Доносимо писмо кнеза Милошу Петру II Петровићу Његошу о „рђавој секти, вуковском названој” и одговор владике Рада
Књаз Милош; владика Раде (Извор: Блог Огњена Војводића)
(…)
Књаз Милош Обреновић, владар полувазалног Књажества Сeрбија (Княжество Сербiя) у којем је живјела трећина српског народа, које се ослобађало од османске окупације, док је српски народ у Босни и Херцеговини, Крајини и Војводини био под германском аустроугарском окупацијом, иако оперативно неписмен, одлучно се одупирао римокатоличком прозелитизму и револуционарним реформама разградње форме и континуитета културе српског народа у свом Књажеству. Књаз је спречавао покушаје да аустроугарска католичка културна политика наметне школству и културним установама Књажества програм југословенске језичке политике – сурогат српске ћирилице и прости народни говор као књижевни језик. Књаз се савјетовао са најученијим Србима тог времена, са митрополитом Стефаном Стратимировићем и са српским филолозима, и спроводио савјете српских филолога и владика који су упозорили књаза да је њемачка ћирилица прозелитско писмо у функцији прелаза на латинично писмо, а да се кодификовањем дијалеката као књижевних језика могу израђивати „нови књижевни језици” од једног језика и тако разградити један јединствен језик, то јест креирати нове нације од једног народа и тако раздијелити један историјски народ. Главни промотер српског „народног” књижевног језика и сурогата српске ћирилице у Књажеству Сербија и у другим српским установама на Балкану био је српски сарадник аустрославистичке канцеларије у југословенском језичком програму, Вук Караџић. Такође, словенски филолози су упозоравали књаза да је германска славистика, под називом југословенска језичка политика, средство геополитичког одвајања српског народа од православних хришћанских народа, а прво од највећег словенског народа. Тако је културна политика књажества Књаза Милоша Обреновића постала повјесни примјер потврде становишта хришћанског теолога и филолога, дипломате Руске царевине, Константина Леонтјева, да је „Некада неписменост народа бољи чувар народне особености, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену”.
Књаз Милош је у Књажевини Сербији установио више закона забране уношења и штампања књига аустријским сурогатом српске „ћирилице”. Најзначајнији закон забране „да се не штампају књиге правописом Караџића Вука„ као „хуле против божества и правитељства”, који је Књаз Милош установио јесу, Основанија, Правила о цензурисању, објављена 1832. године 22. децембра (јулијанског календара) у Књажевско-српској канцеларији у Крагујевцу. Закон је истовремено представљао установљење првог стандарда српског писма у Кнежевини Сербији, и културног континуитета ћириличке писмености српског народа. Закон је забрањивао коришћење Караџићеве (аустрославистичке) ћирилице у Србији. У тачки 7. је наведено: „У Србији неће се ни једна књига печатити (…) које би написане биле са писменима Љ, Њ и Ј по ортографији познатога списатеља Вука Караџића” и које би била штампане „без малог и великог (дебелог) јера и писмена јери.” Забраном нису била обухваћена слова Ђ (које је креирао владика Лукијан Мушицки), Ч и Џ, иако су били и у Караџићевој азбуци. Такође, у првим одредбама цензуре, нису се смјеле штампати књиге, „у којој би написане биле: 1. „Хуле против божества”; 2. – „Против вероисповеданија христјанског”; 3. „Мисли саблазне против владајућег морала”; 4. „Мисли против Правитељства Србскога и њихових чланова; 5. Мисли против просветитељстава страних и њихових чланова; 6. „Пристрасна ружења и грђења личности, чије му драго…”. Забрана је важила 35 година. Постепено укидање законске забране почело је 12. марта 1868. године (јулијанског календара) одобрењем књаза Михаила Обреновића (сина Милоша Обреновића) и указом министра просвете.
Павел Тихомиров: Један пример како је Вук Караџић осакатио српски језик
Свједочанство да је Књаз Милош у Књажеству Сербија водио културну политику континуитета књижевног језика и предања ћириличке писмености јесте и књажево писмо Владики Петру II Његошу 1. октобра 1836. године. У писму књаз пише владики да је у одређеним текстовима штампаним на Цетињу примјетио изостављање одређених графема ћириличке ортографије и пише против „вуковске секте”, како је назвао српске сараднике њемачког југословенског програма колонизације српског језика, по имену њеног гласноговорника, Вуку Караџићу, која је у Србији пропагирала нови правопис. У писму је књаз Милош обавијестио владику Његоша о упокојењу митрополита Стефана Стратимировића, који је у „Српској православној цркви” имао функцију патријарха, али је та вијест у другом дијелу и у другом плану писма. „Вуковска секта” је обилазила и Цетиње, лично Вук Караџић, и вршила утицај на младог владику Његоша, који је рукоположен за владику прије пунољетства и био посебан објекат обраде Вука Караџића по питању њемачке реформе српског књижевног језика и увођења сурогата српске ћирилице, али владика Његош никада није пристао да пише сурогатом ћирилице него је у свим својим писмима користио право ћириличко писмо којим је штампао и своја књижевна дјела.
Писмо је објављено у Руској царевини 1903. године у часопису Извјешћа Одељења руског језика и словесности Императорске Академије („Известия Отделения русского языка и словесности Императорской Академии наук”) посвећеном српској језичкој и вјерској политици у односу на њемачку колонијалну језичку и вјерску политику, и дјелатностима руских слависта у књажевини Сербији која је била непосредно под колонијалном политиком Аустроугарске монархије и римокатоличке мисије. Писмо је публиковано у поглављу које је припремио П. А. Лавров под насловом „Кнез Милош о реформи српске азбуке Вука Караџића и владика Петар II о Доситеју Обрадовићу”. Писмо сам транслитерацијом „превео” са српског књижевног језика и српског ћириличког писма 19. вијека на савремени српски језик, али сам оставио оригинални распоред ријечи у реченици (синтаксу) ради очувања стила и изражајности језика и оригиналног наглашавања ријечи у реченици.
(…)
Писмо Књаза Милоша Владики Његошу
„Има једна рђава секта, вуковска названа, која ь (дебело јер) изоставља, и још гдјекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, а ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем ь и увођењем некаквог ‘ј` одводи од православља и приводи к римокатоличанству. (Познат ће Вам бити кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите да не дође до нечастивих ушију.) Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Г. Митрополитом Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши, а многије читавим сандуком побацавши”.
Огњен Војводић
Њговому високопреосвештенству, Господину Петру Петровићу Његошу Православному Епископу Цетињскому, владатељу Црногорскому у Цетињу
1. октовра 1886. у Крагуевцу.
Како ми ово неко време више православни мили Црногораца своим пословима овамо долазе и враћају се, врло самь жељан био, запитати за ваше повољно здравље, и свагда сам с радошћу разумевао, да сте, хвала Богу, живо и здраво. Овом приликом, како се неки ваши отечественници, боравивши код мене, и изјавивши желљу своју, у Сербију преселити се да би избјегли свирепства турска, у отечество свое враће, не могу пропустити, да вас и писмено поздравим, желећи и од вас извјестити се, како се находите. Ваши соотечественници показивали су ми овдје и црногорски пасош: «Црногорско проводно писмо» и драго ми е било видити, оваки Докумень и у Црнои Гори печатан.
Имајући сад једно таково писмо пред собом, издано у Цетинљу месеца Маја 21. 1836. год. No 112 не могу пропустити, да вам не примјетим, да, колико ми е драго о успјеху литерарном Црногорца уверити се, толико ми је жао, приметити, да у печатању вашем слово ъ изоставља се. Ово е за мене нова појава, тим више, што на печату, на ком є надпис: „Црногорскога правителствующега сената печать» а тако и у писанымъ рѣчма п. п. «Петарь Милићевићъ” слова ъ има а у прочем печатању нема га.
Ваше високопреосвещенство! све церковне славенске књиге нашег вјероисповједанија списане су кирилловим писменама, са ъ, православни Русси пишу ъ, Сербљи и у Сербии и у Аустии пишу га такође, не иначе и Бугари, и сви се держе основанија Славенског тежећи к јединој цјелини, то јест једному Славенскому језику, и обдержанију јєдине вјере то јест восточне православне.
Има једна рђава секта, вуковска названа, која ъ изоставља, и оште измјене захтијева, и све се бојим, да не буде отров учења ове секте и до у Црну Гору, до сад свагда чисту и невредиму пребившу приспио, а ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало. јербо је достовјаено познато, да та секта изостављањем ъ, и увођеніемъ некаквог j, одводи од православља и приводи к Римокатоличеству*1)
Кнез Милош Обреновић (Фото: Народни музеј Аранђеловац)
Та јє секта и овдје почела била исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласју с Г. Митрополитом карловачким, Стратимировићемъ, предупредио, многе такове књиге у ватру бацивши, а многе читавим сандуцима побацавши. Зато не могу пропустити, да вас не умолим, да обратите внимање ваше на печатања ова, да бу и ваша типографја плодотворила на прослављање чистог Славенства и чисте наше вјере православне, које сте и ви, као и силни Русси и ми и Бугари, вјерни синови.
Овом приликом не могу прећутати да вам не сообщим добивену ми вест, вест истина печалну, но знамениту: православни Архиепископ карловачки у Срему, Стефан Стратимировић, преселіо се у вјечност 23. Септембра око поноћи између 22. и 23. и то чудесним и знаменитим за мене случаем. Я сам послао супругу и оба премила сина моја пре неколико дана у Цесарију на посјећеније кћери мојој удату у Земуну, у Темишвару. Из особите жеље посјетити старог, славног и заслужног Г. Митрополита Стратимировића ударили су они на Карловце, гдје је Г. Митрополит здрав здравцит 21. септ. на ручак дочекао. У Карловцу су тај дан ноћили, и сутра дан 22. Септ. рано кренули су се даље у Петроварадин и Нови Сад к Темишвару, Г. Митрополит испратио их јє до Петроварадина, а после вратио се кући у Карловце. Описују, да се не може описати радост, коју јє чувствовао видевши и дочекавши госте овакове. Тај дан на два саата и пред поноћи легне спавати, и тек што заспи, викне свог камердинера и пошље га по доктора. Док јє доктор дошао он је издануо. Кажу, да га је шлог трефио. И таковим случаем преставио се славни старац у вечност. Бог да му душу прости и лака му земльица, многа је добра починио. Желећи вашему високопреосвещтенству, да и ви дубоку старост, као и Cвети Петар, блажене памети стриц ваш, и сад у Богу преставивши І. Стратимировић, (доживио је пунх 80. година:) дочекате, и славу нову наследите, и поздрављајући вас љубезно с почитанием сам.
1) Приписка: Познат ће вам бити кустос Царске аустријске Библиотеке, (бартоломеј) Копитар, Римокатолик, овај је та ученија развратна дао Вуку, а вук вуче туђу будалаш тину, незнаюћи ни шта вуче, ни на што. Но ово, молим, сами за себе задер жите, да не дође до нечестиви ушију.
Писмо је штампано у публикацији „Известия Отделения русского языка и словесности Императорской Академии наук” (1903. т. VIII књ. 3,ст.333)
Скраћивање и опрема: Стање ствари
(Блог Огњена Војводића, 4. 9. 2017)
П. П. Његош: Била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби учинили међу собом једно правило књигопечатања
Милошу Обреновићу
Беч, 15. јануара 1837.Пресвијетли Кнеже,
Милостиви Господару,Почитајемо писмо Ваше од 1-вога октобра прошле године имао сам чест примити, из којега видим Ваше драгоцјено расположеније к мени и народу црногорскоме, за што приносим Вашој Свјетлости моју чувствитељњејшу благодарност и молим всевишњега Творца да сохрани Ваше за свакога Србина драгоцјено здравље за похвалу и срећу свега славеносрпскаго народа.
Молим Вас, Пресвијетли Кнеже, да ми опростите што нијесам има времена прије Вама одговорити на почитајемо Ваше писмо, будући сам оно примио пред самим мојим одласком из Црне Горе у Бечу, поради неких посалах с австријским правитељством црногорскијех, ђе се сада и налазим.
Послије доласка мојега у овоме столичноме граду првом дужношћу поставио сам себе одговорити Вама, Свјетљејши Кнеже, на прељубезно мени Ваше писмо и изјавити у томе моје неограничено желаније виђети се с Вама лично и преговорити о многоме што би се тицало до ползе народа славеносрпскаго, но опстојатељства нека неће ми дозволити моју давњејшу нелицемјерну жељу испунити.
Пресвијетли Кнеже, Ви изволите изјасњивати у Вашему писму да у књигопечатњи црногорској јесте познали нека правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатани црковни славенски књига нашег вјероисповједанија. Поради мене била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби учинили међу собом једно правило књигопечатања, а особено Срби и Црногорци, но и то остављам до тога времена доклен будем срећан виђети се с Вама лично и преговорити како о томе тако и о многијема другијема стварима које би се тицале до среће подвласних нама народах.
У закључењу овога мојега писма имам чест поздравит Вас, Пресвијетли Кнеже, наступајућим Новим љетом, којега како и млогих другијех всесрдечно желим Вама проводити са свом пресвијетлом Вашом фамилијом у доброме здрављу, спокојствију и благоденствију за похвалу и радост српскога народа.
С глубочајшим мојим високопочитанијем и преданошћу имам чест бити Ваше Свјетлости Милостиваго Господара покорњејши слуга
Владика црногорски и брцки
П. Петровић Његош
Извор: Петар Петровић II Његош, Писма. Електронска сабрана дела, 2024.