Косара Гавриловић: Епископи уцењени Хашким трибуналом разарају СПЦ

Да би нашим цењеним посетиоцима било јасније откуда то да се у СПЦ спроводе „чистке“ као у најмрачније стаљинистичко и титоистичко доба, доносимо шири извод из текста госпође Косаре Гавриловић,  ћерке предратног министра и дипломате Милана Гавриловића, „Косово и Метохија у данашњој Србији“, који смо објавили 16. децембра 2009. године. Цитат који следи показује један од кључних разлога убрзаног разарање СПЦ као институције, али је и препорука посетиоцима да у наставку прочитају извод из текста чију смо суштину сажели у наднаслову „Велика тајна Српске Цркве“. Обратимо пажњу: „Лично знам за двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Департмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке…“

bzv-1832015

Уредништво Борбе за веру

+ + +

„…Као што сам рекла, наша Црква је данас подељена као што је подељена влада и као што је подељен народ. Народ је подељен око таквих питања као што су ‘‘Треба ли да се придружимо Европи или не?’‘ или ‘‘Треба ли заједно са Европом ићи ка глобализацији или не?’‘ И Црква је подељена око истих питања. Али за Цркву су она нешто сложенија него што су за остали свет. Црква таква питања не може да разматра са чисто економске или геополитичке тачке гледишта. Што се Ње тиче та питања воде читавом низу других која су моралне, духовне, или чисто црквене природе, а које Она мора узети у обзир. Могли бисмо очекивати и од наше владе и од народа, као колективитета и као појединаца, да покушају да одговоре на питања као што је: ‘’Којој Европи толико чезнемо да се придружимо? Оној која назива НАТО бомбардовање Србије, у коме је страдало више од 3.000 цивила, међу којима и мноштво деце, хуманитарном интервенцијом? Или је то Европа која се не усуђује да заштити права својих становника хришћана јер то не би било политички коректно, док истовремено вредно штити верска права муслимана?’‘ Влада, наравно, није обавезна да се брине о духовном животу народа, али Црква јесте. Црква је обавезна да се брине за духовно спасење својих верника. Ми у Цркви тражимо спасење. Ми у апостолској Цркви тражимо истину. Христос је ученике називао сољу земље. ‘‘Ако со обљутави, чим ће се осолити?’‘ (Мат. 5:13) Шта ако српске владике изгубе оно што је њихова главна одлика, оно чиме се одређују? Шта ако су српске владике решиле да се придруже секуларној власти у потрази за западним вредностима? Шта ако и они желе да се придруже Европи и заједно са Европском унијом пригрле глобализацију? Знају ли они уопште шта ‘‘глобализација’‘ значи? Могу ли да нам објасне зашто су они, наши јерарси, тако махнито жељни да се придруже Европи?

kosara_gavrilovic

Косара Гавриловић

Сваки владика има своје разлоге. Неки су похлепни. Неки су неутаживо амбициозни. Има их који се плаше. Страх је изузетно убедљив разлог. Лично знам за двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Департмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке.

Негде пред крај рата у Босни, или одмах потом, не сећам се више тачно године, радила сам као преводилац за једног од њих. Била сам с њим у америчком Конгресу када је оптужен за етничко чишћење. Био је то Владика Атанасије кога сам добро познавала, поштовала и изузетно волела. Знала сам да није крив за оно за шта га оптужују. Знала сам то не зато што сам га познавала и волела, већ због тога што сам му гледала лице и чула глас којим је одговарао, а пре свега због тога што оптужбе нису имале никаквог смисла. Нико нормалан није могао сматрати његова дела – која, узгред, никада није порицао – ичим другим до чиновима храбрости и хуманости. Ниједан суд у свету не би му никада судио – осим, наравно, суда у Хагу. Не знам да ли га Хаг оптужује и за неке друге злочине. Нити знам какве оптужбе би могле бити подигнуте против Митрополита Амфилохија. Не знам ни да ли Стејт Департмент стварно има необориве доказе за наводне злочине ова два јерарха. Не знам и то није важно. Оно што јесте је да су они криви за нешто друго: уплашили су се, и понели се као кукавице.

Плашити се није грех. Свети апостол Петар се уплашио и подао страху, али га то није спречило да чује кукурикање петла. Покајао се и заплакао. Али, Амфилохије и Атанасије нису се само понели као кукавице – они су то и постали. А када су постали кукавице, њих двојица од тројице најстаменијих и највећих бранилаца Православља, православне истине и српског православног народа, постали су и главни заговорници Западне Европе, Америке, њихових вредности, њихових потреба и њихових планова за Нови светски поредак. И, још горе, не само што су сагрешили, већ су сачинили и потпуно нов концепт Цркве, њених догми, целе наше вере, не би ли свој грех оправдали.

И тако се нова јерес појавила у Србији. Истини за вољу, она није била нова. Најпре се пре десетак година појавила у Грчкој, можда и нешто раније. Могло би се рећи да су га у Србији прве приметиле наше старамајке са села. Оне можда не умеју да читају и пишу, али знају литургију наизуст. А литургија је одједном почела да се мења. Најпре су се јавиле једва приметне промене у редоследу службе, па је дошло изостављање, или се то драгим старицама само чинило? Али када је при Великом уласку хору забрањено да са амвона пева Иже херувими, нису само сеоске старице приметиле да нешто није у реду. И када се испоставило да исповест више није нужна, свима је постало јасно да ствари стоје прилично лоше. Тада су у Цркви почели озбиљни разговори које је Црква покушала да прикрије. Али, није успела. Људи су знали. Не све, наравно, не сваки детаљ, али неке врло важне, врло тужне и застрашујуће чињенице доспеле су до њих. Сазнали смо на пример да један од владика који није делио његово мишљење, рекао Владици Атанасију: “То што чиниш је против канона”, нашта је Атанасије одговорио: “У новој стварности, каноне само мачку о реп”.

То су речи човека који је до недавно био један од великих српских каноничара, поштован не само као стручњак за канонско право, већ још више као један од његових оданих бранитеља.

И шта је то, могли бисмо упитати, “нова стварност”? Или, како се углавном назива “нова стварност у настајању” или чак “нове стварности”, у множини? Зар није отужно и помислити на све те нове стварности? Које су све то ‘‘стварности’‘ и колико их је? И докле ће се развијати? И у шта?

Не осећате ли како тле испод ваших ногу подрхтава? Зар вам од тога не припада мука? То није измишљотина каквог “лудог научника”. То су речи српског владике, јерарха Српске православне цркве у којој хвалимо и славимо Господа који нас је утврдио на стени свога учења. Више не можемо чврсто стајати ни на стени.

Стога је прошле године одлучено да се питање нове јереси стави на дневни ред седнице Архијерејског сабора. О јереси се, наравно, никад није званично говорило као јереси. Називана је “променама” или, ређе, “реформама”.

Прошле године људи, или тачније онај једва приметни сегмент друштва који се занима таквим питањима, чекао је са великим интересовањем, чак узбуђењем, на седницу Архијерејског сабора и почетак расправе о јереси. Нисмо били ни узнемирени ни уплашени. Већ смо се радовали победи јер смо знали да ће Владика Атанасије говорити у прилог реформи а да ће каноне бранити један од три велика ‘‘А’‘ – како су седамдесетих година прошлог века називали Амфилохија, Атанасија и Артемија. Наша страна уопште није сумњала да ће Владика Артемије победити.

Друга страна се, међутим, вероватно сложила са нашом проценом исхода па је на самом почетку седнице питање јереси скинуто са дневног реда. Исто се поновило и ове године. Питање “промена” стављено је на дневни ред, а потом је, на велику жалост, скинуто. Кажем “на велику жалост”, зато што расправа о променама мора водити и расправити о самој јереси, отворена расправа о том питању будући од суштинске важности за нашу духовну добробит. Нама је апсолутно неопходно да најпре признамо постојање јереси а да затим утврдимо њену суштину у свим појединостима.

Пре годину дана, мало пре сазивања Архијерејског сабора, у једном од својих разговора са монасима Владика Артемије поставио је следеће питање: “Шта мислите, браћо, које је најважније питање с којим се данас суочавамо?” Једногласни одговор био је, наравно, “Косово и Метохија”. “Не”, одговорио је Владика. “Не Косово и Метохија. Косово и Метохија су, уосталом, само комад земље. Најважније питање пред нама је како да заштитимо и спасемо своју веру од јереси.”

Ја овде нећу детаљно анализовати елементе јереси. Само ћу рећи оно што су ми они који та питања познају боље од мене представили као њену срж – њену главну догму. Укратко, греха више нема. Тако сада знамо зашто се нико у Србији ничега не боји и не стиди. Нема греха зато што је Христос својим страдањем на крсту “смрћу згазио смрт” и ослободио нас заувек не само од првобитног греха већ и од греха уопште. Другим речима, у “новој стварности” сви греси су унапред опроштени. То значи да више нема потребе за покајањем. Због чега би се кајали ако нема греха? То значи да исповест више није нужна. Можемо се причешћивати, вероватно стога што се то сматра само симболичним гестом./…/

Цео текст може се прочитати на следећем линку:

http://borbazaveru.info/content/view/1787/1/

(Борба за веру, 14. 3. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Nz



Categories: Поново прочитати/погледати

7 replies

  1. „Лично знам за двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине уценивши их …“
    И ја лично знам да су овакви докази будалаштине.
    И кад је СПЦ у питању примењује се метод контролираног хаоса. С једне стране свакојаки борци за веру, с друге разноразне сорте екумениста. Први служе да се омаловажи православље кроз контролисане наступе будалетина. Квалитетни наступи и текстови онда остају у сенци.Други служие да циљано вуку на једну страну и они су предвиђени за победнике у сукобу. Води се рачуна да први углавном придобију масе, а други некакве си интелектуалце. И са једне и са друге стране има: искрених људи и људи од знања, има оних који се баве грешкама оних других, има грешком залуталих и намерно постављених, има лукавих лисица и много,много корисних идиота.
    Богоугодан дан од срца желим читаоцима Стања ствари.

  2. Ја сам увек говорио да ЦИА мени ради о глави. Сада ми је јасно зашто су ме напали Амфилохије и Атанасије!:)))

  3. Поштовани о. Ђуровићу, да ли је пролеће стигло у леп град Рим? Митрополит Амфилохије и епископ Атанасије. Бар ставите м. и е. или употребите реч владика. Шала је шала, али ред би ваљало поштовати. За ЦИА сте неинтересантни, мада вам не могу пружити доказе за то. Рецимо да је то здраворазумски закључак заснован на логичком мишљењу, искуству и скромној количини теоријског знања које моја маленкост поседује.

  4. Г. Илијин, на Ваш коментар могу да промуцам: „И ја исто“. Уз сво уважавање Косаре Гавриловић и њене часне фамилије. У овом, како рекосте Богоугодном дану, да препоручимо једни другима за читање „Лондонски дневник“ њеног оца Милана Гавриловића.

  5. Razmišljam, bez obzira na istinitost optužbi postupili su nečasno. Čega su se bojali? Za svoj ugled ili ugled crkve? Ne znam. Za ugled crkve je najvažnije što misle njeni vjernici i siguran sam da ovde te optužbe ne bi prošle. A što je uradilo vodstvo SPC?
    Razmišljam još kako teško se je odupreti takvim optužbama i dan današnji. Pa su događaji svježi, optuženi žive u formalno demokratskom društvu, imaju mogućnost javno se braniti, javno reći svoju istinu…
    Sad se sjetimo svih optuženih u komunizmu, gdje nije postojalo pravo javnosti, ni pravna država, ni pravo braniti se po medijima… I sad se sjetimo kako je bilo npr. Stepincu?
    I mnogima drugima.

  6. Г. Живковићу, толико тога би ваљало прочитати.Искористимо ове коментаре да понекад препоручимо једни другима корисно штиво. Највећи проблем код многих који пишу „за и против нечега“ је сујета. Ко се са њом избори и Богу се помоли пре него што напише неки текст има веће шансе да се приближи истини. Додуше, не могу статистички поткрепити ову тврдњу (шала).

  7. Након тешке болести дана, 25. јануара 2019. године упокојила се наша драга сестра Косара Гавриловић.
    Опело и сахрана ће бити у среду, 30. јануара у 12 часова на Новом гробљу у Београду.
    Вјечнаја памјат +
    Бог душу да јој прости.

    http://srbinaokup.info/?p=98911

Оставите коментар