „проширио“ Билтову изјаву о Путиновом Православљу. О целом случају је јуче на Стању ствари писао Дејан Бараћ, па прочитајте и сами, да сад не понављам. 

Мој став о лагању зарад „виших циљева“ познат је читаоцима Сокола одраније: то је поклон душманима. У том духу сам исправљао и „патку“ о Тому Хенксу, и именом агресије НАТО, и другим сличним стварима.

Сада већ давне 2008. године цитирао сам Брану Црнчевића:

„Срби, оптужени за све и свашта, не би смели да позајмљују перо и мастило победницима. У том мастилу има превише српске крви. И нека лаж по којој је Америка уводила ред на полуделом Балкану буде записана у америчкој историји, у српској историји тој лажи није место“.

Годину дана касније образложио сам наравоученије тог цитата. А пошто је понављање мајка знања, вреди да се подсетимо. Јер ево, још увек се дешава да се преносе непроверене, произвољне, измишљене и искривљене „вести“, без обзира што за такво нешто у свету где се све може проверити за десетак минута просто нема оправдања.

Зашто ми, родољуби, не смемо да лажемо? Не само зато што тиме чинимо услугу непријатељу – као што је исправно констатовао Црнчевић – већ и зато што тиме рушимо себе. Јер, зар нису највеће светиње нашег родољубља принципи слободе и правде, а самим тим и истине? Баш зато неистина, макар и у служби самоодбране, не може и не сме да буде прихватљива.

Ништа боље не илуструје лакоћу с којом су се за ових 20 година у свету примиле легије лажи о Србима од лакоће с којом су се међу самим Србима примиле неке неистине. На пример, напад НАТО 1999. се и даље редовно именује као „Милосрдни анђео“ иако то уопште није тачно. Чак је право име те операције – „Савезничка сила“ – далеко страшније као симбол недостатка човечности и цинизма концепта „хуманитарне интервенције“. Лажима је потребно фризирање и шминкање. Истини никад.

Пре пар година се неко усудио да упита – поводом једне сензационалне књиге где су цитирани разни душмани, џелати и убице Срба – да ли је једна од тих изјава (приписана папи Јовану Павлу II) тачна, јер није могао да нађе потврду. Па се испоставило да је изјава измишљена.

Шта се онда десило? Трагач за истином је дочекан на нож! Као, зашто брани папу кад се зна шта је овај мислио, говорио и радио по питању Срба. Као, није битно је ли наведена изјава тачна словом када је тачна духом… Ето опет оне погрешне логике на делу.

Ако је ова једна изјава измишљена, како знамо да друге нису? Ако неко, било ко, свесно (а не из незнања) инсистира на неистини, зашто да му верујемо? Зато што је „наш“? Па како онда можемо било коме да замеримо што верује у најцрње неистине о нама, зато што су му потребне, корисне, или штавећ? Како онда можемо да замеримо некоме што тврди да су Срби радили ово или оно – па није битно да ли је то сасвим тачно, али је ето у „духу“ онога што се радило? А на основу чега онда знамо какав је тај „дух“, ако не по речима и делима – онаквим какви јесу, а не каквим их замишљамо?

Доказивање да је тај један цитат измишљен нимало не амнестира Ватикан од одговорности за оно што су доказано радили, говорили или мислили. Напротив, то само чини услугу борцима за истину, јер разоткрива слабост у аргументу и омогућава да се она уклони.

Изрећи лаж нехотице или заблудом мањи је грех него у тој лажи свесно истрајавати. Тиме се душманима не само позајмљује, већ поклања оно мастило о којем је писао Црнчевић. Ово мора да буде јасно не само свакоме ко макар и претендује да буде новинар, већ свакоме ко макар и претендује да буде српски родољуб.

(Сиви соко, 14. 5. 2014)

Categories: Преносимо