Објективна (научна) чињеница јесте да српски језик има бар 27 сугласника, 1 полугласник и 1 двогласник. Дакле, за вѣрно одражавање српског језика у писму, неопходна су бар 34 слова, пише коментатор „Гремлин“
Извор: Стање ствари
(…)
Ђурковић полази од (…) тезе да српски језик има 5 самогласника и 25 сугласника.
А објективна (научна) чињеница (потврђена у лингвистици, књижевности, народном стваралаштву) је да српски језик има бар 27 сугласника, 1 полугласник и 1 двогласник. Дакле, за вѣрно одражавање српског језика у писму, неопходна су бар 34 слова. Нѣважно је што се ти нѣдостајући гласови нѣ чују на цѣлом српском језичком простору – чују се у разним, великим областима тог простора, па би зато морали да имају слово којим ће се обѣлѣжавати – ако желимо да млада поколѣња ваљано, цѣлосно, науче матерњи језик, и ако желимо да том језику увећамо творбену моћ, која је, услѣд Вукове рефрорме, поприлично сужена и скучена. И, што је најгоре – то „упрошћавање“ српског језика уклањањем „сувишних“ слова довело нас је до комадања у мноштво измишљених народића и „језика“. Ево како.
Избацивање двогласника „јат“ (ѣ) српски језик је довело до распарчавања по дијалекатској основи. Кад видите нпр. рѣч млѣко, свуд написану на исти начин, ви је доживљавате као један појам, појам једног истог језика и народа, како год га иначе изговарали. Кад исти тај појам напишете фонетски: млеко, млијеко, млико, мљеко – у вашој свѣсти се већ јавља нѣка свѣст о разлици, премда никакве суштинске разлике нѣма. Онда се појаве „учењаци“ да вас „поуче“ како је нѣки од облика који изговарате „правилан“ или „нѣправилан“. И тачка, свађа може да почне.
Овакав приступ је у западним српским крајевима помогао вѣчито тињајуће сепаратистичке тежње, вѣковима подстѣцане од страних сила, и стварање измишљеног „хрватског“ језика“ – заправо јекавски и латиницом писаног српског. Хтѣли ми то или нѣ, тај „језик“ је у међуврѣмену већ међународно признат, и многи Срби, образовани и необразовани, свѣсно или нѣ га признају, колико год то глупо и бесмислено било. Овѣм процес цѣпања српског језика по дијалекатској основи нѣје завршен – ако нѣсте примѣтили, већ се о трошку Републике Србије штампају уџбеници „буњевачког“ језика, заснованог на икавици. Тако смо зезнули Хрвате, јербо смо млого паметни.
Истина је да би се враћањем „јата“ српски правопис прилично компликовао: његова правилна употрѣба у писму била је огроман проблем још од старословѣнског периода, дакле – нѣ само Србима, већ и Русима и Бугарима. Кад је руски цар Николај I због тога хтѣо да укине „јат“, један научник му је казао да је то слово неопходно макар зато да би се писмени људи разликовали од нѣписмених. И „јат“ су у Русији укинули тек бољшевици, мада су против тога били најбољи руски умови тог доба, попут Иљина, Буњина или Берђајева, па се у руској емиграцији користио све до нѣдавно. И упркос томе што су Руси махом „јекавци“, па су „јат“, за разлику од Срба, лакше могли, као што и јесу, замѣнити другим знаком.
Нѣка читалац из овѣх пар чињеница процѣни да ли нам је битније задржавање „најсавршенијег правописа на свѣту“ и хиперпродукција свакојаких полуписмених „мастера“ и „доктора“, или истинско образовање младих поколѣња и заустављање дробљења српског народа и државе.
За стварање македонске нације нѣје било довољно само одвајање по дијалекатској основи, пошто народ тамо говори екавицом, (као и већи дѣо Србије). Зато су „инжењери људских душа“ за стварање „македонског“ језика одабрали нѣ најраширенији дијалекат вардарске Македоније (као што је учињено у Србији), већ онај најближи бугарском: умѣсто „ћ“ и „ђ“ установили да се пише „к“ и „г“, додали слово „ѕ“ (слитно дз) – глас који је иначе још жив и на Косову и у источној Србији – и ето ти још једног језика,
„Меко ш“ је глас о коме је писао још Вук Караџић, али нѣје сматрао да је за њега нужан посебан знак. Тај глас се чује у Драгачеву, БиХ, западној Србији… И Црној Гори, што је Милогорцима добродошло да га унесу у своју абецеду (кренули су спочетка и с азбуком, али су брзо скопчали да им то баш нѣје згодно). И створе још један „језик“. Иначе је један наш лингвиста још прѣ тога прѣдлагао увођење „меког ш“ у наше писмо (у облику „щ“, што је по менѣ спорно, али то је друга тема). Али, званична Подгорица је, ето, била промућурнија и бржа.
Огњен Војводић: „Монтенегристика“ као примјер прозелитизма унијатске мисије
Тзв. Бошњацима никакво ново слово нѣје било неопходно – довољно им је било гомилање турцизама и утрпавање „х“ гдѣ му јесте и гдѣ му нѣје мѣсто.
Кога брига што је све то будалаштина и што је свѣм тѣм језицима граматичка основа једна те иста? У свѣтским (и домаћим!) библиотечким каталозима поменути „језици“ се увелико званично уводе, без икаквог српског отпора.
И најзад – одавно смо заборавили да је Вук створио азбуку са 31, а нѣ са 30 слова. То 31. слово укинуо је тек Љубомир Стојановић, у трећем, државном издању Вуковог Рјечника, 1898. године, Рѣч је о полугласнику, обѣлѣжаваном словом „дебело јер“ (ъ). Иако се појављује у свега 15-ак рѣчи књижевног језика, како га је он замислио, Вук га је ипак задржао у својој азбуци. Пошто се то „ъ“ у тадашњим „књижевним“ рѣчима (у народним и страним ово и нѣје правило) увѣк налазило поред „р“, Стојановић је смислио да се оно записује са двотачком изнад „р“. И та двотачка се из правописа изгубила у року од пар година, до почетка ХХ вѣка. Од тада наши писмени људи нѣправилно пишу и изговарају те рѣчи, двосложно, умѣсто умръо – умро, умѣсто сатръо – сатро итд.
Вук Стефановић Караџић, Писменица сербскога језика, стр. 4-5 (Извор: Матица српска)
Наравно, каснѣје је утврђено да је употрѣба тог полугласника далеко шира. У току је стварање и тимочког (или како ће се већ звати, наши западни пријатељи на томе већ годинама раде) језика, у коме ће и то „ъ“ наћи своје мѣсто – пошто га у званичном српском, као ни онѣх раније поменутих – нѣма. Што је, је л’ те, довољан разлог (уз горе поменуто „ѕ“) за стварање још једног народа и језика.
(…)
Коментатор с надимком Гремлин
Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари