Божићна посланица Српске православне цркве више личи на посланицу Цркве Србије, уз „ако се баш мора“ помињање „распетог КиМ“
Фото: ТВ Храм/Снимак екрана
Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Сам патријаршијски положај ни најмање не даје гаранције да ће патријарх механички и аутоматски бити ималац и чувар свете Истине Христове. И од њега се траже лични подвизи; и то више од њега неголи од ма кога другог. Јер „коме је много дано, од њега ће се много искати’“ (Лк. 12, 48) јер који на гори стоји, мора блистати као сунце, да би осветљавао и обасјавао све нас доле у низини. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици. Тако мисле и тако верују механизатори хришћанства – римокатолици; за њих: папски положај аутоматски, и готово мађијски, чини папу непогрешивим. А ми православни верујемо и исповедамо да никакав патријарх не може без личних, светих, апостолских подвига бити истински чувар свете, апостолске, саборне Истине Христове. То верујемо и исповедамо; то ћемо веровати и исповедати увек и до века.
Ава Јустин Ћелијски (овде)
Скрушено признајем да са зебњом очекујем (Божићне) посланице Српске православне цркве; колико се писци (патријарх?) труде да нам испод свести провуку неке ствари, толико се ја бојим да бих, чак и у време мирбожања и благдана, морао да реагујем.
Александар Лазић: Божићна посланица СПЦ или Емануил се роди (?)
Претходних година сам спас тражио у томе да не читам/проучавам посланице – већ само оно што онлајн чујем кад их началствујући свештеник чита на празничним литургијама; прошле сам године осетио да је нешто чудно, али сам био далеко од закључака да Васкршња посланица 2024. имплицира да је човек створен смртним и да је Господ сада присутан само кроз икону епископа/свештеника који служи Свету литургију.
Елем, од када је о Божићу 2013. ваљало ускликнути „Емануил се роди“ излаз сам тражио, као и у другим стварима када садашњост издаје или обмањује, у славној прошлости: уместо читања и преношења „свежих“ посланица радије сам понављао оне српског Златоустог, светог владике Николаја (овде, овде).
Владимир Димитријевић: Како је руски народ нестао из Васкршње посланице патријарха Иринеја?
Но, ове сам године био довољно одморан и пажљив – а и ствар је више него очигледна, можбити и намерна – да ми није могло промаћи суштинско нестајање Косова и Метохије из Посланице СПЦ о Божићу 2025! Ранијих година, па и претходне, Косово и Метохија имало је цео свој пасус.
Погледајмо неколико насумично изабраних божићних посланица у 21. веку, прво ону из 2024. године (по јулијанском календару):
Осећамо очинску потребу да и овог Божића свој саборни глас упутимо пре свега нашој духовној деци на Косову и Метохији, али и свима до којих стиже апел Цркве Светосавске. Српски народ је у овој својој вековној постојбини већ четврт века најугроженији и најнезаштићенији народ на европском континенту. Изложен притисцима, хапшењима, насилном отимању општинских самоуправа, гашењу локалних здравствених служби, отимању земљишта и друге приватне имовине, рушењу гробаља и споменика културе, непрестано бива застрашиван и прогањан. Ми вас, браћо и сестре наше на Косову и у Метохији, гледамо са љубављу, поштовањем и захвалношћу. Дивимо се вашој вери, вашем јунаштву, вашем стрпљењу и трпљењу. Као што верујемо речима Господњим да су „блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити” исто тако верујемо да ће сванути дан када ће и за вас и за васцели наш народ засјати Сунце правде, Христос Бог наш, и да ћете се и ви наситити правде Његове. (овде)
Епархија рашко-призренска: Црква не ћути пред страдањем на Косову и Метохији
Божићна посланица СПЦ 2019. године, патријарх Иринеј:
У нашем овогодишњем божићном обраћању, упућеном нашој верној светосавској деци, подсећамо да не смемо заборавити нашу Стару Србију (Косово и Метохију). Према тој светињи треба да се опходимо као према српској заветној мисли, речи и наслеђу – неодвојивим од нашег народног бића. Јер, управо су о томе својом крвљу сведочили хорови српских мученика и новомученика свих векова. Данас на Божић најсвечаније поменимо косовске, јасеновачке, градинске, и мученике са свих осталих стратишта. Ми им се за помоћ молимо да и сами лично исповедимо своју црквену православну веру у Богомладенца Христа, до самога краја, не бојећи се да о њима сведочимо пред свима. (овде)
Позив СА Сабору СПЦ да одлучи од Светих Тајни евентуалне саучеснике отуђења Косова и Метохије
Божићна посланица СПЦ 2015. године, патријарх Иринеј (приметити да се овде помињу практично и многе српске земље):
Посебно поздрављамо нашу браћу и сестре на нашем мученичком Косову и Метохији, у нашој духовној колевци. Молимо се Богомладенцу Христу да их духовно и божански, као пророка Данила и свете младиће у Вавилону, охрабри и учврсти у опредељењу да буду и остану верни завету наших светих предака. Апелујемо на све прогнане и избегле са ове наше свете српске земље, као и све прогнане и избегле са својих вековних огњишта, из Далмације, Лике, Славоније, Барање, са Баније и Кордуна, као и из разних крајева Босне и Херцеговине, да учине све што до њих стоји да се врате на своја вековна огњишта, да их обнове, унапреде и сачувају за покољења која ће доћи. (овде)
Саопштење Светог Архијерејског Сабора СПЦ о Косову и Метохији
Божићна посланица СПЦ 2005. године, патријарх Павле:
Има ли за нас већега изазова и тежега кушања наше вере и савести од болног питања Косова и Метохије? Заиста нема! Али наш Свети Архијерејски Сабор гласно и часно је недавно формулисао став Цркве о њему. Овде ћемо само подсетити на то да нико нема право да државно-правни статус наше јужне покрајине мења једнострано, без сагласности свих народа који у Србији живе, па, дакле, и српског народа. Шта тек рећи о могућности некаквог „преговарачког процеса” уз претњу силом? Живот, мир, слобода, једнаки услови и иста права свима, очување српских православних светиња, несметан повратак прогнаницима и избеглицама, апсолутно поштовање европских вредности и међународног поретка, а пре свега Повеље Уједињених нација (коју, колико знамо, још нико није прогласио неважећом)… – све су то само неки од елемената и „стандарда” на путу истинског разрешења, у којем су сви на добитку, а нико на губитку. Још нешто, важно и битно: коначни статус не постоји овде на земљи, ни за кога и ни за шта, а нечије упоређивање наводног рађања нове државности на Косову и Метохији са Рођењем Христовим није фраза у служби албанског националног фетишизма него право правцато богохулство. (овде)
Ваља приметити да се у горњој посланици светог патријарха Павла помиње (сада наводно зацељени) раскол у „Охридској архиепископији“, затим српски народ у РС и читавој БиХ, браћа у Црној Гори.
А на шта се свело, некада и заветно и мученичко, Косово и Метохија, овог Божића:
… а посебно на распетом Косову и Метохији… (овде)
Све то још више зачуђује јер је и о последњем Васкрсу у Посланици посвећена дужна пажња Старој Србији:
Пример за то је страдање нашег народа на Косову и Метохији од локалне албанске власти, која протерује Србе са њихових вековних огњишта, а оне који остају свакодневно малтретира, желећи да створи своју државу на српској територији освештаној мученицима и подвижницима, као и мноштвом српских православних цркава и манастира. Боље би било, међутим, за све који живе на овом простору, али и за све људе широм света, да живе у миру једни са другима, поштујући једни друге и помажући једни другима у свакодневном животу. Јер земаљско је за малена царство.
(…)
… посебно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији… (овде)
Па, шта се то променило?! Је ли Господар Вучић крахирао у покушају да промени свест народу али је успео да наше владике „преломе у мозгу“? (Јер, „кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови!“) Ако изузмемо спекулације – а увек се сетимо да се турче/издају „плахи и лакоми“ – остаје да закључимо да управо кусамо последице одлуке Сабора СПЦ о увођењу митрополита у СПЦ, одлуке која никад није суштински образложена већ смо само једног послесаборског мајског јутра 2024. осванули са многим митрополитима.
На то је на време упозоравао недавно упокојени бранилац вере и црквеног поретка, професор Миодраг М. Петровић:
„Одлука Архијерејског сабора о успостављању 18 архиепископа (судећи по Божићној посланици, сад их са патријархом има 28 – прим. А. Л.) у Српској православној цркви, није ништа друго до отварање широм могућности за даље њено распарчавање. Сваком од тих многих архиепископа пружа се могућност да у неком тренутку и из неких побуда прогласи аутокефалним себе и епархију којом управља, било да се ради о оном у Загребу, Сарајеву, Цетињу, Новом Саду или другде. Реч је о неканонској Одлуци што противречи учењу и делу Светога Саве, који је Српску цркву основао са једним само архиепископом.“
Миодраг М. Петровић: Свети архијерејски сабор и шаренило у деловању епископа
И, ево, Божићна посланица Српске православне цркве више личи на посланицу Цркве Србије, уз „ако се баш мора“ помињање „распетог Косова и Метохије“. А где је обраћање духовној деци у српским земљама, у тзв. региону или у расејању?! Као да су Срби ван Београдског пашалука отишли ван јурисдикције Београдске патријаршије и постали нечија туђа брига – да ли тамошњих архиепископа/митрополита, да ли управљача новостворених држава?! Наравно да најгоре слутње говоре о могућности дробљења јединствене СПЦ на Хрватску, Босанску, Црногорску (канонску), Косовску цркву… „Ал’ не рече Туре: ако Бог да!“
Рекло би се да су се наши архијереји, на наговор Лукавог Господара, сувише заиграли за царством земаљским; а оно не само што је за малена, него – како рече премудри св. ава Јустин Ћелијски – ми, народ Светог Саве, њихов положај не схватамо „механички, папистички“. Могу они како хоће, али неће моћи докле хоће, јер – „муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена“!
Александар Лазић: Предаја Косова и Метохије – као гибаница у Часном посту