После извесног времена сам оценио да немам неки посебан разлог да ту останем, иначе су сви људи били љубазни и фини, немам никакве примедбе ни на опхођење ни на ставове
Реакција проф. Мила Ломпара на питање о Римском клубу (Фото: Снимак екрана)
Гостујући на Јутјуб каналу „Балканска оштрица“ професор Мило Ломпар дотакао се Римског клуба и свог (бившег) чланства у њему (на снимку од 24:18).
Водитељ: Професоре, стално су ми помињали у коментарима – питајте професора Ломпара за Римски клуб, да ли је он тамо члан, да ли је био члан… Немам појма о томе, и да нам мало објасните шта је та организација, како се тамо уопште доспева и како се излази одатле?
Мило Ломпар: Ја нисам члан Римског клуба, али јесам једно кратко време био – то вам је најпрецизнији одговор. Небојша Нешковић, један физичар, предложио ми је да уђем у ту организацију која има један хуманитарни план, такав јој је програм – и ја сам пристао. Тамо сам затекао неке људе који су прилично високо означени у систему (наше) власти.
Писано је о томе на једном сајту који није мени баш склон – Стање ствари – писали су они о томе, тамо може баш публика детаљно да се извести.
Два коментара на текст Б. Нешића: Покушај полемике или хајка на проф. Ломпара?
Чак је један човек мени написао једно писмо, приватно, у којем је написао да је то рђаво, и да није добро што сам ја тамо; ја сам му одговорио шта сам имао да кажем, и онда је он када је кренула једна кампања на мене – а на мене је кретало доста кампања – онда је он објавио ту приватну преписку. Мада је та преписка ишла мени на корист а не на штету – хајде да кажем да је можда зато и објавио, али свеједно: идеја да објавите приватну преписку показује да смо ми друштво где се приватност излива у јавност, а то је рђаво у сваком погледу.
Да се вратим на ову тачку, ја сам одржао једно предавање „Роман о Лондону и мигрантска криза“, где сам говорио о „Роману о Лондону“ који је написан 1971. године и у којем је Црњански генијално захватио проблематику мигрантско-емигрантском животу. (…) И то је било јавно предавање, на Коларчевом народном универзитету. И то је све што сам урадио у животу за Римски клуб.
После извесног времена сам оценио да немам неки посебан разлог да ту останем, иначе су сви људи били љубазни и фини, немам никакве примедбе ни на опхођење ни на ставове – и ја сам мирно то напустио, без неке велике драме. А ово што стално помињу, то је део тих кампања које се воде против мене, јер треба негде да ме сместе – па сам један дан за Русе, други дан за Римски клуб, трећи дан сам за Енглезе… И за Немце, ваљда се сви стичу код мене.
Интересантно да људи који су блиски властима и чија имена можете наћи на агенди Римског клуба – можете да одете на сајт и видите чланове, и видећете да мене тамо нема – ништа не могу лоше да кажем о тим људима, то је био један фин и пристојан свет, али неко ми је рекао да је један професор Економског факултета (не могу имена више да се сетим) био ментор оног неуспешног доктората Синише Малог. А мислим да је ту био члан недавно постављени амбасадор у Румунији, професор Факултета политичких наука Драган Симеуновић, кога ја познајем, симпатичан човек овако. Мислим да је ту био члан Нада Поповић Перишић, ректорка Сингидунума.
Чланови Српске подружнице Римског клуба
А никог од њих не прозивају, а то што мене прозивају значи да то долази из перспективе власти, развијају мало те фаме о нечему што је беспредметно и што објективно не постоји јер ја одавно нисам више члан те организације – која иначе у принципу (барем оно што она каже, а шта су организације у својим далеким одјецима ми најчешће и не знамо) није ништа зазор.
Мило Ломпар: У кампањи против мене видно учешће узели портали „Нови стандард“ и „Стање ствари“
Водитељ: А како се тамо улази, да ли је нека специјална позивница? И како се излази, Ви само кажете „нећу више да будем“? Има ли ту различитих групација – и русофила и американофила и англофила, или једноставно су ту конзервативније групе људи или је то глобалистичка струје, мешовита?
Мило Ломпар: Ја колико видим то је једна глобална структура. А како сам ја ушао – рекао сам име човека који ме је питао да уђем, код мене је све конкретно.
Жак Кусто: Страшно је рећи, али морамо елиминисати 350.000 људи дневно (1991)
Водитељ: Значи, русофили и американофили су заједно у тим организацијама, без икаквих проблема?
Мило Ломпар: Прво морамо да видимо ко је русофил, морамо да видимо (смех).
Водитељ: Имали су једног?
Мило Ломпар: Па јесте, ја спадам у рационалне русофиле, да, тако је. Што се тиче тога како се излази, ја имам дуго искуство излажења, и кад неко крене да ми се фолира да је тешко изаћи и да ће он „да изађе, али…“, ја му кажем да ми то не прича – ја знам јер се само седне, напише и потпишеш се. Тако да сам ја дао оставку и на место директора „Политике“, то је било мало више… Једноставно је изаћи, није тешко – ако нисте неког молили да вас тамо прими. На један начин ви излазите из неке структуре ако сте тамо позвани, јер онда ништа не дугујете; на други начин излазите ако сте неког вукли за рукав, а он вам је он то учинио, маса је тако добила положаје у државној администрацији – а кад се брод накриви они би да побегну, а онда те он подсети: „Види, пријатељу, молио си ме да те овде сместим, па не можеш да одеш како ти хоћеш.“ Пошто сам ја увек могао да одем како ја хоћу, ја никад никог нисам молио. Дакле, излази се лако, није тешко, седнете и напишете.
Валентин Катасонов: Поводом пола века постојања Римског клуба
Водитељ: Је ли то полумасонска организација, по принципу „услуга за услугу“, ви мени чините, ја чиним вама и држимо се заједно?
Мило Ломпар: Па не знам, био сам кратко.
Водитељ: Нису Вам нешто нудили по принципу „морате нешто да нам учинити да бисмо ми вама“?
Мило Ломпар: Па ко би мени неку услугу нудио? Није уобичајено. Не, није. На мене се, у суштини, не може рачунати у том правцу.
Наслов, препис и опрема: Стање ствари
Погледајте целу емисију
