Личности 2022. године повезују најмање две ствари: благост и многобројни дарови
Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић) и Ивица Кузмановић (Фото: Фејсбук)
Обичај је нашег сајта да о личностима ове године пишу претходни добитници, па су образлажућа слова написали проф. др Мило Ломпар (Личност 2018. године) и проф. др Милош Ковић (Личност 2017. године и предлагач да Личност 2014. буде Гаврило Принцип)
Мило Ломпар: Никола Н. Живковић, Србин из Жумберка који се вратио у свој завичај – Србију
Ако бисмо желели да сазнамо ко је Никола Живковић, најбоље би било да се упознамо са његовим опширним, детаљним, занимљивим и вишетомним Берлинским записима. Њихов писац је један од наших најпознатијих емигрантских писаца и новинара. У нашој средини објавио је читав низ изузетних књига и превода. Такав је превод књиге о католичењу Срба у Жумберку. Такве су књиге које су нас упознале са потискиваним сведочанствима о Другом светском рату: Нојбахера, Хорстенауа или документарна збирка Ратни дневник Вермахта. Али, Никола Живковић је и писац драгоцене студије о извештавању немачких медија у времену распада титоистичке Југославије. Њом је направио истински пандан познатој књизи Момчила Селесковића о слици српског народа у немачким медијима у периоду Првог светског рата. У најновије време, он је превео занимљиву и проблемску књигу Франка Лисона Презирање сопственог, која се показује као прецизна дијагноза стања немачке јавне и културне свести, са значајним импликацијама на стање европске свести.
Но, Берлински записи свакако су нешто више од свега тога. Они су драгоцено и вишеструко важно приповедање о животу једног човека у берлинској средини током осме деценије двадесетог века, о његовој породици која настаје у том времену, које је наизглед сасвим мирно и спокојно, да би се – после пада Берлинског зида – појавило као време велике узнемирености и нервне пренапрегнутости у животу јунака ових дневника. Јер, у мирну колотечину спокојног протицања времена продиру разни гласови с удаљених југословенских простора: као грмљавина се појављују вести о распаду југословенске државе, као несрећа их престижу вести о поновној дискриминисаности и прогоњености српског народа у Хрватској, као олуја надиру непријатељски изливи у немачкој јавној свести.
Никола Н. Живковић: Берлински записи, I-VI
Све се то полако и занимљиво претиче у кратким и продорним јунаковим опажањима, у виспреном повезивању закритих и наизглед споредних културноисторијских ознака у немачкој средини, у емотивним ритмовима одрастања јунакових кћери, малених девојчица које путују – и у простору, и у безбројним и радозналим асоцијацијама испуњених свести – између два родитељска језика, српског и немачког, између два различита амбијента, берлинског и београдског, између онога што чују у својој непосредној и широј околини. Тако ови дневници очитују више различитих слојева.
У њиховом документарном и културноисторијском слоју суочавамо се са историјском и психолошком ситуацијом у Немачкој између 1980. и 1999. године. Ту проналазимо прегршт занимљивих података о културним и политичким, историјским и медијским својствима Берлина, података који се складно допуњују са јунаковим непосредним искуствима у часу када оно што је прочитао открије у новом симболичком облику своје свести: попут описа краљевске амбасаде у којој је службовао Иво Андрић.
Мило Ломпар и Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)
У психолошком слоју ових дневника препознајемо калеидоскоп јунакових осећања у суочавању са искуством једног непознатог света, са обичајима својих нових сабеседника, са општим обликом понашања: постепено пратимо како облик јунакове егзистенцијалне искорењености бива замењен његовим постепеним укорењивањем у нови свет. Јер, немачка средина бива описана из једне перспективе која је сразмерно ретка у нас: из породичне перспективе. Отуд начини на које деца уче два језика, њихови сусрети са облицима стереотипа и представа двеју средина, представљају не само емотивни и интелектуални документ првога реда него и проницљиво дотицање најосетљивијих струна човекове личности.
У политичком слоју ових дневника огледа се примицање југословенске катастрофе, припреме које јунак пажљиво открива у немачким новинским написима, у начину извештавања о српском народу, у реакцијама које изазива његово српско презиме, у понашању чинилаца југословенске дипломатије. Упечатљиво је дочарано време пред пад Берлинског зида, као историјски згуснуто време чије су се последице одразиле на драматичан начин, па догађаји у којима се сви ти процеси одвијају дају дневничком приповедању историјску згуснутост.
У егзистенцијалном слоју препознајемо дуготрајан и луцидно осветљен феномен саображавања једног нашег човека другој – немачкој – средини: до у ситнице је приповедно упризорен моменат саображавања двеју култура, чије различите основе, као лична, породична, колективна, историјска, увек имају сасвим посебну егзистенцијалну резонанцу. Она се појављује као жижа различитих слојева дневничког приповедања, које је својом начелном упућеношћу на ја-које-приповеда увек пресудно везано за саму човекову егзистенцију. Премда је она уклопљена у мреже посредовања, ипак у пресудним тренуцима и одлукама одједном израња сама егзистенција, неусловљена и слободна, чиста и сама, као текстуални титрај једне – на крају свих крајева – самотне свести. Јер, дневник је увек самоћа, будући да је у самоћи дневника сачуван дах нечега што је наизглед неповратно протекло.
Никола Н. Живковић: Једна послеподневна шетња Берлином новембра 2022. у речи и слици
Отуд Берлински записи Николе Живковића представљају важан допринос савременој српској књижевности. Јер. они се прикључују њеним давнашњим и истакнутим путописним засадима. Они употпуњавају историјску позадину једног бурног времена. Ма колико да су везани за живот једног појединца, они нису лишени далеких веза са неким давнашњим становницима Берлина. Каткад, штавише, има дотицаја који омогућавају културноисторијски паралелизам: попут подударности са берлинским записима из два светска рата српског радника Косте Софронијевића. У нашој науци о књижевности има корисника дневничких записа Николе Живковића, што показује да они доносе читав низ културноисторијских сазнања у нашу културну свест. Они обликују слику једне емигрантске ситуације, сусрет са другима које смо упознали и заволели баш као људе који су од нас различити, радост настанка нових и – симболички и традицијски – изукрштаних живота који су сасвим аутентични. Ови записи упризорују сетне, сеновите, модерне и узбуркане контуре великог и империјалног града, какве се учине у сутон и у праскозорје, какве се открију само пажљивом оку које мотри, какве се разиграју у духу који – загледан у себе, у оно што је прошло и јасно, као и у оно што долази и наликује мутном – оставља дневнички траг једног сасвим посебног постојања.
У судбини Николе Живковића као да одјекује реченица из једне приче Иве Андрића: „Човек је дужан свом завичају.” Јер, после вишедеценијског боравка у Берлину, он се – пре десетак година – вратио у Србију. Премда Србин са крајњих граница које је досегао српски народ, из Жумберка, он је питоми околиш свог краја преместио у колоритни амбијент села код Владимираца, у бурном и устанички обележеном подручју између Шапца и Ваљева. Као давнашњи свршени студент Загребачког свеучилишта, као ријечки поморац, као човек који је обишао све светске меридијане, од Москве до Торонта, од Мелбурна до Кубе, стигао је у свој завичај. Шта у симболичком и културноисторијском смислу значи овај његов избор?
Као да је осетио је дуг који се не мери новцем него осећањем. У индивидуалном смислу, била би то путања коју је назначио Његошев стих из опроштајне песме Сими Сарајлији: „Ја сам теби много дужан, дужности су ове свете.” Тај прелазак из свести о дугу у свест о дужности обележава прелазак из материјалног у духовно стање једне свести. То би значило да је Никола Живковић – у својим садашњим списатељским активностима, у живом праћењу украјинске кризе, у својој запретаној бризи за руску судбину, чији је одјек увек проналазио у српској судбини – поновио једно духовно путовање које није непознато у српској култури. Које је то путовање? Од времена када је у матрикуле Универзитета у Халеу 1783. године записао да је „из Србије“, премда је био из Темишварског Баната, до времена када је, времешан, стигао Карађорђевим устаницима 1806. године, Доситеј је тај пут обременио културноисторијским значењем. Као да непрестано кретање и повратак Србији и српском народу стоје као задатак сваком учеснику – славном или непознатом, малом или великом – српске културе и историје.
Тај задатак није принуда него избор. Као што је казивао Милош Црњански 1970. године, као емигрантски повратник из Лондона, као пореклом Србин из Баната: „Завичај, прави, знате, који волите, који осећате, за мене је Србија. Зато што сам изабрао нешто што је толико напаћено, што је толико несрећно кроз векове, сада, а нарочито ових последњих сто година. То је мој завичај… Није завичај, знате, ручак и вечера. Завичај је Калемегдан. Зато је и песма на крају опет дошла тамо по мене.” Овом схватању завичаја приклонио се и сведочио о свом избору и Никола Живковић: као скроман и толерантан човек, отац и деда, супруг и пријатељ. Отуд је сасвим праведно да је Стање ствари одлучило да он буде личност године у тешкој и неизвесној 2022. години.
Проф. др Мило Ломпар
Текстови Николе Н. Живковића на Стању ствари
Милош Ковић: Ивица Кузмановић, ученик пчела, учитељ солфеђа и сведок Благодарја
Живимо у времену када се многе недоумице и питања постављају пред децу, родитеље, наставнике и учитеље. Нека од тих питања намеће актуелни тренутак, док су друга непролазна и важе у сваком времену.
Ивица Кузмановић (Фото: Лична архива)
Одговори и размишљања на та питања и изазове на потпуно јединствен и приступачан начин понуђени су у часопису Благодарје. Покренуо га је и осмислио Ивица Кузмановић, музички педагог са изненађујућим великим интересовањем за философију, религију и уметност. Огроман почетни ентузијазам преточен је у трајање, па тако ових дана у рукама држимо 23. број Благодарја. Са овим часописом сарађује цео низ најистакнутијих појединаца, педагога, психолога, психијатара, уметника, философа и културних радника који не само својим радом већ и животима сведоче то што говоре. Такође, Благодарје се посебно посвећено бави личностима наших великана попут Михаила Пупина, Милутина Миланковића, Саве Шумановића и других, који су, у погледу образовних и моралних образаца, и изван оквира наше земље препознати као узори и модели младима.
Поред тога, Ивица Кузмановић покренуо је и подкаст Благодарје, где се путем живе речи, у разговорима са еминентним гостима, отварају најважнија, актуелна питања. Од септембра ове године подкаст уређују и његови пријатељи, истакнути уметници и стручњаци из области књижевности Милош Зубац, Маја Стокин и Бошко Милосављевић. Поред подкаста уређује поједине књиге Светомира Бојанина, који му је пријатељ и највећи учитељ, поред оних које није упознао, али које изузетно поштује и од којих учи, а то су Жарко Видовић, Милош Н. Ђурић, Драган Крстић и многи други великани српског народа и Србије, којој је након Другог светског рата украден идентитет. Удружење грађана Еуфонија, коме припада, организује низ фестивала и културних дешавања интернационалног карактера као и издавање стручне литературе из области музичке педагогије. Такође, Благодарје окупља и низ различитих културних покрета усмерених ка истом циљу – културном преображају и који полако формирају посебну културну сцену једне умерене, образоване, идентитетски утемељене Србије.
Вишеструко надарен човек, и сам родитељ, поред уређивања часописа и подкаста Благодарје, пише и компонује песме за децу, малу, већу и највећу, које подсећају на најбољу комбинацију песама Бранка Коцкице и Драгана Лаковића, уз које су одрасле генерације деце и омладине. Инспирацију налази у руској и српској авангарди, поезији и песницима какви су Хармс, Веденски, браћа Мицићи, Токин, Винавер…. Ивичине песме ће се тек слушати, а време у коме ће оне налазити пут до срца жељних лепог и врлог, шаљивог и важног, дечијег и озбиљног, тек долази.
И због његовог имена и на основу негујућег и образовног приступа деци, родитељима и наставницима, мото овог часописа могао би, по речима чика Јове Змаја бити: „Знање није знање знати, већ је знање знање дати.“
У име духовне обнове наше земље и нашег народа, којој Благодарје вишеструко доприноси, верујем да је Ивица Кузмановић прави избор за личност године Стања ствари.
Проф. др Милош Ковић
Текстови Ивице Кузмановића на Стању ствари
ПРЕТХОДНИ ИЗБОРИ
- Личност 2014. године: Гаврило Принцип
- Личност 2015. године: Слободан Антонић
- Личност 2016. године: Александра Нинковић Ташић
- Личности 2017. године: Милош Ковић и Ана Томашевић
- Личности 2018. године: Мило Ломпар и Арно Гујон
- Личности 2019. године: Владимир Димитријевић и Горан Комар
- Личност 2020. године: Протојереј Андреј Ткачов
- Личности 2021. године: Никола Маловић и др Бојан Цакић