Фајненшел тајмс: Охрабрујуће што су у Србији све главне партије посвећене уласку у ЕУ

Лондон – Европске вође не треба да условљавају напредовање Србије ка ЕУ решењем косовског проблема, већ да помогну Србији да испуни политичке, економске и правне захтеве за чланство, оцењује „Фајненшел тајмс“ у уводнику посвећеном предстојећим изборима у Србији.


У тексту под насловом „Србија заслужује свој европски сан“ лист подсећа да је пре само две деценије распад комунистичке Југославије подстакао серију ратова, али додаје да су “за Србију и остатак Европе ова времена прошла и да је демон екстремног национализма успаван, иако још није сасвим уништен”.

Уочи парламентарних избора 16. марта, фокус се окреће ка ономе што ће бити главни национални задатак у наредних пет година, а то је испуњавање тешких услова за улазак у ЕУ, да би Срби могли да уживају плодове европског мира и просперитета, пише ФТ.

Лист наводи да је Србија у јануару почела преговоре о чланству са ЕУ, захваљујући далековидој одлуци да покуша помирење са Косовом, али да се не треба заваравати јер ни Србији ни Косову неће бити лако да једном заувек реши све разлике.

„Европске вође не треба да условљавају српско напредовање ка ЕУ решењем косовског проблема, већ треба да помогну Србији да испуни политичке, економске и правне захтеве за чланство у ЕУ и тиме постепено подстакну Београд да постигне споразум са Косовом“, оцењује се у уводнику.

Такав договор, додаје се, могао би да подразумева изричито признавање косовске независности од стране Србије али, постоје и други модели који могу да се размотре, као што је уговор о успостављању дипломатских односа између западне и источне Немачке из 1972.

По оцени „Фајненшел тајмса“, охрабрујуће је што су у овој изборној трци у Србији све главне партије посвећене уласку у ЕУ, али пут до чланства неће бити лак јер ће нови премијер и влада морати да испуне обећање да ће искоренити корупцију и да спроведу већ закаснеле економске реформе.

Као препреке на путу Србије ка ЕУ, ФТ наводи и замор од проширења, финансијску кризу и појачани страх од имиграције са истока ка западу.


Оригинални текст на сајту „Фајненшел тајмса“:

Serbia deserves its EU dream

(Financial Times, 9. 3. 2014)

Winner of next Sunday’s elections must pursue robust reforms

Viewed from the Balkans, the revolution in Ukraine and Russia’s military intervention are a vivid reminder of how violent struggles can erupt in a European state whose political life is distorted by irresponsible leadership, rampant corruption and ethnic rivalries.

It is only two decades ago that the collapse of communist Yugoslavia unleashed a series of wars, stoked to a large extent by Slobodan Milosevic, Serbia’s strongman ruler, for the ostensible purpose of protecting ethnic Serbs in Croatia and Bosnia-Herzegovina. For Serbia and the rest of Europe, those times are mercifully past and the demon of extreme nationalism, though not destroyed, is dormant. As Serbs prepare to vote in parliamentary elections on March 16, the focus is moving to what should be the supreme national task for the next five years: fulfilling the arduous conditions for EU entry, so Serbs can enjoy the fruits of EU-style peace and prosperity.

Serbia started its membership talks in January, benefiting from its far-sighted decision last year to seek reconciliation with Kosovo, the former Serbian province with an ethnic Albanian majority, whose independence Washington and most EU capitals recognised in 2008. Make no mistake, it will not be easy for Serbia and Kosovo to settle their differences once and for all. But EU leaders should not hold Serbia’s progress towards the EU’s entry gate hostage to the Kosovo problem. Instead, they should assist Serbia to meet the political, economic and legal requirements for EU membership, allowing momentum to build in these talks so that Belgrade develops an ever stronger incentive to strike a deal with Kosovo. This deal might involve explicit Serbian recognition of Kosovo’s independence. But there are other models worth studying, such as the 1972 treaty that established formal diplomatic ties between West Germany and East Germany whilst recognising their unique relationship to each other.

In the present election campaign, it is encouraging that all mainstream parties are committed to EU accession, and it is hardly surprising that their leaders have not fully spelt out to Serbs how much effort and short-term sacrifice will be necessary to meet EU standards. Aleksandar Vucic, the deputy prime minister and frontrunner in opinion polls, is a former nationalist turned pro-European reformer who, if he becomes prime minister, must stick to his promises to root out corruption in Serbian political and business life.

The next government must also pursue economic reform, long overdue in a nation with a 22 per cent jobless rate, banks wary of lending to businesses and too many workers hired by inefficient, state-owned companies that must be privatised or closed. Effective regulatory bodies, a depoliticised public administration and independent courts are key steps to EU entry, but no easier to take than elsewhere in former Yugoslavia.

The road to EU entry will be hard not least because Serbia lacks a champion among influential members of the 28-nation club. In previous rounds of central and eastern European enlargement, Estonia, Latvia and Lithuania had strong support from their Nordic neighbours. Romania had French backing, and Croatia could rely on Austria and Germany.

Enthusiasm in western European countries for EU expansion is at a low ebb. The grand enlargement of 2004-2007, which added 12 new member states, was swiftly followed by financial crisis, economic recession and the rise of populist movements that exploited public anxiety over migration flows from east to west. EU leaders must remind themselves, and their electorates, that eastern enlargement was and remains a strategic triumph. It brought closer the day when Europe will truly be whole and free. But the triumph will not be complete until Serbia and its neighbours are inside the club.

Categories: Вести над вестима

1 reply

  1. Ово се заиста чита као нацистичка реторика о “великој европској породици народа.”

Оставите коментар